Bivši bošnjački policajac opisuje pritvor
Svedok je dao iskaz o prvim danima rata u Doboju.
Bivši bošnjački policajac opisuje pritvor
Svedok je dao iskaz o prvim danima rata u Doboju.
Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 724, 13. januar 2012.)
Nakon kratke zimske pauze, suđenje nekadašnjim visokim policijskim zvaničnicima bosanskih Srba, Mići Stanišiću i Stojanu Župljaninu, nastavljeno je ove sedmice iskazom svedoka optužbe koji se pred sudom pojavio kako bi opovrgao argumente Stanišićeve odbrane.
Mirza Lišinović je prvi u nizu svedoka koje je tužilaštvo pozvalo kako bi dali iskaze u vezi sa tvrdnjama iznetim u dokaznom postupku Stanišićeve odbrane.
Lišinović je Bošnjak koji je u severno-bosanskom gradu Doboju na samom početku rata – koji je u toj zemlji trajao od 1992. do 1995. godine – radio kao policajac, dok trenutno obavlja dužnost visokog zvaničnika jedinstvene bosanske policijske agencije (SIPA).
Tužilaštvo se nadalo da će ovim svedočenjem pobiti iskaz svedoka odbrane Andrije Bjeloševića iz aprila prošle godine. Bjelošević je 1992. bio Lišinovićev komandant u dobojskom Centru službi bezbednosti (CSB). U svom aprilskom svedočenju, on je insistirao na tome da je policija činila sve što je bilo u njenoj moći kako bi sve etničke grupe tretirala jednako.
Župljanin i Stanišić se terete da su sudelovali u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, čiji je cilj bilo trajno raseljavanje Bošnjaka, bosanskih Hrvata i ostalih ne-Srba sa teritorije koja je trebalo da bude obuhvaćena srpskom državom.
Oni su optuženi za zločine koji su u periodu od 1. aprila do 31. decembra 1992. počinjeni na području 20 opština širom Bosne i Hercegovine (BiH), uključujući i Doboj.
Župljanin je 1994. postao savetnik tadašnjeg predsednika bosanskih Srba i haškog optuženika, Radovana Karadžića, a tereti se za istrebljenje, ubijanje, progon i deportaciju ne-Srba u severozapadnoj BiH, u periodu od aprila do decembra 1992.
Stanišić se tereti za ubijanje, mučenje i okrutno postupanje prema nesrpskim civilima, kao i za to što nije sprečio ili kaznio zločine koje su počinili njegovi potčinjeni. U optužnici protiv Stanišića stoji da je on u aprilu 1992. postao ministar u novoformiranom Ministarstvu unutrašnjih poslova (MUP) bosanskih Srba, i da je stoga bio i član vlade bosanskih Srba.
Lišinović je ove sedmice sudu rekao da su odmah na početku rata dobojski CSB, koji je inače bio multietnički, preuzeli Srbi, te da je Bjelošević (kao Srbin po nacionalnosti) „ostao komandant“. Svedok je atmosferu koja je u to vreme vladala u CSB-u opisao kao „napetu i zategnutu“.
„Sve je krenulo početkom 1992.“, kazao je on. „CSB u Doboju postao je mesto čestih okupljanja srpskog vojnog i paravojnog osoblja, koje je dolazilo na sastanke sa Bjeloševićem.“
Po rečima svedoka, među onima koji su redovno dolazili u CSB bio je i Milan Stanković, major Jugoslovenske Narodne Armije (JNA); kao i Predrag Kujundžić, koga je svedok jednostavno opisao kao „naoružanog čoveka“.
„Niko nije znao šta Predrag Kujundžić tačno radi, izuzev da je imao naoružanu jedinicu kojom je komandovao“, kazao je Lišinović. „Ali nije bilo sasvim jasno da li su oni bili deo vojske, policije, ili nešto drugo.“
On je rekao da je tenzija rasla do 2. maja, kada su „Srbi preko noći odlučili da preuzmu vlast u Doboju i uspostave kontrolu nad gradom i organima vlasti“.
Lišinović je, međutim, objasnio da „ne zna ko je tačno izdao naređenje Srbima da zauzmu grad. Ali je činjenica da se to desilo.“
Svedok se prisetio i toga da je 2. maja bio na dužnosti.
„Bio sam u svojoj kancelariji, kada su me, negde oko ponoći, napala tri čoveka. Oni su me uhapsili i prisilno me odveli u prizemlje zgrade, gde sam video da su još neke naše kolege takođe bile uhapšene“, nastavio je on, dodajući da je sve zatočenike prepoznao kao Bošnjake i Hrvate.
„Ljudi u maskirnim uniformama su nas tukli dok smo bili vezani“, rekao je on pred sudom, dodajući da je zajedno sa ostalima potom bio prebačen u gradski zatvor, gde je ćeliju delio sa „kolegom za koga sam znao da je radio u istom tom zatvoru gde smo bili zatočeni“.
Nakon što je izašao iz zatvora, svedoka je – kako je rekao – na razgovor pozvao njegov bivši kiomandant Bjelošević, kazavši mu da „nažalost, više nije dozvoljeno da [Lišinović], kao ne-Srbin, radi u policiji“.
Takođe, Bjelošević je navodno rekao da to nije njegova odluka, „već posledica samih okolnosti“.
Svedok tvrdi i da mu je Bjelošević rekao kako treba da bude „sretan što je bio zatvoren [dok je bio na dužnosti] i što je tako preživeo, jer ko zna šta se sve moglo dogoditi da je [svedok] bio zatečen kod kuće“.
„Bilo je to teško vreme za ne-Srbe u policiji“, kazao je Lišinović, izjavivši da su oni iskusili „neprekidni strah“.
Tokom unakrsnog ispitivanja, Stanišićev branilac, Slobodan Zečević, upitao je svedoka da li je bio upoznat sa uslovima koji su na terenu vladali u oblasti koja je bila u nadležnosti dobojskog CSB-a, ili sa naporima koji su činjeni da bi se održao red.
Lišinović je rekao da je „bilo sasvim jasno da postoje problemi u komunikaciji između različitih policijskih kancelarija, da nema dovoljno ljudstva i da su međuljudski odnosi delovali nestabilno, što je sve uticalo na svakodnevni rad policije. Uprkos tome, policija je mogla i trebalo je da se ponaša doslednije.“
Stanišić se Haškom tribunalu predao u martu 2005. Župljanin se krio do juna iste godine, kada je uhapšen u gradu Pančevu, nedaleko od srbijanske prestonice Beograda.
Suđenje je počelo 14. septembra 2009., i biće nastavljeno iduće sedmice.
Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.
