Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Bivši pripadnik Jedinice za specijalne operacije negira da je Simatović bio njen komandant

Pred sudom je rečeno da se naziv „Crvene beretke“ mogao odnositi i na druge jedinice.
By Velma Šarić
  • Dejan Plahuta, defence witness in the Simatovic trial. (Photo: ICTY)
    Dejan Plahuta, defence witness in the Simatovic trial. (Photo: ICTY)

Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 742, 24. maj 2012.)

Bivši pripadnik specijalnih srbijanskih formacija negirao je protekle sedmice pred Haškim tribunalom da je Franko Simatović bio njihov komandant – što je navod na kojem je počivao dokazni postupak tužilaštva.

Tužilaštvo tvrdi da je Simatović bio na čelu Jedinice za Specijalne operacije (JSO), formirane u sklopu srbijanske službe Državne bezbednosti (DB). Samim tim, ono tvrdi i da je Simatović bio pod komandom svog saoptuženika, Jovice Stanišića, koji se u periodu od 1991. do 1998. nalazio na čelu DB-a.

U optužnici se navodi da su Stanišić i Simatović osnivali, organizovali i finansirali centre za obuku paravojnih jedinica iz Srbije, koje su potom bile upućivane u Hrvatsku i Bosnu, gde su činile zločine i prisiljavale nesrpsko stanovništvo da napusti gradove i sela koje su zauzele.

Njih dvojica se terete i za učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, čiji je cilj bilo nasilno i trajno raseljavanje ne-Srba iz mnogih delova Hrvatske i Bosne – progonom, ubijanjem i deportacijom.

Obojica su se izjasnila kao nevini.

Svedok odbrane Dejan Plahuta izjavio je pred sudom da se JSO-u priključio 1994. godine, te da Simatović izgleda nije komandovao tom formacijom.

„Ne mogu da kažem da li je Simatović bio ikakav komandant. U stvari, nikada mi nije rečeno ko je komandant“, kazao je Plahuta. „Znam samo to da se glavni čovek za tu jedinicu zvao Milan Tepavčević. Tako da možete reći da je komandant faktički bio on, a ne Simatović.“

Svedok je rekao i da se naziv „Crvene beretke“ – koji je obično bio korišćen za JSO – nije odnosio isključivo na dotičnu formaciju, nego možda i na neke druge jedinice.

„Dozvolite mi da pojasnim: naziv ’Crvene beretke’ obuhvatao je više jedinica – zapravo su ljudi Crvenim beretkama ponekad nazivali našu jedinicu, ali nisu sve Crvene beretke bile iz Srbije“, kazao je Plahuta.

Na ovakvu argumentaciju nadovezao se i branilac Mihajlo Bakrač, koji je rekao: „Postoji niz dokaza koji potvrđuju da se o više jedinica govorilo kao o ’Crvenim beretkama’, a da one nisu imale apsolutno nikakve veze se srbijanskim DB-om.“

Plahuta je potvrdio da bi to „moglo da bude istina“.

Odbrana je Plahuti pokazala dokumente u kojima vojska bosanskih Srba zahteva angažovanje ’Crvenih beretki’ i u kojima se pominje Boško Nešković. Svedok je rekao kako nije „nikada čuo“ za Neškovića, što bi značilo da se mislilo „verovatno [na] neku potpuno zasebnu jedinicu“.

Na pitanje da li poznaje dvojicu okrivljenika, svedok je kazao kako zna da je „Stanišić u javnosti pominjan kao šef DB-a“.

Rekao je i da se sa Simatovićem lično susreo u martu 1993., u Bajinoj Bašti, na granici između Srbije i Bosne.

„Rečeno mi je da je on običan zvaničnik DB-a, koji je došao da postavi neku opremu za nadzor“, prisetio se svedok.

U raspravi je potom bilo reči o onome što se događalo u januaru 1993., kada su u Bosni vođene borbe oko grada Skelani, koji se nalazi u neposrednoj blizini granice sa Srbijom.

Plahuta u to vreme još uvek nije bio pripadnik JSO-a, nego pograničnih snaga jugoslovenske vojske u Srbiji. Zahvaljujući tome je bio „upoznat sa dešavanjima na terenu“, rekao je on.

Svedok je priznao da su jedinice jugoslovenske vojske polovinom januara 1993. prešle na teritoriju Bosne kako bi odgovorile na napade snaga bosanske vlade. Ali je odbacio mogućnost da je među tim jugoslovenskim jedinicama bio i JSO.

„Srbijanska policija tokom rata nikada nije prešla u Bosnu, tako da ni Jedinica za specijalne operacije nije mogla da bude angažovana“, kazao je on. Na pitanje odbrane otkud to zna, svedok je rekao da su mu to kazali pripadnici policije koji su čuvali granični prelaz u Bajinoj Bašti.

Tokom unakrsnog ispitivanja, tužiteljka Grejs Harbur (Grace Harbour) navela je kako postoje dokazi o tome da su jedinice srbijanskog DB-a 1993. ipak učestvovale u borbama oko Skelana, pri čemu je tu operaciju opisala kao „ne samo reakciju na napade, nego i isplanirani pokušaj da se Muslimani proteraju sa područja istočne Bosne“.

Ona se osvrnula na dnevnike komandanta vojske bosanskih Srba, Ratka Mladića, jer je po njenim rečima u njima opisan sastanak na kojem je utvrđen plan dotične vojne operacije, uključujući i napomenu da je prisutan bio i Simatović.

Svedok je odgovorio: „Tada mi to nije moglo biti poznato, jer sam u to vreme bio samo običan pogranični oficir.“

Tužiteljka je rekla da je Skelanska brigada vojske bosanskih Srba izdala dokumenta u kojima se pominje „učešće Crvenih beretki u operacijama u Skelanima i okolini“.

Svedok je odgovorio da mu to nije poznato. Sugerisao je da bi se to moglo odnositi na „neke druge Crvene beretke“.

On je ponovio da nikada nije čuo za oficira Crvenih beretki Boška Neškovića, čije se ime spominje u navedenom dokumentu vojske bosanskih Srba.

„Nikad nisam čuo da se ime tog komandanta pominjalo, a kao kasniji pripadnik Crvenih beretki bih za njega verovatno čuo od nekih svojih kolega“, kazao je svedok.

I kada je tužiteljka svedoku pokazala Neškovićev lični dosije iz DB-a, Plahuta je ponovio da ne zna ništa o toj osobi.

Branilac Bakrač je rekao da njegov tim osporava autentičnost tog ličnog dosijea. Branilac Jovice Stanišića, Vejn Džordaš (Wayne Jordash), takođe je rekao da bi taj dosije mogao biti problematičan, pošto je postojala „uobičajena praksa, a stoga i mogućnost“ da dosijei budu „prepravljeni posle rata kako bi [Nešković] mogao da uživa penzijske beneficije“.

Svedok je kazao da se slaže sa tom ocenom.

Suđenje se nastavlja ove sedmice.

Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.