Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Bivši general bosanskih Srba opisuje komandnu strukturu

Na suđenju Tolimiru rečeno je da je jedino Mladić imao kontrolu nad čitavom vojskom.
By Velma Šarić
  • Petar Skrbic, defence witness in the ICTY courtroom. (Photo: ICTY)
    Petar Skrbic, defence witness in the ICTY courtroom. (Photo: ICTY)

Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 727, 3. februar 2012.)

Suđenje bivšem generalu vojske bosanskih Srba (Vojska Republike Srpske, VRS), Zdravku Tolimiru, nastavljeno je ove sedmice iskazom svedoka odbrane o komandnoj strukturi te vojske.

Penzionisani general Jugoslovenske Narodne Armije (JNA) i VRS-a, Petar Škrbić, bio je Tolimirov kolega tokom rata u Bosni i Hercegovini, koji je trajao od 1992. do 1995. godine.

Tolimir je bio pomoćnik komandanta za obaveštajni i bezbednosni rad pri glavnom štabu VRS-a, što znači da je bio direktno potčinjen Ratku Mladiću kao njenom vrhovnom zapovedniku. Škrbić je, pak, bio pomoćnik komandanta za personalna pitanja, mobilizaciju i organizaciju linije fronta.

Budući da se pred sudom brani samostalno, Tolimir je ove sedmice lično saslušao svog svedoka odbrane.

Okrivljeni se tereti po osam tačaka – uključujući genocid, istrebljenje, ubijanje, progon, prisilno razmeštanje stanovništva i deportaciju Bošnjaka iz bosanskih enklava Srebrenica i Žepa tokom jula 1995. godine.

Kao komandant VRS-a, i Mladić trenutno čeka početak suđenja pred Haškim tribunalom.

Škrbić je svojevremeno bio nastavnik na vojnoj akademiji JNA u Beogradu, a pred sudom je rekao da se VRS-u priključio 1993. godine, premda nije izneo i detalje o okolnostima pod kojima se to desilo.

„Mladić je bio jedini koji je na bilo koji način mogao da komanduje VRS-om. Svi ostali iz lanca komandovanja imali su ’upravljačku i kontrolnu’ funkciju“, kazao je svedok.

Nadovezujući se na to, on je pojasnio: „Komandovanje znači izdavanje naređenja, odlučivanje o tome kakve stvari treba da budu, što onda treba da važi za sve, od vrha pa naniže. S druge strane, upravljanje i kontrola znače samo rukovođenje izvršavanjem tih naređenja i utvrđivanje da li se to izvršavanje odigrava kako treba.“

Tolimir je primetio da kao iskusni predavač na vojnoj akademiji svedok raspolaže pouzdanim znanjem o tome kako je definisana nadležnost svakog zvaničnika u vojsci.

Svedok je rekao da „na engleskom jeziku možda čudno zvuči upotreba reči ’uprava’ u vojnom kontekstu, ali zvuči čudno i upotreba reči ’komanda’ kada se ona prevede na srpski“.

On je izjavio da njegov posao „ni na koji način nije bio povezan sa izdavanjem komandi, već da se sastojao isključivo od davanja uputstava i smernica potčinjenima, te naposletku preporuka ili zahteva za komandanta“.

Tolimir je svedoka pitao da li je on bio neko ko je od ministarstva odbrane Republike Srpske (RS) 12. jula 1995. zatražio da „hitno obezbedi 50 autobusa“.

Tužilaštvo u optužnici tvrdi da su tim autobusima zarobljeni Bošnjaci prevezeni do onih lokacija na području Srebrenice gde su, nakon što su tu enklavu u julu 1995. zauzele srpske snage, bili i pogubljeni.

Svedok je rekao da „ne može tačno da se seti svih pojedinosti“ u vezi sa obezbeđivanjem tih autobusa, ali da se seća da ga je neko pozvao i naredio mu da „načini takav dokument“.

Dodao je i da misli da je taj telefonski razgovor mogao biti obavljen sa Mladićem, „mada je samo naređenje potom izdalo ministarstvo“, uputivši ga opštinskim civilnim strukturama opština, koje su unutar RS-a bile nadležne za vojne stvari.

Na pitanje o nameni tih autobusa, Škrbić je odgovorio da nije siguran, ali da je logično pretpostaviti da je trebalo da posluže za transport – „verovatno opreme ili ljudstva, ali ne za deportaciju žena ili dece“.

Škrbić je takođe rekao da, ukoliko neko iz glavnog štaba VRS-a i jeste dobio podatke u vezi sa ovim pitanjem, onda to nipošto nije bilo Tolimirovo odeljenje.

„Jednostavno rečeno, to nije bio njegov posao“, kazao je Škrbić.

„Ti događaji, koji su se navodno desili [onako kako je navedeno u optužnici protiv Tolimira] – smatram da je teško poverovati da je iko mogao imati jasnu sliku o njima, pošto ja raspolažem samo oprečnim medijskim izveštajima, a to očito nije dovoljno“, nastavio je on.

„Tolimira se sećam kao čoveka posvećenog zakonu, moralu i Ženevskoj konvenciji“, dodao je Škrbić.

On je svoj odnos sa okrivljenim opisao kao „fer i korektan“, napominjući da su često bili u prilici da rade zajedno.

Tokom unakrsnog ispitivanja, tužilaštvo je svedoka podsetilo na to da su događaji u Srebrenici bili „tema Mladićevog govora“ na svečanosti koja je održana 20. jula – odnosno, nekoliko dana kasnije. Svedok je odgovorio da su „generali pomalo kao pecaroši“, koji vole da se „hvale čak i [onim] stvarima koje nikada nisu uradili“.

No, dodao je i kako se ne može isključiti ni mogućnost da je „na drugi način“ – a ne putem medija – čuo za ono što se dogodilo u srebreničkoj enklavi i njenoj okolini.

A kada je tužilaštvo od njega zatražilo da kaže da li je znao šta se dogodilo sa autobusima i kako su oni upotrebljeni, svedok je rekao da je bio veoma zauzet i stoga „ne previše zainteresovan ili nadležan da zna“.

Svedok je, međutim, rekao kako jeste znao to „da je autobuse štitila vojna policija“, koja je bila u sastavu Tolimirovog odeljenja.

Na pitanje da li je logično pretpostaviti da je Tolimir bio zadužen za nadziranje i zaštitu tih autobusa, svedok je odgovorio: „Pa, jeste, ali samo u administrativnom smislu.“ On je isključio mogućnost da je Tolimir mogao „ikome išta da naredi“.

Dokazni postupak Tolimirove odbrane biće nastavljen iduće sedmice.

Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.