Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Bivši britanski izaslanik svedoči o vezama između Beograda i bosanskih Srba

I armija, i policija, i obaveštajna služba pomagale su vojsci bosanskih Srba – kaže nekadašnji diplomata.
By Velma Šarić


Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 735, 30. mart 2012.)


Suđenje dvojici nekadašnjih visokih zvaničnika srbijanske službe Državne bezbednosti (DB) nastavljeno je ove sedmice svedočenjem bivšeg britanskog ambasadora u Beogradu, ser Ajvora Robertsa (Ivor Roberts).


On se pred sudom pojavio kao svedok odbrane Jovice Stanišića, koji je u periodu od 1991. do 1998. bio na čelu DB-a, i kome se sada sudi zajedno sa drugim nekadašnjim zvaničnikom DB-a, Frankom Simatovićem. Njih dvojica se terete za učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, čiji je cilj bilo nasilno i trajno uklanjanje ne-Srba iz većeg dela Hrvatske i Bosne – progonom, ubijanjem i deportacijom.


U optužnici se navodi da su Stanišić i Simatović osnivali, organizovali i finansirali paravojne jedinice iz Srbije, koje su nakon obuke bile upućivane u Hrvatsku i Bosnu, gde su činile zločine i prisiljavale nesrpsko stanovništvo da napusti gradove i sela koje su zauzele.


Stanišića i Simatovića su srbijanske vlasti uhapsile u junu 2003. godine. Obojica su izjavila da se ne osećaju krivima.


Roberts je u periodu od proleća 1994. do jeseni 1997. godine obavljao dužnost britanskog ambasadora u Saveznoj Republici Jugoslaviji (SRJ), pri čemu je sudelovao u pregovorima koji su vođeni „na terenu, u ime međunarodne zajednice, sa beogradskim vlastima“ – rekao je na sudu.


Iako je svedočio na poziv Stanišićeve odbrane, Roberts se izgleda nije saglasio sa pojedinim tvrdnjama koje je izneo Stanišićev branilac Vejn Džordaš (Wayne Jordash).


Roberts se prisetio kako su 1994. godine, u vreme kada je on stigao u Beograd, „glavna tema bili narušeni odnosi između srbijanskih vlasti u Beogradu i rukovodstva bosanskih Srba“.


Džordaš je rekao da je „kao visoki zvaničnik beogradskih vlasti, okrivljeni [Stanišić] pripadao grupi koja se zalagala za mirno rešenje sukoba, koje je bilo sprečeno od strane rukovodstva bosanskih Srba, na čijem je čelu bio Radovan Karadžić, i u čijem je interesu bio nastavak rata.“


Roberts se nije složio sa ovakvom ocenom, tvrdeći kako je njegov utisak da „Miloševićevi motivi za prihvatanje napora za iznalaženje mirnog rešenja nisu bili zasnovani na humanističkom ili altruističkom interesu za mir, već da je on bio itekako svestan toga da je vojna prilika za pobedu u bosanskom ratu propuštena, pošto se vojska bosanskih Srba doslovce raspadala. Osim toga, ekonomska situacija u Srbiji je bila veoma loša usled međunarodnih sankcija koje su tu zemlju pritiskale.“


On je rekao kako je, uprkos poremećenim odnosima između Beograda i bosanskih Srba, saradnja „na vojnom nivou, uključujući sve vrste razmene i podrške, bila nastavljena na uobičajen način.“


„I vojska, i policija, i Državna bezbednost su još uvek pomagale bosanskim Srbima“, kazao je on. „Tačno je da Milošević nije bio u stanju da kontroliše bosanske Srbe – delovalo je kao da više nije mogao da kontroliše čudovište koje je sam stvorio.“


Prilikom unakrsnog ispitivanja od strane tužioca Trevisa Fara (Travis Farr), Roberts je opisao svoj utisak o Stanišiću, sa kojim je razgovarao tokom pregovora o oslobađanju pripadnika mirovnih trupa Ujedinjenih nacija koje su bosanski Srbi zarobili 1995. godine.


On je potvrdio autentičnost telegrama poslatog iz britanske ambasade u Beogradu, kojeg je pokazao tužilac.


„U njemu ste Vi [Roberts] objasnili da Milošević razmatra mogućnost da pošalje Stanišića na Pale [sedište rukovodstva bosanskih Srba]“, gde bi okrivljeni mogao da „doprinese tome da Karadžić nekako oslobodi taoce“, kazao je Far.


Svedok je Stanišića opisao kao „dobrog čoveka za taj posao, jer su ga se Karadžić i ostali [iz rukovodstva bosanskih Srba] plašili“. Primetio je i da je Karadžić bio uplašen „pretnjama, uključujući i pretnje smrću“ koje mu je iz Beograda doneo Stanišić.


Opisao je i neke „živopisne osobe“ sa kojima se upoznao u rukovodstvu bosanskih Srba, i koje su na njega ostavile „bizaran utisak“.


Roberts je u tom pogledu izdvojio Ratka Mladića, komandanta vojske bosanskih Srba, koji je toliko „poludeo zbog načina na koji je Britanija tretirala Srbe da je počeo da psuje britanske svilene košulje, tvrdeći da će prestati da ih nosi“.


Nakon ovog svedočenja, doneta je odluka o pauzi koja će trajati mesec dana.


Obojica okrivljenih su zatražili da to vreme provedu u Srbiji, i trenutno čekaju da beogradske vlasti odgovore na zahteve Tribunala u vezi sa aranžmanima i jemstvima koji su neophodni da bi se to desilo.


Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.