Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Beleska urednika: epizoda Tarle

Dok dve znacajne nezavisne medijske kuce na Kosovu vode prepirku oko toga ko je veca zrtva, na gubitku je novinarstvo.
By IWPR

U eksploziji do koje je pre nekoliko nedelja doslo u pristinskom stanu srecom nije bilo ljudskih zrtava, ali je doslo do snaznog odjeka u cvrsto povezanoj medijskoj zajednici glavnog grada pokrajine, izazvavsi razdor izmedju dva slobodna glasila, nakon cega su granice otvorenog dijaloga na Kosovu postale jos jasnije.


U momentu eksplozije, novinari Radio "Kontakta" odrzavali su sastanak u istoj stambenoj zgradi, zapravo, od mesta eskplozije delio ih je samo jedan stan. Niko nije posumnjao da je agresija bila uperena na njih. Bilo ko, iz bilo koje etnicke grupe mogao je biti povredjen. Ali, udariti u neposrednu blizinu jedne od glavnih multinacionalnih organizacija u Pristini (te veceri su se na sastanku nasli Srbi, Albanci, jedan Hrvat i jedan Bosanac) - to je bio sok koji je novinarima "Kontakta" predocio opasnosti kojima su izlozene manjine kao i svi oni koji pokusavaju da premoste ogromnu etnicku podeljenost u ovim prostorima.


Zvonko Tarle, urednik ove radio stanice, bio je vidno potresen. Tarle je Hrvat iz Dalmacije, suvlasnik nezavisne radio stanice u Vojvodini i, mada protivurecna licnost, jedan je od najzanimljivijih ljudi u gradu. Njegova radio stanica i s njom usko povezana grupa "Gradjanski dom" sve vreme kosovske krize nastojale su da odrze multietnicki identitet - programi su isli na albanskom, srpskom i turskom jeziku, a i zaposleni su bili iz svih etnickih zajednica. Tarle je, takodje, cenjeni saradnik IWPR-a. Napisao je nekoliko zapazenih clanaka u kojima ostro kritikuje Beograd.


Medjutim, reagujuci na aprilsku eksploziju, Tarle je promenio pravac i napisao clanak u kome naglasava opasnosti sa kojima se suocavaju manjine na Kosovu. Kako se kaze u uvodniku urednika: "Posto je dugo vremena bila meta srpskih radikala, jedina multietnicka stanica na Kosovu sada postaje zrtva albanskih ekstremista".


Tarle je ukazao na opasnost kojoj se izlaze svako ko na ulici ne govori albanski ili engleski, na strah Srba da se okupljaju bilo gde, sem na odredjenim mestima koja su pod zastitom medjunarodnih organizacija, i na probleme sa kojima se suocava Radio "Kontakt". Prema njegovim recima: "jedina multietnicka radio stanica". Takodje je detaljno opisao dogadjaj prilikom koga je jedan od njegovih novinara bio izlozen maltretiranju.


Komentar u njegovom clanku bio je ostar i pruzio je merodavan uvid u dogadjaje. Donekle, doduse, clanak je posluzio i kao reklama za Radio "Kontakt". Da li je to ucinjeno bez mere? S obzirom da je sama ova stanica zanimljiva i merodavna prica o Kosovu, urednici su smatrali da nije, i objavili su clanak u "Izvestaju o balkanskoj krizi" (BCR 135, 28. april, 2000)


Ostali na Kosovu su, medjutim, imali drugacije misljenje. No, niko nije mogao ocekivati grub i lican napad na Tarlea koji se nedelju dana kasnije pojavio na naslovnoj strani "Koha Ditore", vodeceg nezavisnog dnevnog lista. (Dodatno saopstenje: IWPR odrzava dugotrajnu vezu sa urednikom ovog lista Vetonom Surroijem. Pre nekoliko godina smo organizovali i strucnu razmenu za njegove mlade izvestace i u Pristini imamo kancelarije u istoj zgradi).


"Nosilac ideje o multietnickoj zajednici u sluzbi Miloseviceve propagande", glasio je drski naslov. Opsiran tekst koji je napisao mladi novinar Naser Miftar optuzuje Tarlea da je izopacio istinu o svojoj nacionalnosti (ukazujuci da je on u stvari Srbin), da je preuvelicao vaznosti Radio "Kontakta" (insistirajuci da postoje mnoge druge multietnicke stanice na Kosovu) i da je iskrivio istinu o maltretiranju svog kolege.


Clanak osporava Tarleovu tvrdnju da je zgrada u kojoj je pre rata bila smestena njegova stanica i u kojoj se i dalje nalazi deo njene osnovne opreme, sada sediste "vlade": bivseg lidera Oslobodilacke vojske Kosova, Hashima Thacija i, dalje kaze da nealbansko stanovnistvo moze slobodno da se krece Pristinom. U zakljucku se navodi da je Tarle samo koristio Srbe na Kosovu kao svoje "igracke" radi ostvarenja licne koristi.


Etnicki biznis nije nikakva novost na Balkanu, no sta je zapravo istina? Tarle je tvrdio da : "Ovo nije novinski clanak, vec nalog za hapsenje, obavestenje o proterivanju, pronalazenje mete za neke buduce radikale", cime je i dalje opravdavao svoje stavove. Organizacija za bezbednost i saradnju u Evropi (OSCE) revidirala je clanak i on je zbog svog rasistickog prizvuka podnesen na uvid sefu UN, Bernardu Kouchneru kao moguci primer zagovaranja mrznje, mada na kraju nije data nikakva izjava.


Albanski novinari koji ne pisu za "Koha Ditore" smatrali su da je napad bio prilicno ostar, mada su u isto vreme bili misljenja da je Tarle izoblicio cinjenice kako bi potkrepio svoje argumente. Sto se tice urednika "Koha Ditore", oni nisu mogli da shvate oko cega se podigla tolika graja. Smatrali su da je Tarle govorio lazi, ili, u najmanju ruku, preterivao. U svakom slucaju, njihov nacin izlaganja nije bio ni najmanje neuobicajen. "Za nas je ovakav stil pisanja normalan", rekao je jedan od visih urednika. "To nema nikakve veze sa (njegovom) nacionalnoscu".


Halabuka se nastavlja i sledeceg dana, ovog puta se clanak prostirao na citave dve strane. "Koha Ditore" objavljuje Tarleov odgovor, zajedno sa originalnim clankom (na njegov zahtev) kao i Miftarov odgovor. Njih dvojica su nastavila da se raspravljaju oko cinjenicnog stanja kao i da se natezu oko pitanja legitimnosti: iskustava tokom bombardovanja, statusa Hrvata na Kosovu i prethodnog novinarskog iskustva.


Tarle je spomenuo da je Radio "Kontakt" prvi zabranio Milosevic u julu 1998.godine; Miftar ga je optuzio da se bavi pisanjem propagandnog materijala u komunistickom stilu. Na kraju, utvrdjeno je: Thacijevi bliski saradnici, ipak, su se nalazili u spomenutoj zgradi, ostale glavne "multietnicke" stanice vodili su stranci i Tarle je, izgleda, ipak Hrvat.


Sto se tice IWPR-a, ponovo su objavljene cinjenice iz Tarleovog originalnog clanka i izveden je zakljucak da, iako neki detalji mogu da se tumace na vise nacina, svi su u sustini istiniti. Jedina greska u prosudjivanju zbog koje se izvinjavamo bila je u tome sto smo u pricu ukljucili jednu osobu koja nije dala pristanak da joj se spomene ime. Stoga su neke preuvelicane interpretacije s obe strane o tome sta se zapravo dogodilo izazvale pometnju.


Najdepresivniji ugao ove citave afere predstavlja prizor prepirke koje istaknute novine vode oko toga cije su zrtve vece: albanske ili srpske. Samo ukljucivanje u ovaj proces ukazuje na to da se bar neki od pisaca jos uvek pozivaju na jedan vec istrosen govor. Dovoditi u pitanje traumaticnu poziciju nealbanaca na Kosovu u najmanju ruku je sebicno.


Sa profesionalne tacke gledista, postalo je ocigledno da neprecizno pisanje, neobjektivno izvestavanje i nejasno razmisljanje vodi, potpuno nepotrebno, verbalnoj eskalaciji. Jedan iskusni medjunarodni posmatrac primecuje: "Ovaj incident otkriva sokantan podatak o tome koliko je ovde los nivo novinarskog pisanja i javne debate".


Mozda to, bar u nekom smislu, nije tacno. Posto je bila umesana u prepirku, odgovor "Kohe Ditore" bio je da drugog dana objavi Tarleov clanak i pismo u celini, sto pokazuje resenost da se otvoreno i potpuno razjasni ova mala kriza. A to je dostojno postovanja.


Srecom, ova verbalna prepirka nije se pretvorila u nasilje. U pitanju su vazne stvari, narocito, sam legitimitet koncepta multietnicke zajednice na Kosovu i veze koje se medjusobno moraju uspostaviti izmedju nove vecine i manjina. Naravno, obe strane mogle bi nesto nauciti od ove afere i na kraju bi ova epizoda cak i mogla pokazati sta je fundamentalna uloga medija - da iznose na videlo javne sukobe i doprinose njihovom razresenju na jedan (relativno) miran nacin.


Anthony Borden je izvrsni direktor IWPR.