Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Beg Iz Pristine

Posle deset dana u glavnom gradu Kosova, posmatrajuci izbacivanja i prepune vozove, nasa dopisnica je prisiljena da ode. Djeracina Tuhina je slala izvestaje nedelju dana, njeno ime nije bilo objavljivano, a sada izvestava o tome kako je isterana i kako je
By IWPR

Ne mozete ni zamisliti glasine koje se sire nasim gradom, cak i u normalna vremena. Medjutim, kada je pocelo bombardovanje i odmazde, cule su se glasine o svemu i svacemu.


Posle smrti Bajrama Keljmendija, advokata koji se bavio ljudskim pravima, culi smo da je pogubljeno nekoliko politicara i pisaca. Culi smo glasine da skupljaju ljude na glavnom stadionu. Sa prozora naseg stana se moglo videti da se tamo nista ne desava - mada ne mogu nista da tvrdim za ostala dva stadiona u gradu.


Znali smo da se ljudi zlostavljaju prilikom isterivanja i da im se unistavaju kuce. Najveci problem je bilo to sto su telefonske linije bile presecene, kao i to sto niko nije nista znao o svojim rodjacima. Strah je bio ekstreman. Svi su razmisljali samo o tome kako da prezive.


Citavih deset dana sam mislila da se to nece dogoditi. Cak i kada su poceli vozovi. Linija za Skoplje nije radila dugo vremena. Medjutim, posto je ocisceno naselje Dragodan, ona je odjednom proradila. Svi su upuceni ka zeleznickoj stanici.


Mogli smo da ih vidimo sa prozora. Iz drugih delova grada cula se pucnjava. Ali, na ovoj strani, ljudi su peske isli prema stanici - u tisini i pognutih glava, jednostavno hodajuci. Hiljade njih, satima i satima, u pratnji policije.


Kada smo videli ovaj prizor prvog dana, posmislili smo, "Neverovatno." Sledeceg dana smo rekli, "O, evo ih opet." Treceg dana mislili smo da je to normalno, a svi su samo hteli da znaju iz kog kraja grada su ti ljudi, kako bi znali kada ce doci red na njih.


Ali sve to nije izgledalo stvarno do onog dana kada su konacno dosli u nasu kucu. Ocajnicki sam zelela da odem - bila sam uplasena i htela sam da odem. Ali jos uvek sam imala nekakvu nadu da ce to mozda biti privremeno. Nikada nisam mogla da zamislim sebe i svoje roditelje, sa unistenim dostojanstvom i ponosom, kako hodamo prema stanici izgubivsi sve.


Bio je to jedan "normalan", miran dan. U tom trenutku su tri druge porodice zivele sa nama, petnaest ljudi u nasem malom stanu. Bilo je vreme rucka. Dosli su iz Dragodana, spontano smo se upoznali, i postali kao porodica. Moja majka i devojke su postavljale sto, meso i pirinac, koje smo jos imali u kuci. A onda smo zaculi komesanje na spratu ispod nas, i znali smo.


Ne bih mogla reci da su bili uctivi, ali nisu bili ni nasilni. Bili smo iznenadjeni. Nije bilo vikanja, niti su usmerili masinke na nas. Cetiri mlada vojnika u tamno plavim uniformama Ministarstva unutrasnjih poslova (MUP) su glasno zakucali na vrata i rekli, "Morate da odete. Imate petnaest minuta."


Strpljivo su cekali. Svi su tiho krenuli da pokupe neke stvari. Kompjuter je bio ukljucen. Prisla sam mu i poslala poslednju, kratku elektronsku poruku da necu moci da posaljem izvestaj tog dana, "Molite se za mene."


Kada smo izasli na ulicu, svi su krenuli na levu stranu, prema stanici a mi smo krenuli desno. Jos nismo bili spremni za odlazak. Kao i oni ljudi koji su dosli u nas stan, mi smo otisli kod prijatelja u drugom kraju grada i rekli, "Evo nas."


Kada smo stigli, moj domacin i njegov prijatelj su se zucno raspravljali. Nas domacin je bio jasan: "Ja cu otici kada me izbace." Njegov prijatelj nije hteo da odustane od svog zivota i postane izbeglica. Rekao je, "Sve dok me ne nateraju, necu otici na zeleznicku stanicu." Dugo su razgovarali, dok smo mi bili mraku, bez sveca ili bilo cega drugog sto bi moglo da privuce paznju.


Prosao je jedan dan. Jezivo sam se osecala, samo sam gledala na sat. Bili smo razocarani jer nije bilo novih vazdusnih napada NATO-a u blizini grada. Zatim smo razgovarali o tome kako da odemo, ali ni jedan predlog nije izgledao dovoljno bezbedan. A ja nisam htela da idem tim vozom: da provedem tri dana napolju, i da izgubim sva moja dokumenta - nikad.


Prethodnog dana smo culi da su vlasti spalile sva civilna dokumenta, o rodjenjima, brakovima, smrtima, itd. Poruka je bila jasna. Trebalo je da postanemo niko.


U jednom trenutku sam morala da izadjem napolje. Moj brat je krenuo sa mnom. Stavili smo kackete, pogli glave i brzo hodali. U tom trenutku je grad koji je imao 300.000 stanovnika bio ispraznjen na pola. Praznina se osecala, kao da ste sami u sobi i cujete svoje disanje. Pristina je bila mrtva.


Ispred nas su stala kola. Bio je to Srbin, ali neko sa kim sa bila u drugarskim odnosima. "Hej", rekao je, "jos uvek ste tu? Sta radite ovde dodjavola? Da li znate da su vam zivoti u opasnosti?"


Zahvalila sam mu sto me je podsetio na to.


Rekao je da zna put kojim se moze izaci. Dva njegova prijatelja su upravo bila krenula ka makedonskoj granici. Obecao je da ce put biti bezbedan i da mogu da me prebace. Oni su vec krenuli, ali ukoliko odmah podjemo mozda ih i sustignemo. Nisam imala vremena za razmisljanje, ali sam zelela da verujem da nam nece ucitini nista nazao. Uskocili smo u kola.


Nesto nize niz ulicu stigli smo drugi automobil. Na brzinu su razmenili par reci i mi smo upali u kola. Nismo se predstavili, a izgledalo je da vozac i njegov prijatelj nisu zainteresovani. Bili su to jugoslovenski carinici.


Dok smo se vozili prema granici u Tetovu, prvi put u toku deset dana sam mogla dobro da vidim grad. Bilo je previse tenkova, policije. Svuda. Oklopna vozila su se nalazila ispred svih vladinih zgrada. Osim prodavnica, sam centar nije previse ostecen. Cak je i ulicno osvetljenje radilo, ali nikog nije bilo na ulicama. Medjutim dok smo prolazili kroz druge delove grada, pogotovo kroz stambene cetvrti, sve je bilo spaljeno. Bilo je jako cudno: zivela sam u Pristini 23 godine, ali sam imala utisak kao da vise ne poznajem taj grad.


Put, nepunih dva casa, je bio tih. Ja sam izvestavala o svim borbama, i mnoga sela uz put su vec bila spaljena. Nije bilo mnogo vise razaranja nego sto sam vec videla.


Na putu je bilo nekoliko kontrolnih punktova. Neka vozila su zaustavljali naoruzani civili. Medjutim, putevi su osnovi bili prazni i mi smo prosli. Dva sluzbenika su caskala, i zalila se kako cigarete vise ne mogu da se nabave u Pristini i kako ih ceka dug dan. Videli su da nisam raspolozena za razgovor.


Deset kilometara dugacka kolona izbeglica je najavila da je granica blizu. Ljudi u automobilima, na traktorima, prikolicama, nekoliko hiljada na nogama, postrojeni da izadju iz Jugoslavije. Bilo je tu starijih ljudi i beba, a bilo je jako hladno.


Moj "vozac" me je dovezao na celo kolone, i pustio me da predjem granicu. Pitala sam ga da li hoce da pogleda moja dokumenta, a oni su rekli ne: "Srecan put, i sa srecom." Da li mozda nije shvatio da sam Albanka? Ma sta da je u pitanju, bila sam van Kosova, van Jugoslavije, i van opasnosti. Osecala sam se kao da sam ponovo rodjena.


Nisu svi bili te srece. Na nicijoj zemlji nekoliko hiljada ljudi je cekalo danima. Videla sam jednu mrtvu staricu. Nekoliko muskaraca je nosilo njeno telo ka livadi, i tamo je sahranilo. To je tuzno mesto za roditeljev grob. Mnogo dece je plakalo, a uvek bi nastao stampedo kada bi stigao hleb ili mleko, obicno od nekih Albanaca iz Makedonije.


Posto sam imala mobilni telefon, mali stampedo je krenuo u mom pravci posto su svi zeleli da ga pozajme i da stupe u vezu sa svojim porodicama. Dok sam cekala razgovarala sam sa mnogo ljudi. Nisu imali predstavu kuda idu ni sta ce raditi. "Ukoliko budemo imali srece, neko ce nam dati sobu", govorili su. Ali nisu imali ni cilj ni motiv.


Palo je vece, kisa je pocela da pada. Postalo je jako hladno. Imala sam veliku srecu:: u Makedoniji imam familiju, pa je jedan rodjak nasao nacin da dodje do mene i pokupio me. Ali, s druge strane, nekoliko stotina Albanaca, ljudi iz zapadne Makedonije, iz Tetova i Gostivara, stajali su na snegu i kisi, cekajuci da pokupe nepoznate ljude koji nemaju kuda da odu i da ih prihvate u svoje domove.


Dogodilo se upravo ono cega smo se plasili. Dok smo odlazili, iza sebe sam ostavila Jugoslaviju i MUP - strah. Ali, iza sebe sam ostavila i Kosovo. Moracu da zapocnem zivot iz pocetka. Ipak, mislim da ce ljudi hteti da se vrate. I sada sam videla ljude koji hoce da se vrate. Imaju bizaran osecaj da su otisli, i da im je otadzbina prazna. Da, bez obzira da li im se to dopada ili ne, Kosovo, za sada, pripada Srbima.


Djeracina Tuhina je dopisnik IWPR-a.