Apel za pristup arhivu MKSJ-a
IWPR traži da, nakon što Tribunal bude prestao sa radom, milioni stranica sudskih dokumenata budu dostupne javnosti.
Apel za pristup arhivu MKSJ-a
IWPR traži da, nakon što Tribunal bude prestao sa radom, milioni stranica sudskih dokumenata budu dostupne javnosti.
Piše: Velma Šarić (TU br. 690, 3. maj 2011.)
Na međunarodnoj konferenciji o nasleđu Haškog tribunala, koja je u Sarajevu održana početkom aprila, IWPR je ukazao na važnost toga da se arhiva toga suda – nakon što on 2015. godine bude zatvoren – učini dostupnom predstavnicima javnosti.
„Pravosudne institucije i nevladine organizacije iz regiona ne mogu da se usaglase oko buduće lokacije ogromnog arhiva Haškog tribunala, koji se sastoji od dvadesetak miliona stranica dokumenata – da li ga treba smestiti u Sarajevo, Zagreb, Beograd ili negde drugde. Ali, mnogo važnije od fizičke lokacije jeste pitanje njegove dostupnosti zainteresovanim istraživačima i novinarima“, rekla je na aprilskoj konferenciji Merdijana Sadović, voditeljica IWPR-ovog programa za Haški tribunal.
Bosanski državni tužilac, Milorad Barašin, izneo je stav da arhiv treba da bude smešten u Bosni i Hercegovini (BiH), jer se i većina zločina počinjenih u ratovima koji su vođeni tokom devedesetih dogodila u toj zemlji. Međutim, on je naglasio i da će konačnu odluku o tome gde će se arhiv nalaziti nakon što Tribunal završi rad doneti Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Sudija Tribunala Bakone Džastis Moloto (Bakone Justice Moloto) obavestio je učesnike konferencije o tome da jedna od ideja o kojima se trenutno raspravlja podrazumeva osnivanje više informativnih centara u regionu, u kojima bi – onima koji za sud budu zainteresovani i nakon što on bude zatvoren – bile pružane informacije i pomoć u pristupu arhivu.
Konferenciju pod naslovom „Nasleđe Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju“ organizovali su Beogradski centar za ljudska prava i Centar za ljudska prava Univerziteta u Sarajevu, a na njoj su se okupili eksperti iz bosansko-hercegovačkog suda za ratne zločine, Haškog tribunala, regionalnih nevladinih organizacija, kao i sa univerziteta, kako bi raspravljali o važnosti uticaja Haškog tribunala u regionu.
Na početku konferencije, Žarko Marković iz Beogradskog centra za ljudska prava saopštio je rezultate istraživanja koji pokazuju da većina građana Bosne ima negativan odnos prema radu Haškog tribunala i ne misli da on značajnije doprinosi pravdi i pomirenju u regionu.
Od 1,045 građana Bosne, koliko ih je bilo obuhvaćeno tim istraživanjem sprovedenim u novembru prošle godine, negativno mišljenje o Tribunalu ima 59 procenata stanovnika Republike Srpske (RS), naspram 41 procenta onih iz bošnjačko-hrvatskog entiteta (tj. Federacije BiH).
Šezdeset i tri procenta intervjuisanih iz Federacije kaže da je suočavanje sa prošlošću važno, dok u RS-u samo 18 procenata razmišlja na isti način.
Takođe, 85 procenata anketiranih iz Federacije, odnosno 38 procenata iz RS-a, smatra da suđenja za ratne zločine treba nastaviti pred lokalnim sudovma čak i onda kada Haški tribunal kroz nekoliko godina bude zatvoren.
Marković je ukazao i na činjenicu da su, iako većina građana BiH misli da je osnivanje Tribunala bilo korak u dobrom pravcu, oni koji imaju negativno mišljenje o tom sudu skloni da veruju kako on nije ispunio svrhu svog postojanja.
„Veliki broj učesnika ovog istraživanja misli da pravda nije [zadovoljena]. Žrtve Tribunal ne doživljavaju kao pravedan sud, jer se po njihovom mišljenju pred njim uopšte ne sudi ključnim počiniteljima, ili im se sudi veoma sporo i uz izricanje kazni koje su isuviše blage“, kazao je Marković.
On je dodao da je istraživanje pokazalo i kako većina građana Bosna nije upoznata sa tokom niti jednog suđenja za ratne zločine koje se trenutno odvijaju pred Tribunalom – izuzev suđenja bivšem lideru bosanskih Srba, Radovanu Karadžiću.
Bosanski državni tužilac Barašin ukazao je i na to da se misija Tribunala, izuzev u kažnjavanju onih koji su najodgovorniji za ratne zločine, ogleda i u sprečavanju eventualnih budućih ratnih zločina.
„Ne možemo da zamislimo kakva bi bila atmosfera u BiH da nije Tribunala, jer [bez njega] pomirenje ne bi bilo moguće; počinitelji zločina bi još uvek bili na slobodi, a to bi se negativno odrazilo i na proces pomirenja“, kazao je on.
Sudija Moloto je primetio da je Haški Tribunal „prvi tribunal pred kojim se vode procesi protiv političkih lidera i članova državnih vlada.
„Ti procesi su, između ostalog, važni i za žrtve zločina, kojima Tribunal pruža priliku da na dostojanstven način progovore o zločinima koje su pretrpele.“
On je rekao i da su „žrtve dovoljno hrabre da se suoče sa zločincima i u lice im kažu šta misle o njihovim zločinima“.
Sudija Moloto je potom naglasio ulogu Tribunala u gonjenju konkretnih pojedinaca, koji su lično odgovorni za ratne zločine.
„Zahvaljujući Tribunalu“, rekao je on, „oni koji su odgovorni za ratne zločine znaće da njihovi postupci neće ostati nekažnjeni.“
Poput Barašina, i Moloto smatra da bi rad Tribunala mogao da doprinese sprečavanju budućih ratnih zločina.
Sadovićeva je pokrenula i pitanje zaštićenih dokumenata koji su trenutno u posedu Tribunala, kao i toga šta će sa njima biti nakon što sud bude zatvoren. Ona je pogotovo naglasila potrebu da, pre no što Tribunal okonča svoj rad, javnosti budu otkriveni poverljivi transkripti sastanaka jugoslovenskog Vrhovnog saveta odbrane (VSO).
Ta dokumenta – koja je Srbija Tribunalu predala 2003. godine za potrebe suđenja njenom bivšem predsedniku, Slobodanu Miloševiću – dobila su na zahtev Srbije oznaku poverljivosti, tako da su i danas nedostupna javnosti.
Reč je o transkriptima za koje mnogi veruju da sadrže ključne dokaze o umešanosti Srbije u ratove koji su tokom devedesetih godina vođeni u Bosni i Hrvatskoj. Neki od tih transkripata će postati dostupni nakon što u julu ili avgustu ove godine sudije Tribunala budu izrekle presudu u postupku koji se vodi protiv bivšeg komandanta jugoslovenske vojske, Momčila Perišića.
Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.
