Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

ANALIZA: POVRATAK NA POCETAK

Tuzilastvo nastoji dokazati Milosevicevu krivicu za zlocine koje su
By Mirko Klarin

Pise: Mirko Klarin iz Haga (TU No. 281, 16-21 septembar, 2002)


Posto je u prvoj trecini dokaznog postupka rekonstruisalo kako se


u prolece 1999. odvijala i kako je zavrsena "kosovska avantura" Slobodana


Milosevica, tuzilastvo ce se u nastavku procesa vratiti na pocetak


dogadjaja opisanih u tri optuznice protiv bivseg predsednika Srbije i


Jugoslavije.


Zadatak optuzbe da Milosevica poveze sa dogadjajima u Hrvatskoj i Bosni i


Hercegovini pocetkom i u prvoj polovini protekle decenije, ujedno je i


tezi


i laksi nego sto je bio u prvoj, kosovskoj fazi dokaznog postupka. Tezi


jer Miloseviceva veza sa snagama koje su vrsile zlocine u Hrvatskoj i


Bosni i Hercegovini nije tako tako direktna, jasna i formalna kao sto je


bila u kosovskom slucaju. Dok je 1999 kao predsednik FRY bio de facto i de


jure vrhovni komandant vojnih i policijskih snaga angazovanih na Kosovu; u


periodu koji pokrivaju optuznice za Hrvatsku i Bosnu Milosevic je bio


"samo" predsednik Srbije. A Srbija, kako je u to vreme cesto i sa ponosom


isticao, "nije bila u ratu." Rat je bio "negde drugde" i u njemu su


ucestvovali "neki drugi", a ne on i njegovi podanici. Naprotiv, i on i


Srbija su se i u Hrvatskoj i u Bosni - kako je rekao u svom opening


statement na pocetku sudjenja u februaru - "borili za mir."


Vise je razloga zbog kojih bi zadatak optuzbe u hrvatsko-bosanskoj fazi


dokaznog postupka mogao da bude laksi od onog koji je imala u prethodnoj,


kosovskoj fazi. Lakse ce, pre svega, biti dokazati da su se zlocini


opisani


u optuznicama za Hrvatsku i, posebno, Bosnu i Hercegovinu, zaista


dogodili,


buduci da je to vec utvrdjeno u vise dosadasnjih tribunalovih sudjenja i


presuda. U tim je presudama, pored ostalog, utvdjeno da su ti zlocini


imali "sistematski i rasprostranjen karakter " (zlocini protiv


covjecnosti), da su izvrseni u kontekstu medjunarodnog oruzanog sukoba


(teska krsenja Zenevskih konvencija), kao i da su neki od tih zlocina


(Srebrenica, na primer), dosegli razmere genocida.


Milosevic, naravno, odbija da prihvati te "presudjene cinjenice", ali


tuzilastvo nece imati problema da ih iznova dokaze. Tim pre sto, nakon


visegodisnjih istraga, raspolaze sa obiljem dokaza iz mnogo raznovrsnijih


izvora, nego sto je to bilo u kosovskom slucaju. Hrvatska i bosanska


istraga je tako dugo trajala i optuznice su tako kasno podignute (oktobar


i novembar 2001) upravo zato sto je trazeno resenje za onaj vec pomenuti


tezi problem: povezivanje Slobodana Milosevica i struktura pod njegovom de


facto ili de jure kontrolom, sa srpskim


politickim i vojnim liderima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, pod cijom


su neposrednom komandom pocinjeni zlocini opisani u optuznicama. Resenje


do


kojeg je tuzilastvo doslo i koje je izlozeno u optuznicama (vidi Dnevnik


tribunala br. 239 i 245), naci ce se sada na stvarnoj probi, pred sudom.


U najkracem, tuzilastvo treba da dokaze svoju tezu - identicnu u obe


optuznice - da je Milosevic, od 1987 do kasne 2000, bio "dominantna


politicka figura" u Srbiji i SFRJ/SRJ i da je "uspostavio kontrolu nad


svim aspektima vlasti u Srbiji, ukljucujuci i nad policijom i snagama


drzavne bezbjednosti". Sa te pozicije, Milosevic je "ucestvovao u


zajednickom zlocinackom poduhvatu " ciji je cilj, kako se navodi, bilo


"nasilno i krajnje odstranjivanje vecine ne-Srba sa velikih podrucja "


(Hrvatske i Bosne i Hercegovine) i to "kroz zlocine."


Tuzilastvo, dalje, treba da dokaze da je i u Hrvatskoj i u Bosni Milosevic


"ispoljavao veliki uticaj kao i da je pomagao politicko vodjstvo" lokalnih


Srba, kao i da je u oba slucaja "omogucavao finansijsku, logisticku i


politicku pomoc" lokalnim srpskim vojnim, policijskim i paravojnim


snagama. Sta vise, na tuziocu je da dokaze i tvrdnju da je Milosevic licno


ucestvovao u formulaciji, pripremama i sprovodjenju plana da se ne-Srbi


odstrane sa odredjenih teritorija Hrvatske i Bosne.


Kako ce tuzilastvo sve to dokazati?


U pred-pretresnom podnesku tuzilastva za optuznice za Bosnu i Hrvatsku,


objavljenom jos krajem maja ove godine, najavljuje se da ce "dokazi o


planiranju biti ne samo direktni (ukljucujuci iskaze svedoka i


dokumentaciju) nego takodje i posredni. U Hrvatskoj je postojalo svestrano


razumevanje da je postojala generalna politika koja je nastojala da ukloni


Hrvate iz Srpskih autonomnih oblasti (SAO) i Republike Srpske Krajine


(RSK), kao i da su ovu politiku odobrili i delomicno sproveli kljucni


likovi is Republike Srbije. U Bosni, brojni navodi i presretnuti


telefonski razgovori izmedju clanova vodjstva Bosanskih Srba (i u nekim


slucajevima samog optuzenog), zajedno sa obrascem zlocina pokazuje


postojanje slicne politike. Generalno, rasprostranjene i simultane


ilegalne aktivnosti koje su poduzele JNA i paravojne grupacije kroz celi


teritorij Hrvatske i Bosne pokazuju takvu koordinaciju da su se mogli


odviti samo kroz znacajno i daleko unaprijed planiranje koje je


ukljucivalo optuzenog."


Tuzilastvo, za sada, nije javno otkrilo identitet svedoka koji ce


nastupiti


u drugoj fazi sudjenja Slobodanu Milosevicu. Saopsten je, samo, broj


"zivih svedoka" koji ce direktno svedociti: ukupno 177, od toga 71 za


Hrvatsku i 106 za Bosnu. Izvestan broj svedoka - posebno insajderi,


strucnjaci i medjunardoni svedoci - pokrice obe, ili cak sve tri,


optuznice.


Tuzilastvo, inace, namerava da hrvatsko-bosanski slucaj tretira kao


"jedinstvenu celinu" i da ukazuje na "medjusobnu povezanost" i "zajednicki


opsti kurs razvoja dogadjaja." Prvih 50 do 60 svedoka, koji bi trebalo da


nastupe do bozicne pauze sredinom decembra, ce prema najavi vodje


tuzilackog tima Geoffrey Nice "pruziti celoviti pregled dogadjaja po obe


optuznice." Za razliku od kosovskog dela dokaznog postupka, takozvani


"svedoci sa mesta zlocina" - koji ce govoriti ili podneti pisane iskaze o


konkretnim incidentima, odnosno zlocinima - nastupice pred kraj dokaznog


postupka, koji prema sadasnjem rasporedu treba da se okonca do 16. maja


2003.


Pored toga sto detaljno izlaze tuzicev slucaj protiv Milosevica,


pred-pretresni podnesak u fusnotama naznacava ne cemu se zasnivaju,


odnosno kako ce se dokazivati, pojedine teze optuzbe. Identitet svedoka


zaklonjen je


siframa, od kojih se samo jedna moze pouzdano "desifrovati". Naime, B-1230


je, izvesno, oznaka za aktuelnog predsednika Hrvatske Stipu Mesica, posto


se navodi da ce taj svedok, pored ostalog, govoriti kako je organizovao


tajni sastanak Milosevica i Tudjmana 25. marta 1991 na kojem je postignut


dogovor o podeli Bosne. Mesic je o tome vec svedocio pred Tribunalu:


jednom


javno (na sudjenju za Vukovar) a drugi put na zatvorenoj sednici (na


sudjenju hrvatskom generalu Blaskicu, za zlocine u Srednjoj Bosni).


Od ostalih dokaza koji se navode u fusnotama, pada u oci ogroman broj


dokumenata: borbenih i drugih vojnih izvestaja JNA/VJ i srpskih snaga u


Hrvatskoj i Bosni; zatim zapisnika sa zatvorenih sastanaka na raznim


nivoima - od Predsednistva Jugoslavije, preko "strateskih" tajnih sednica


parlamenata Bosanskih i Hrvatskih Srba, do sednica srpskih Ratnih


predsednistava i Kriznih stabova u raznim opstinama sirom Hrvatske i


Bosne.


Tu su, takodje, i transkripti sa razgovora delegacija hrvatskih i


bosanskih


Srba sa Milosevicem; dokumenti o primopredaji naoruzanja, platni spiskovi


oficira Vojske Republike Srpske koji su placani iz Beograda i razni drugi


dokumenti od znacaja za dokazivanje tuziocevog slucaja.


Uz ogroman broj dokumenata, upadljivo je i obilje snimaka prisluskivanih


telefonskih razgovora. Medju njima je desetak snimaka telefonskih


konverzacija Milosevica sa Radovanom Karadzicem, presretnutih izmedju maja


1991 i februara 1992, u kojima se otvoreno govori o planovima za


preuzimanje vlasti, o naoruzavanju bosanskih Srba iz arsenala tadasnje


JNA, kao i o tome sta ce se dogoditi sa Muslimanima ("nestace") ukoliko ne


prihvate diktat iz Beograda i sa Pala. Dva takva snimka, vrlo


kompromitujuceg sadrzaja, su vec emitovana pred sudom, u okviru uvodne


reci Geoffrey Nice na otvaranju sudjenja 12. februara.


Karadzic je, uopste, bio najprisluskivanija licnost sa spiska ucesnika u


zajednickom zlocinackom poduhvatu. Osim sa Milosevicem, u pred-pretresnom


podnesku se navode i intercepts iz Karadzicevih razgovora sa generalima


JNA Blagojem Adzicem i Nikolom Uzelcem, zatim sa sefom Miloseviceve tajne


policije Jovicom Stanisicem, kao i sa predsednikom Jugoslavije 1992-93


Dobricom Cosicem.


Presretani su, takodje, i Karadzicevi razgovori sa ostalim liderima


Bosanskih Srba, Momcilom Krajisnikom i Biljanom Plavsic, kao i sa liderom


Srba u Hrvatskoj Milanom Babicem. Registrovan je i jedan razgovor Biljane


Plavsic sa stabom Zeljka Raznatovica "Arkana" u Zvorniku, neposredno nakon


sto su "Tigrovi" upali u taj grad na granici BiH sa Srbijom. Kao


kuriozitet, pomenimo i jedan presretnuti razgovor Miloseviceve supruge


Mire


Markovic sa generalom Blagojem Adzicem, nakon sto je Milosevic - u


razgovoru koji je takodje snimljen - uputio Karadzica na "nazove Miru" i


od


nje trazi Adzicev broj telefona.


Na dosadasnjim sudjenjima pred tribunalom, snimci su prihvatani u


dokazni materijal ukoliko je tuzilastvo uspelo da dokaze njihovu


autenticnost. Medju dokazima koji se navode u fusnotama pred-pretresnog


podneska su i memoari i dnevnici srpskih i jugoslovenskih politicara i


generala. Posebno cesto, citiraju se delovi iz knjiga dvojice autora koji


su u optuznicama protiv Milosevica navedeni kao njegovi saucesnici u


"zajednickom zlocinackom poduhvatu."


Prvi je Borisav Jovic, predsednik Predsednistva SFRJ neposredno pred rat u


Sloveniji i Hrvatskoj i, nakon toga, vodeca licnost "krnjeg Predsednistva"


preko kojeg je Milosevic kontrolisao tadasnju JNA. Njegova knjiga


"Poslednji dani SFRJ " je zaprepascujuce iskreni prikaz priprema za ratove


u


Hrvatskoj i Bosni i nacina na koji su Milosevic i Jovic manipulisali


drzavnim institucijama i, posebno, JNA. Medju tuziocevim "bestselerima" je


i knjiga tadasnjeg nacelnika Generalstaba JNA, generala Veljka


Kadijevica -


"Moj pogled na rapad" - u kojoj se podjednako iskreno objasnjava


evolucija JNA od jugoslovenske do srpske vojske.


Pred-pretresni podnesak, takodje, navodi i brojne samohvalne (i samo


kompromitujuce) izjave nekih od ostalih ucesnika u "zajednickom


zlocinacxkom poduhvatu ", u kojima su se razmetali svojim doprinosom


"srpskoj stvari" i


hvalili se svojim kontaktima sa Milosevicem ili zapovednicima JNA. Medju


njima su Vojislav Seselj, vodja radikala i "cetnicke" paravojske; zatim


pokojni Zeljko Raznatovic "Arkan", vodja zloglasnih "Tigrova", pa Milan


Martic, predsednik tzv. Republike Srpska Krajina (trenutno u Hagu, optuzen


za granatiranje Zagreba). Navodi se i jedna izjava generala Ratka Mladica


u


kojoj se izricito priznaje da se strateski ciljevi Bosanskih Srba mogu


ostvariti iskljucivo - genocidom.


Prema beleskama za 16. Skupstine, tajnog zasedanja na kojem su


u maju 1992 definisani strateski ciljevi bosanskih Srba, Mladic je


komentarisuci prvi cilj - podela etnickih grupa - rekao:


"Ljudi nisu uvek pijuni niti su kljucevi u necijem dzepu koji se mogu


prebacivati kako se kome svidi. To je nesto sto je lakse receno nego


izvodivo....Ljudi, to bi bio genocid."


U slicnu kategoriju samo-kompromitujucih izjava ulazi i Milosevicevo


objasnjenje - iz zalbe koju je nakon hapsenja u aprilu 2001. podneo sudu u


Beogradu - da sredstva za ciju je proneveru optuzeni nije uzeo za sebe,


vec


ih je potrosio za pomoc "braci preko Drine". Tuzilastvo je vec u aprilu


prosle godine trazilo od Beograda original te zalbe, ali ga jos nije


dobilo, a u pred-pretresnom podnesku je naveden deo koji je objavljen u


novinama:


"... U pogledu resursa potrosenih za naoruzanje, municiju i druge potrebe


Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, ti su troskovi konstituisali


drzavnu tajnu i zbog drzavnih interesa nisu mogli biti naznaceni u Zakonu


o budzetu, koji je javni dokument..."


Jedna od najzanimljivijih izjava iz pred-pretresnnog podneska pripisana je


Jovici


Stanisicu, bivsem svemocnom sefu Miloseviceve tajne policije, koji u


optuznicama za Hrvatsku i BiH takodje figurira kao jedan od ucesnika u


"zajednickom zlocinackom poduhvatu." Tuzilastvo tu izjavu tumaci kao


"priznanje autoriteta optuzenog", mada bi se ona mogla protumaciti i kao


implicitna pretnja optuzenom, to jest Milosevicu. Na svecanosti povodom


Dana policije, 13. maja 1997, Stanisic se okrenuo prema Milosevicu i


rekao: "Sve sto smo do sada ucinili, ucinili smo pod vasom kontrolom i s


vasim odobrenjem."


Milosevic je, ocito, to protumacio drugacije od tuzioca i Stanisic je


ubrzo


pao u nemilost i smenjen je. Cije je tumacenje pravilnije mogao bi da


objasni sam Stanisic, ukoliko se jednog dana pojavi u Hagu, kao optuzeni


ili kao svedok. Ili u oba svojstva.


Mirko Klarin je visi urednik IWPR za pitanja tribunala za ratne zlocine


i glavni urednik novinske agencije SENSE.