Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

ANALIZA: MILOSEVICEVA GROZNICA

Bivsi jugoslovenski predsednik podlegao ponovnim zdravstvenim problemima nakon nanovijih svedocenja
By Mirko Klarin

Ako su dogadjaji u sudnici imali nekog uticaja na zdravstveno stanje


optuzenog, onda bi se moglo reci da su jedan jugoslovenski redov i jedan


britanski pukovnik doprineli povisenom krvnom pritisku Slobodana


Milosevica, zbog kojeg je lekar pritvorske jedinice prosle srede preporucio


dvodnevni prekid sudjenja, "kako bi podesio njegove lekove i regulisao njegov krvni pritisak."


Jugoslovenski redov - musliman iz Crne Gore - svedocio je sa zasticenim


identitetom i likom, kao svedok K-32; dok je britanski pukovnik nastupio


pod punim imenom i prezimenom - John Crossland - ali sa elektronski izmenjenim likom, po svemu sudeci zato sto se i dalje, odnosno ponovo, nalazi na nekoj


duznosti u Jugoslaviji. U vreme dogadjaja obuhvacenih Kosovskom optuznicom,


pukovnik Crossland je bio britanski vojni atase u Beogradu.


Znacaj njihovog svedocenja je u tome sto su, svaki na svoj nacin,


potvrdili iskaze vise desetina zrtava i ocevidaca zlocina koji su, u


dosadasnjem toku sudjenja, opisivali deportacije, masovna i pojedinacna


ubistva, razaranja gradova, sela i kulturnih spomenika, kao i druge oblike


nasilja kojima su, prema optuznici, kosovski Albanci bili izlozeni u prvoj


polovini 1999. Bez obzira sto su mnoge zrtve i ocevidci doveli u pitanje


sopstveni kredibilitet tvrdnjama da "nista ne znaju" o aktivnostima Oslobodilacke vojske Kosova, OVK, njihova svedocenja su pruzila dovoljno elemenata za


zakljucak da su se dogadjaji opisani u optuznici zaista dogodili, kao i da


su se dogodili po odredjenim obrascima. A to znaci da su se na


razlicitim mestima sirom Kosova u isto vreme dogadjale iste stvari, sto po


tuziocu ukazuje na planski, organizovani, koordinirani i sistematski


karakter dogadjaja opisanih u optuznici.


Obrasci primenjeni u gradovima i selima su se donekle razlikovali, ali im


je zajednicka bila neproporcionalna i neselektivna upotreba sile protiv


civilnog stanovnistva. To je, ujedno, bila i dodirna tacka u svedocenjima


jugoslovenskog redova i britanskog pukovnika, koji su u tim dogadjajima


ucestvovali, ili ih posmatrali, iz razlicitih perspektiva.


Redov K-32 je opisao nekoliko "operacija ciscenja" u kojima je njegova


jedinica Vojske Jugoslavije (VJ) ucestvovala 1998. i 1999. godine. K-32 je


vojni rok sluzio na Kosovu kao vozac kamiona i prevozio je, uglavnom, hranu


i vodu vojnicima, a barem u jednoj prilici i leseve kosovskih Albanaca


ubijenih u jednoj od "operacija ciscenja".


Njegovi opisi tih operacija odslikavaju, kao u ogledalu, svedocenja zrtava


i ocevidaca koji su ih iskusili na drugomn kraju, kao zrtve. "Borbena grupa"


VJ dodje na 200-300 metara od sela koje treba da bude "ocisceno"; zatim


tenk ispali nekoliko granata na kucu na ulazu u selo; civili pocnu da beze


a komandant naredjuje pesadiji da, pod paljbom, udje u selo. Barem u jednoj


prilici redov K-32 je, tvrdi, bio prisutan kada je komandant jedinice,


pukovnik Bozidar Delic, naredio vojnicima da ucine sve sto mogu "kako ne bi bilo prezivelih".


Po ulasku u selo vojnici i policajci, koji su najcesce zajednicki


ucestvovali u "operacijama ciscenja", bi isli od kuce do kuce, ubijali


ljude koji bi se tu zatekli (najcesce se, po njemu, radimo o zenama, deci i


starcima, jer bi mladji muskarci pobegli pre napada), zatim pljackali


stvari od vrednosti i palili kuce. Redov K-32 tvrdi da mu je jednom


prilikom naredjeno da zapali jednu kucu i neki autobus, sto je on i ucinio.


Iskaz K-32 obilovao je gnusnim detaljima o secenju usiju zarobljenicima ili


civilima koji su pokusali da se predaju; o gomili leseva zena i dece koje


je zatekao u dvoristu jedne albanske kuce; o bebi prostreljenoj kroz glavu


tako da se istim metkom ubije i majka.


Posle prve "operacije ciscenja" u kojoj je ucestvovao redov K-32 se vratio


u Crnu Goru na "nagradno odsustvo", tokom kojeg je odlucio da se ne vraca u


vojsku i na Kosovo. Posle tri meseca vojska je dosla po njega i on je -


posto je proveo dvadesetak dana u zatvoru - vracen u svoju jedinicu na


Kosovu, gde je bio u jeku vazdusnih udara NATO i "operacija ciscenja"


opisanih u optuznici.


Milosevic je pokusao to da iskoristi da bi ga dezavujisao kao "dezertera",


koji zbog svoje "sramote" i "mrznje" pokusava da se "osveti" svom


zapovedniku, pukovniku Delicu. Svedok je, medjutim, to glatko odbio, a ni


sudije nisu imale razumevanja za takvu liniju unakrsnog ispitivanja.


I u slucaju redova K-32 Milosevic se oglusio o osnovno pravilo


uunakrsnog ispitivanja: da se svedoku ne postavljaju pitanja na koja se unapred


ne znaju odgovori. Milosevic je, tako, od svedoka trazio da definisu


"operaciju ciscenja", uveravajuci ga kako se takve operacije sprovode


protiv "terorista, a ne civila." Dobio je odgovor koji nije ocekivao i koji


mu nije ni najmanje prijao:


"Ciscenje je, gospodine Milosevicu, kad vojska pocne da ubija civile. To se


tamo podrazumevalo. Vojska kad krene ona ne gleda ima li terorista ili


nema, nego (cisti) sve redom. To ja znam, bio sam tamo. Vi niste bili tamo.


Trebalo je da dodjete i vidite."


Podjednako iznenadjen Milosevic je bio kada je "ciscenje" jednog sela u


blizini granice sa Albanijom - iz kojeg su sredinom 1998 civili "samo"


oterani, ali ne i ubijani - pokusao da predstavi kao "evakuaciju civila iz


zone borbenih dejstava, radi njihove bezbednosti." Svedok je, medjutim,


odgovorio da je selo ispraznjeno "radi bezbednosti vojnika, a ne civila",


posto vojska nije htela da u blizini ima albanske civile koji su po njoj


svi bili "potencijalni teroristi."


Pukovnik Crossland, drugi proslonedeljni svedok koji je mogao da doprinese


podizanju pritiska optuzenog, je "operacije ciscenja" koje su jugoslovenska


vojska i srpska policija sprovodile na Kosovu 1998 i 1999 pratio kao


tadasnji britanski vojni atase u Beogradu. Bio je u prilici da cesto, iz


neposredne blizine, posmatra kako se odvijaju te operacije kao i da na licu


mesta procenjuje njihove rezultate, odnosno posledice. Da, naime, obilazi


napustena i razorena albanska sela, u kojima je zaticao opljackane i


spaljene kuce, ubijenu stoku, spaljenu letinu, unistenu infrastrukturu...


Njegov osnovni zakljucak je bio da jugoslovenske snage bezbednosti u sukobu


sa OVK primenjuju "apsolutno pogresnu taktiku" i koriste "neproporcionalnu


i neselektivnu silu", kao i da "grubim i bezobzirnim unistavanjem" samo


podsticu otpor kosovskih Albanaca i prisiljavaju sve veci broj ljudi da se


opredele za terorizam. Sta vise, pukovnik Crossland je naveo nekoliko


primera da su vojska i policija "tolerisali" uporista OVK koja su mogli


lako da eliminisu, a da su umesto toga napadali i unistavali okolna sela i


tako "proizvodili teroriste."


Tek posto ga je sudija Richard May opomenuo da je to "sustina pukovnikovog


svedocenja", Milosevic se u unakrsnom ispitivanju dotakao svedokovog zakljucka


o "neproporcionalnoj i neselektivnoj sili" koja je primenjena na Kosovu.


Medjutim, kao i u prethodnim razmenama sa zapadnim politicarima i


generalima (Lord Ashdown, ambasadori Walker i Vollebaek, generali Naumann i


Drewienkiewitz...) pokazalo se da argumenti "proporcionalnosti i


selektivnosti" ne dopiru do optuzenog. Kao sto nisu dopirali ni 1998 i 1999


kada su mu, kao sefu drzave, zapadni sagovornici skretali paznju na


pogresnu i kontraproduktivnu taktiku s kojom njegove snage nastupaju na


Kosovu. Za Milosevica, "proporcionalnost" i "selektivnost" su bili i ostali


"relativni pojmovi", o cijem znacenju odlucuje onaj ko ima, i primenjuje,


silu.


Sudeci po svedocenju pukovnika Crosslanda, slicno je bilo shvatanje i


Milosevicevih bliskih saradnika, a posebno generala Dragoljuba Ojdanica i


Nebojse Pavkovica, s kojima se 1998 i 1999 susretao. Opisao je kako je, u


jesen 1998, pokusao da generalu Ojdanicu ukaze da "tesko i masivno


razaranje sela teskom artiljerijom" nema nikakvog vojnog smisla, ali


general VJ "to nije mogao da shvati."


S druge strane, svedocio je britanski pukovnik, Ojdanicev prethodnik na


polozaju nacelnika Generalstaba, general Perisic i tadasnji sef vojne


kontraobavestajne sluzbe, general Dimitrijevic


su to shvatali, ali su bili nemocni to da sprece. Posto je 1998. pomogao u


spasavanju nekih ranjenih jugoslovenskih vojnika na Kosovu pukovnik


Crossland je, tvrdi, uspostavio veoma bliske odnose sa generalima Perisicem


i Dimitrijevicem, koji su mu se, navodno, zalili da je na Kosovu


uspostavljen operativni lanac komandovanja iz kojeg su oni i Generalstab


iskljuceni, a koji od Milosevica i Sainovica, njegovog "coveka sa Kosovo",


vodi direktno do generala Pavkovica koji je zapovedao snagama VJ


angazovanim na Kosovu. Britanski pukovnik je, time, potvrdio neka druga


svedocenja - a posebno svedocenje mnogo osporavanog "insajdera" Ratomira Tanica


- u kojima se govorilo o "paralelnom" ili "privatnom lancu komandovanja"


koji je na Kosovu uspostavio Milosevic.


Optuzeni nije propustio priliku da se, u unakrsnom ispitivanju, upeca da


pukovniku Crossland postavi pitanje, odnosno uputi tvrdnju, na koju nije


znao sta ce mu svedok odgovoriti. Kategoricki je ustvrdio da "General


Pavkovic nije delovao izvan komandnog lanca i mimo svojih ovlascenja."


Odgovor mu, ponovo, nije prijao.


"U tom slucaju" - zakljucio je pukovnik Crossland - "vi (kao vrhovni


zapovednik) i general Pavkovic (kao direktni podredjeni) ste odgovorni za


ono sto se dogodilo na Kosovu."


Mirko Klarin je visi urednik IWPR za pitanja tribunala za ratne zlocine


i glavni urednik novinske agencije SENSE.