Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

ANALIZA: HASKI SAMIT

Milosevic i Mesic razmenili verbalne udarce tokom reprize njihovih zestokih rasprava neposredno pred pocetak Balkanskog rata.
By Mirko Klarin

Mada im je bivsa predsednica Republike Srpske Biljana Plavsic na trenutak


"ukrala show" neocekivanim i dramaticnim priznanjem krivice (vidi Sudsku hroniku),


haski dogadjaj sedmice je nesumljivo bio trodnevni "srpsko-hrvatski samit" odrzan u tribunalovoj sudnici br. 1.


Bivsi predsednik Srbije (a potom i Jugoslavije) Slobodan Milosevic i


sadasnji predsednik Hrvatske sa reputacijom "poslednjeg predsednika SFRJ",


Stjepan Mesic, nastavili su tamo gde su stali sredinom 1991 kada je


politicka kriza u tada jos zajednickoj drzavi degenerisala u rat.


Njihov proslonedeljni dijalog u haskoj sudnici, tokom unakrsnog ispitivanja


Mesica od strane Milosevica, pruzio je dragoceni uvid u sadrzaj i nivo


politicke debate koja je, pocetkom desedesetih, vodjena izmedju posvadjanih


lidera tadasnjih sest jugoslovenskih republika. Argumenti su bili identicni


onima s pocetka prosle decenije. Milosevic i Mesic su se ponovo natezali


oko toga ko su "konstitutivni elementi federacije", da li suverenitet i


pravo na otcepljenje pripadaju republikama ili narodima i da li drzavu


treba preurediti u "labavu konfederaciju" ili "cvrstu federaciju." Ponovo


su se, takodje, sporili oko toga ko ili sta "razbija Jugoslaviju" i ko je


ili sta je "brani." I ko je sve to "prvi poceo": da li Milosevic govorom iz


1989 u kojem je najavio "nove bitke, mozda i oruzane", ili pokojni hrvatski


predsednik Franjo Tudjman kada je godinu dana kasnije "izbacio Srbe iz


Ustava Hrvatske."


Ton "samita u sudnici" je, takodje, bio veoma slican tonu kojim su


republicki lideri pre vise od 10 godina razmenjivali sve te i ostale


argumente. Bio je, naime, naglaseno svadjalacki, cesto i uvredljiv. Jedino


sto je recnik, mozda, bio nesto ugladjeniji, odnosno manje vulgaran, posto


se "samit u sudnici" odvijao pred ocima i usima sveta, dok su se liderska


prepucavanja iz protekle decenije odvijala iza zatvorenih vrata.


Uvid u sadrzaj i ton nekadasnjih politickih debata je dragocen pre svega


zbog toga sto pokazuje zasto je - s takvim sagovornicima i takvim


argumentima - bilo tesko i zamisliti, a kamo li postici, politicko resenje


jugoslovenske krize. Raspad je bio neminovan i u njemu su ucestvovali svi.


"Svi smo ucestvovali u unistavanju Jugoslavije" - priznao je prosle


nedelje Stjepan Mesic u trenutku iskrenosti.


Nisu, medjutim, svi imali iste "zasluge" u tome. Mada se u novembru 1991


pred hrvatskim parlamentom pohvalio: "Obavio sam zadatak, Jugoslavije vise


nema", Mesic sada "glavne zasluge" za razbijanje Jugoslavije pripisuje


Slobodanu Milosevicu, tadasnjem predsedniku Srbije. Milosevica, rekao je


Mesic prosle sedmice, "nije interesovala nikakva Jugoslavija - ni


konfederalna ni federalna - vec iskljucivo Velika Srbija koja bi bila


stvorena na rusevinama Jugoslavije."


"Rusenje Jugoslavije" Milosevic je, prema Mesicevom svedocenju, poceo


krajem osamdesetih ukidanjem autonomije Kosova i Vojvodine (autonomne


pokrajine u sastavu Srbije), kao i podsticanjem smene vlasti u Crnoj Gori,


cime je uspostavio punu kontrolu nad 4 od ukupno 8 glasova u Predsednistvu


SFRJ, koje je tada funkcionisalo kao kolektivni sef drzave (Srbija, Kosovo,


Vojvodina i Crna Gora na jednoj, a ostali: Slovenija, Hrvatska, BiH i


Makedonija na drugoj strani). Milosevic nije, istina, imao vecinu, ali je mogao


da blokira sve odluke koje mu nisu odgovarale. Sto je, jasno, i cinio. Pa


je, tako, u maju 1991 blokirao rutinsku rotaciju na celu federalnog


predsednistva, ciji je predsednik prema unapred utvrdjenom redosledu


trebalo da postane predstavnik Hrvatske, Stjepan Mesic.


Slobodan Milosevic, medjutim, nije u Hagu zbog blokiranja Predsednistva ili


razbijanja bivse federacije, pa cak ni zbog ratova koji su usledili. Zlocini protiv mira ili agresija nisu u okvriu jurisdikcije tribunala. Slobodan Milosevic je optuzen za genocid, zlocine protiv covecnosti, teske povrede Zenevskih konvencija i ratne zlocine, koje su navodno pocinile oruzane snage pod njegovom komandom, kontrolom ili uticajem.


Najznacajniji deo Mesicevog direkton ispitivanja odnosio se upravo na to kako


je 1991 Slobodan Milosevic uspostavio efektivnu kontrolu nad federalnim predsednistvom, koje je ujedno delovalo i kao vrhovni komandant JNA. Videvsi da


je ugrozen opstanak federacije, glomazna i preskupa armija (u to je vreme


vazila za cetvrtu u Evropi) je, po Mesicu, trazila novog "sponzora" i nasla


ga je u Milosevicu. Posto je napustaju oficiri i vojnici nesrpske


nacionalnosti, JNA se ubrzano "srbizira", a Milosevic je - posredstvom


Centralne banke (NBJ) nad kojom je takodje uspostavio kontrolu - finansira


kreditima iz zemlje i inostranstva i deviznim rezervama iz federalne kase.


Istovremeno, Milosevic kontrolise i lidere srpskih stranaka stvorenih u


Hrvatskoj i Bosni, ciji se pripadnici naoruzavaju uz pomoc JNA ili tajne


srpske policije, koja istovremeno organizuje "dobrovoljacke" paravojne


formacije.


Dogadjaji u Hrvatskoj su se, po Mesicu, odvijali u skladu sa prepoznatljivim obrascem koji ukazuje na planiranje, organizaciju i koordinaciju. Pripadnici


KOS (vojna kontra-obavestajna sluzba) bi provocirali ili izmisljali


incidente u pojedinim "srpskim delovima" Hrvatske. Onda bi na scenu stupila


JNA sa tenkovima i pesadijom u cilju "razdvajanja sukobljenih strana", cak


i tamo gde nije bilo nikakvih sukoba. Nakon izvesnog vremena JNA bi se


povukla ostavljajuci nesto od svog naoruzanja i ratne tehnike, a srpska


"sukobljena strana" bi ostala sa punom kontrolom nad tom teritorijom.


Zanimljivo je da, po Mesicu, Miloseviceva primarna meta nije bila Hrvatska,


pa cak ni onaj deo njenih teritorija pod srpskom kontrolom. Oci mu je, kako


je svedocio, otvorio Borisav Jovic, u to vreme Miloseviceva desna ruka u


federalnom predsednistvu, koji su je pocetkom 1991 rekao da Beograd "ni


najmanje ne interesuju ni Hrvatska ni Srbi iz Hrvatske", vec ga interesuje


"66 odsto teritorije Bosne i Hercegovine, koja je bila i koja ce ostati


srpska." Mesica je to podstaklo da Jovicu predlozi samit Milosevica i


Tudjmana, zajedno sa njima dvojicom, kako bi u pregovorima nasli resenje za


srpsko-hrvatske sporove.


Inicijativa je prihvacena i samit je odrzan 25. marta 1991. u nekadasnjem


Titovom lovistu u Karadjordjevu, ali su Milosevic i Tudjman ipak odlucili


da se sastanu nasamo, bez svedoka. Stjepan Mesic je prosle nedelje ponovio


ono sto je, o tom sastanku, vec dva puta govorio pred Haskim tribunalom:


marta 1998 na sudjenjima bivsem gradonacelniku Vukovara Slavku Dokmanovicu


i (prema sopstvenom priznanju, posto je svedocenje bilo zatvoreno za


javnost), na procesu hrvatskom generalu Tihomiru Blaskicu.


Ukratko, Tudjman je iz Karadjordjeva dosao odusevljen "velikodusnoscu"


Milosevica koji mu je, kako je po povratku u Zagreb rekao Mesicu i ostalim


bliskim saradnicima, ponudio znatne delove Bosne koji njega (Milosevica) ne


interesuju, jer su pripadali nekadasnjoj "hrvatskoj banovini" ili "turskoj


Hrvatskoj." Uzaludna su bila upozorenja Tudjmanu da ce ga Milosevic


prevatiti: njegov odnos prema Bosni se, rekao je Mesic, nakon sastanka u


Karadjordjevu potpuno promenio.


Nije, medjutim, Milosevic prevario samo Tudjmana. Prevario je, po Mesicu, i


Srbe u Hrvatskoj kojima je obechao da ce ziveti "u jednoj drzavi" (sa


ostalim Srbima), a koji su mu zapravo trebali samo kao "inicijalna kapisla"


za osvajacki pohod na Bosnu. Prema ovoj Mesicevoj tvrdnji, eventualno


ukljucivanje delova Hrvatske u Milosevicevu Veliku Srbiju moglo bi se


smatrati nekom vrstom "kolateralne dobiti". Na spisku prevarenih, pored


Tudjmana i Srba u Hrvatskoj, su po Mesicu i srpska i jugoslovenska javnost,


JNA i medjunarodna zajednica, kojima je Milosevic uporno tvrdio da se "bori


za Jugoslaviju... dok je u stvarnosti razbijao svim sredstvima."


Mesic je, u svom svedocenju, dodao jos nekoliko crta portretu optuzenog,


koji su u kosovskoj fazi sudjenja naslikali neki od medjunarodnih svedoka,


poput Lorda Ashdown, ambasadora William Walker ili generala Klausa


Naumanna.


Opisao je optuzenog kao coveka koji je "sve podredio svojim ratnim


ciljevima" i koji je svoje saradnike "koristio jednokratno: odbacivao ih je


kada bi obavili zadatak i isao je dalje u ratnu opciju." Na pitanje tuzioca


Geoffrey Nice da li je kod Milosevica ikada video da saoseca sa stradanjima


svog ili drugih naroda, Mesic je odgovorio: "Ja bas nikada nisam vidio bilo kakav znak emocija kod njega. Sve sto je imao bili su ciljevi koje je namjeravao sprovesti."


Svoj "samit" sa prvim aktuelnim sefom drzave koji je do sada


svedocio pred tribunalom, Milosevic je poceo veoma ostro, kao da raspolaze


kompromitujucim informacijama kojima ce u startu diskreditovati svedoka.


Aludirao je na Mesiceve "aktivnosti" sa neidentifikovanom "trecom osobom" s


kojom je sredinom sedamdesetih bio u zatvoru; zatim ga je optuzio da je bio


"saradnik tajne policije", te da je licno naredjivao "likvidacije i


kidnapovanja" nekih policajaca i Srba, pa cak i da je bio ukljucen u neku


aferu prodaje "belog roblja". Mesic je, medjutim, sve to ismejao,


primecujuci kako "optuzeni ima bujnu mastu" ili kako on sa likvidacijama


koje su pomenute "ima veze koliko i sa atentatom na Linkolna", a Milosevic


nije ponudio ni jedan dokaz za svoje tvrdnje.


Sa licnog, Milosevic je presao na politicki teren, optuzujuci Mesica da je


kao predsednik Parlamenta odgovoran za zlocine koje je Hrvatska vojska (HV)


pocinila u Bosni i Hercegovini 1993. Ni tu, medjutim, nije bio uspesniji:


posto je "pohvalio optuzenog sto izrazava zaljenje zbog patnji muslimanskih


zrtava", Mesic je rekao da kao predsednik parlamenta nije imao nikakve


izvrsne vlasti, a da su mu predsednik Tudjman i ministar odbrane Susak -


kada bi ih pitao o ulozi HV u Bosni - odgovarali da to nije tacno. Raspravu


je prekinuo sudija May pitajuci Milosevica "kakva je relevantnost


hrvatsko-muslimanskog sukoba u Bosni" za optuznicu koja njega, Milosevica,


tereti za zlocine u Hrvatskoj?


Nakon toga, Milosevic je Mesica optuzio za "dvostruku izdaju": prvo je, kao


predsednik federalnog predsednistva, "izdao Jugoslaviju", a nakon toga je


"izdao i Tudjmana i HDZ, s kojima je zajedno rasturao Jugoslaviju."


Pitanje je Mesicu pruzilo sansu da razradi neke svoje kratke odgovore na


koje ga je u direktnom ispitivanju prisiljavao tuzilac Nice. Rekao je da su,


pocetkom devedesetih, "svi bili nezadovoljni Jugoslavijom" i da je "status


quo bio neodrziv", te je Hrvatska zajedno sa Slovenijom, a kasnije i BiH i


Makedonijom predlagala "konfederalni model", ali Milosevic nije hteo za to


ni da cuje, insistirajuci na "cvrstoj federaciji." Sto je, opet, za ostale


bilo neprihvatljivo jer bi, kako je rekao Mesic, "doziveli sudbinu Kosova i


Vojvodine", nad kojima je Srbija uspostavila "prinudnu upravu."


Sto se, pak, "izdaje Tudjmana i HDZ" tice, Mesic je objasnio da se s njima


razisao pocetkom 1994 zato sto se nije slagao sa njihovom (ratnom)


politikom u Bosni, sa njihovim modelom privatizacije i njihovim otporom


uspostavljanju pravne drzave u Hrvatskoj.


Sudije i publika su se, zatim, ni krivi ni duzni nasli na pocetku prosle


decenije, na nekoj od sednica federalnog predsednistva ili takozvanih


"putujucih samita" (na kojima su se povremeno okupljali predsednici


republika), prinudjeni da slusaju beskrajna natezanja optuzenog i svedoka


optuzbe o "suverenitetu republika", "pravu naroda na samopredeljenje" i


prednostima i manama konfederalnog ili federalnog modela uredjenja drzave.


Sledeca tacka dnevnog reda na "haskom samitu" bili su zlocini. Progon Srba


u Hrvatskom je, po Milosevicu, poceo krajem osamdesetih a Mesic da je 1990


bio predsednik "prve hrvatske vlade koja je zavela teror nad srpskim


stanovnistvom." Pocelo je, po Milosevicu, "iskljucenjem Srba iz ustava" i


"ukidanjem cirilicnog pisma", zatim se nastavilo masovnim otpustanjem sa


posla i drugim diskriminativnim merama, a onda se preslo na otmice i


ubijanja hrvatskih Srba i njihovo zatvaranje u logore kojih je, po


optuzenom, bilo vise od 200. Optuzio je, takodje, Mesica da je odgovoran za


napade na JNA.


Mesic je odgovorio da u Hrvatskoj nije bilo ni terora ni logora za Srbe,


ali da je bilo "neprihvatljivih (ekstremistickih) poruka", zloupotreba i


zlocina... koji nisu kaznjeni zbog toga sto nije funkcionisala pravna


drzava. O tome se, dodao je, moglo razgovarati, ali zbog toga nije trebalo


razarati Vukovar, Dubrovnik i druge hrvatske gradove. A to su, po Mesicu,


radile jedinice JNA i paravojne formacije koje su u Hrvatsku upucene iz


Srbije i Crne Gore i koje su bile "pod kontrolom optuzenog". Mesic, inace,


nije propustio ni jednu priliku da Milosevica oslovi sa "optuzeni" i u tome


je, ocito, nalazio posebno zadovoljstvo.


Jedino u cemu su se na "haskom samitu" saglasili i optuzeni i svedok


optuzbe, bilo je da "zlocince treba kazniti." Imali su, medjutim,


dijametralno suprotna misljenja o tome "ko je zlocinac". Mesic je nekoliko


puta isticao kako se pred tribunalom ne sudi njemu, vec Milosevicu, na sta


je optuzeni uzvratio: "u tome i jeste problem", tvrdeci da se radi o


"zameni teze."


Milosevic, ocito, smatra da je Mesicu, a ne njemu, mesto na optuzenickoj


klupi i pokusao je da ponudi i objasnjenje zasto nije tako. Imajuci u vidu


da je Mesic svedocio ne samo protiv njega, vec i protiv Tudjmana i HDZ, kao


i da se nedavno izjasnio u prilog izrucenja generala Janka Bobetka,


Milosevic je optuzio predsednika Hrvatske "radi za ovaj ilegalni sud", u


nadi da ce tako izbeci sopstvenu krivicnu odgovornost.


Ocenjujuci ovo pitanje kao "neprikladno", sudija Richard May je zakljucio


"haski samit" bivseg predsednika Srbije i sadasnjeg predsednika Hrvatske.


Mirko Klarin je visi urednik IWPR za pitanja tribunala za ratne zlocine i glavni urednik novinske agencije SENSE.