Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

ANALIZA: Evropa Postupa Drugacije

I Amerika i Evropa tvrde da Beograd mora ostvariti saradnju sa Hagom, ali
By Mirko Klarin

Pise: Mirko Klarin iz Haga


Zasto su nedavne posete Vasingtonu i Parizu dvojice aktera srpske


"oktobarske revolucije" imale tako razlicite efekte. Da li to govori


vise o posetiocima ili o njihovim domacinima?


Od dolaska na vlast, 5. oktobra 2000, jugoslovenski predsednik Vojislav


Kostunica je uporno potiskivao Tribunal na dno liste svojih "prioriteta",


ukazujuci s neskrivenim nipodastavanjem kako nova vlast ima "mnogo vaznijih


stvari" kojima mora da se bavi.


Prosle sedmice, po povratku iz svoje prve posete Vasingtonu, predsednik


Kostunica je priznao svojim podanicima da je Tribunal postao " jedina


ozbiljna prepreka u saradnji sa medjunarodnom zejednicom sa kojom se suocava


Jugoslavija." Nije rekao, ali se podrazumevalo, da se otklanjanje te


poslednje "ozbiljne prepreke" - odnosno uspostavljanje saradnje sa


Tribunalom u skladu sa zahtevima medjunarodne zajednice - nametnulo kao


prioritet novih vlasti u Beogradu. Sa dna, Tribunal je tako stigao na celo


liste njihovih prioriteta.


Poseta Vasingtonu i ono sto je tom prilikom cuo od predsednika Busa,


drzavnog sekretara Pauela i drugih americkih zvanicnika su, ocito, delovali


prilicno otreznjavajuce na predsednika Kostunicu. Takvo dejstvo potvrdjeno


je i dva dana kasnije kada je Kostunica, u intervjuu nemackom nedeljniku


Focus, najavio da ce njegova vlada staviti na razmatranje parlamentu


usvanjaje zakona o saradnji s tribunalom do kraja ovoga meseca.


Jugoslovenski ministar pravde, Momcilo Grubac, dopunio je predsednikovu


izjavu najavom da bi pomenuti zakon mogao da regulise "svaki vidi saradnje


sa Hagom... ukljucujuci i predaju optuzenih za ratne zlocine."


"Kraj meseca" je, slucajno, rok u kojem americka administracija treba da


odluci da li ce ucestvovati na vaznoj donatorskoj konferenciji od koje FRY


ocekuje najmanje 1 milijardu americkih dolara ekonomske pomoci.


Nedelju dana ranije, premijer Srbije Zoran Djindjic je boravio u Parizu. Ne


moze se, medjutim, reci da su razgovori koje je tom prilikom vodio sa


predsednikom Sirakom, premijerom Zospenom i drugim francuskim zvanicnicima,


imali isto - otreznjavajuce - dejstvo na srpskog premijera. Naprotiv, na


kraju posete Francuskoj, u intervjuu za pariski Le Monde, Djindjic je


kategoricki izjavio da ce bivsem predsedniku Slobodanu Milosevicu u Beogradu


suditi ne samo za finansijske malverzacije i zloupotrebe polozaja, vec i za


ratne zlocine. Kao i da bi Milosevic mogao da bude poslat u Hag... tek ako


se, "za godinu ili dve", pokaze da Beograd nije u stanju da bivsem


predsedniku priredi fer sudjenje za ratne zlocine.


Razlitite reakcije beogradskih liderra upadaju u oci jer su se njihove


pozicije izmenile: smatralo se da je jugoslovenski predsednik izricit


protivnik Tribunala, dok se srpski premijer, kako se verovalo, zalaze za pragmaticniji


pristup. Sta se u stvari desilo? Jedino objasnjenje je da da su, od svojih


domacina - americkih odnosno francuskih zvanicnika - culi razlicite stavove


o meri u kojoj Beograd mora, ili moze, da saradjuje sa Tribunalom.


U Vasingtonu su, s tim u vezi, bili prilicno jasni i javni. Kostunici je


receno da "da americka pomoc zavisi od saradnje Beograda i Tribunala."


Buduci da nije zadovoljan trenutnim stanjem tih odnosa, Vasington je


"zamrznuo dodatnu pomoc i americku podrsku odrzavanja donatorske


konferencije".


Kolin Pauel je rekao Kostunici da ce" s paznjom pratiti sta ce Jugoslavija


da uradi tokom sledecih nedelja" kako bi Amerika "donela konacnu odluku".


Sudeci po potparolu Bele kuce, Meri Elen Kantrimen, Bus je "javno stavio do


znanja [Kostunici] da se Milosevicu mora suditi za njegove medjunarodne


zlocine". A pravo mesto za to, podrazumeva se, je Medjunarodni sud.


U Parizu su bili manje raspolozeni da javnosti otkrivaju detalje iz


razgovora francuskih zvanicnika sa srpskim premijerom Djindjicem. On sam je,


nakon razgovora, izjavio da je u njima "50 puta pomenuta ekonomija, a samo


dva puta Milosevic", i to kako je precizirao, "ne u kontekstu njegovog


izrucenja u Hag."


Tuziocu Carli Del Ponte, koja je u Pariz stigla dan posle Djindjica,


francuski zvanicnici su rekli da su kod srpskog premijera "insistirali" na


saradnji Beograda sa Tribunalom, ali da ekonomsku pomoc Srbiji i poslovne


odnose s njom nece "uslovljavati" stepenom njene saradnje sa sudom u Hagu.


Objasnili su to zabrinutoscu da bi "uslovljavanje" moglo kod Srba ponovo


probuditi osecanja "viktimizacije", "izolacije" i "globalne anti-srpske


zavere" i vratiti ih u stanje autizma u kojem su bili do 5. oktobra prosle


godine.


Takvo se objasnjenje u prilicnoj meri podudara sa izgovorima kojima je


Beograd, poslednjih meseci, pravdao ignorisanje zahteva Haga i oklevanje da


s Tribunalom uspostavi saradnju na koju ga obavezuje Statut izglasan u


Savetu bezbednosti UN.


Razliciti efekti koje su razgovori u Vasingtonu i Parizu imali na


predsednika Kostunicu i premijera Djindjica mogli bi se, dakle, pripisati


razlikama koje podrazumevaju termini "uslovljavanje" i "insistiranje." U


Srbiji kao i drugde, "uslovljavanje", ocito, postize brze i dramaticnije


efekte od "insistiranja."


Mada su, na zahtev Vasingtona, donatorsku konferenciju u medjuvremenu odlozili


za mesec dana (novi termin je 29. jun), Evropljani i dalje nisu spremni da


pomoc Srbiji uslove znacajnijim pomakom Beograda u saradnji sa Tribunalom.


Diplomatski krugovi u Briselu rekli su Dnevniku Tribunala da je do odlaganja


doslo "da bi se Beogradu dalo vremena da resi probleme sa Hagom". Insistiraju,


medjutim, da ce se konferencija odrzati u zakazanom terminu, "sa ili bez


Amerikanaca", cak i ako ovi "problemi" ne budu reseni do kraja juna.


Razlika, tvrde u evropskim diplomatskim kancelarijama, nije "u sustini", vec "u stilu."


Dokazuju, takodje, kako su Amerikanci - uprkos svojem "tvrdom stavu" - izbegli da postave


specificna merila za ocenu vladanja Beograda. Oni traze "da se preduzmu


konkretni koraci" ali ne preciziraju koji, da ne bi sebi vezivali ruke.


Mada su prvi definisali takozvanu "politiku uslovljavanja" za drzave bivse


Jugoslavije, u EU smatraju da u ovom trenutku iste ili bolje rezultate mogu


da ostvare "insistiranjem." Njihov je cilj, tvrde, isti kao i americki:


puna saradnja Beograda sa Tribunalom i transfer Milosevica i ostalih


optuzenih u Hag. Tvrde, takodje, da na ostvarenju tog cilja rade "podjednako


uporno, ali mnogo diskretnije nego Amerikanci."


Oni tome dodaju izvesnu "pedagosku", da ne kazemo "idealisticku", dimenziju:


zele, naime, da promena odnosa Beograda prema Tribunalu "ne bude samo


rezultat spoljnih pritisaka, vec narastajuce svesti srpske javnosti o


legitimnosti ICTY i njegovoj vaznosti za trajan mir i pomirenje na Balkanu."


Pri tome se ne objasnjava kako ce srpska javnost doci do te 'narastajuce


svesti', ako nove vlasti nastave da u odnosu na Tribunal javno podsticu


same predrasude i pogresna shvatanja koja su se ukorenila pod bivsim


rezimom. A u tome je, pre vasingtonskog "otreznjenja", prednjacio upravo


predsednik Kostunica.


Nije iskljuceno da bi, na duzi rok, evropsko "insistiranje" moglo da donese


iste ili cak bolje rezultate od americkog "uslovljavanja".


Tribunal, medjutim, nema na raspolaganju toliko vremena: svako odlaganje Milosevicevog


suocavanja sa medjunarodnom pravdom uveliko obesmisljava sadasnja haska


sudjenja drugim ili trecim violinama, ili nozevima, iz krvavog balkanskog


orkestra 1991- 1999. Dok je Tribunal mogao preziveti nedostatak saradnje sa


Milosevicevim rezimom, koji ni sa kim nije saradjivao, postoje ozbiljna


strahovanja da ova institucija mogla da bude tesko pogodjena nekaznjenim


uskracivanjem saradnje demokratskih vlasti iz Beograda koje uzivaju podrsku Zapada.


Istovremeno, produzenim Milosevicevim boravkom u Beogradu, svejedno da li u zatvoru


ili na slobodi, stvaraju se pretpostavke da bi se, kroz tri ili cetiri godine,


negde u Srbiji mogle odigrati reprize nedavnih fasistickih manifestacija u Trebinju


i Banja Luci, koje su direktni rezultat cinjenice da NATO, IFOR, SFOR i sile koje ih


cine, nisu imali petlju da pre cetiri ili pet godine uhapse Radovana Karadzica i


isporuce ga tamo gde mu je mesto.