ANALIZA: Evropa Postupa Drugacije
I Amerika i Evropa tvrde da Beograd mora ostvariti saradnju sa Hagom, ali
ANALIZA: Evropa Postupa Drugacije
I Amerika i Evropa tvrde da Beograd mora ostvariti saradnju sa Hagom, ali
Pise: Mirko Klarin iz Haga
Zasto su nedavne posete Vasingtonu i Parizu dvojice aktera srpske
"oktobarske revolucije" imale tako razlicite efekte. Da li to govori
vise o posetiocima ili o njihovim domacinima?
Od dolaska na vlast, 5. oktobra 2000, jugoslovenski predsednik Vojislav
Kostunica je uporno potiskivao Tribunal na dno liste svojih "prioriteta",
ukazujuci s neskrivenim nipodastavanjem kako nova vlast ima "mnogo vaznijih
stvari" kojima mora da se bavi.
Prosle sedmice, po povratku iz svoje prve posete Vasingtonu, predsednik
Kostunica je priznao svojim podanicima da je Tribunal postao " jedina
ozbiljna prepreka u saradnji sa medjunarodnom zejednicom sa kojom se suocava
Jugoslavija." Nije rekao, ali se podrazumevalo, da se otklanjanje te
poslednje "ozbiljne prepreke" - odnosno uspostavljanje saradnje sa
Tribunalom u skladu sa zahtevima medjunarodne zajednice - nametnulo kao
prioritet novih vlasti u Beogradu. Sa dna, Tribunal je tako stigao na celo
liste njihovih prioriteta.
Poseta Vasingtonu i ono sto je tom prilikom cuo od predsednika Busa,
drzavnog sekretara Pauela i drugih americkih zvanicnika su, ocito, delovali
prilicno otreznjavajuce na predsednika Kostunicu. Takvo dejstvo potvrdjeno
je i dva dana kasnije kada je Kostunica, u intervjuu nemackom nedeljniku
Focus, najavio da ce njegova vlada staviti na razmatranje parlamentu
usvanjaje zakona o saradnji s tribunalom do kraja ovoga meseca.
Jugoslovenski ministar pravde, Momcilo Grubac, dopunio je predsednikovu
izjavu najavom da bi pomenuti zakon mogao da regulise "svaki vidi saradnje
sa Hagom... ukljucujuci i predaju optuzenih za ratne zlocine."
"Kraj meseca" je, slucajno, rok u kojem americka administracija treba da
odluci da li ce ucestvovati na vaznoj donatorskoj konferenciji od koje FRY
ocekuje najmanje 1 milijardu americkih dolara ekonomske pomoci.
Nedelju dana ranije, premijer Srbije Zoran Djindjic je boravio u Parizu. Ne
moze se, medjutim, reci da su razgovori koje je tom prilikom vodio sa
predsednikom Sirakom, premijerom Zospenom i drugim francuskim zvanicnicima,
imali isto - otreznjavajuce - dejstvo na srpskog premijera. Naprotiv, na
kraju posete Francuskoj, u intervjuu za pariski Le Monde, Djindjic je
kategoricki izjavio da ce bivsem predsedniku Slobodanu Milosevicu u Beogradu
suditi ne samo za finansijske malverzacije i zloupotrebe polozaja, vec i za
ratne zlocine. Kao i da bi Milosevic mogao da bude poslat u Hag... tek ako
se, "za godinu ili dve", pokaze da Beograd nije u stanju da bivsem
predsedniku priredi fer sudjenje za ratne zlocine.
Razlitite reakcije beogradskih liderra upadaju u oci jer su se njihove
pozicije izmenile: smatralo se da je jugoslovenski predsednik izricit
protivnik Tribunala, dok se srpski premijer, kako se verovalo, zalaze za pragmaticniji
pristup. Sta se u stvari desilo? Jedino objasnjenje je da da su, od svojih
domacina - americkih odnosno francuskih zvanicnika - culi razlicite stavove
o meri u kojoj Beograd mora, ili moze, da saradjuje sa Tribunalom.
U Vasingtonu su, s tim u vezi, bili prilicno jasni i javni. Kostunici je
receno da "da americka pomoc zavisi od saradnje Beograda i Tribunala."
Buduci da nije zadovoljan trenutnim stanjem tih odnosa, Vasington je
"zamrznuo dodatnu pomoc i americku podrsku odrzavanja donatorske
konferencije".
Kolin Pauel je rekao Kostunici da ce" s paznjom pratiti sta ce Jugoslavija
da uradi tokom sledecih nedelja" kako bi Amerika "donela konacnu odluku".
Sudeci po potparolu Bele kuce, Meri Elen Kantrimen, Bus je "javno stavio do
znanja [Kostunici] da se Milosevicu mora suditi za njegove medjunarodne
zlocine". A pravo mesto za to, podrazumeva se, je Medjunarodni sud.
U Parizu su bili manje raspolozeni da javnosti otkrivaju detalje iz
razgovora francuskih zvanicnika sa srpskim premijerom Djindjicem. On sam je,
nakon razgovora, izjavio da je u njima "50 puta pomenuta ekonomija, a samo
dva puta Milosevic", i to kako je precizirao, "ne u kontekstu njegovog
izrucenja u Hag."
Tuziocu Carli Del Ponte, koja je u Pariz stigla dan posle Djindjica,
francuski zvanicnici su rekli da su kod srpskog premijera "insistirali" na
saradnji Beograda sa Tribunalom, ali da ekonomsku pomoc Srbiji i poslovne
odnose s njom nece "uslovljavati" stepenom njene saradnje sa sudom u Hagu.
Objasnili su to zabrinutoscu da bi "uslovljavanje" moglo kod Srba ponovo
probuditi osecanja "viktimizacije", "izolacije" i "globalne anti-srpske
zavere" i vratiti ih u stanje autizma u kojem su bili do 5. oktobra prosle
godine.
Takvo se objasnjenje u prilicnoj meri podudara sa izgovorima kojima je
Beograd, poslednjih meseci, pravdao ignorisanje zahteva Haga i oklevanje da
s Tribunalom uspostavi saradnju na koju ga obavezuje Statut izglasan u
Savetu bezbednosti UN.
Razliciti efekti koje su razgovori u Vasingtonu i Parizu imali na
predsednika Kostunicu i premijera Djindjica mogli bi se, dakle, pripisati
razlikama koje podrazumevaju termini "uslovljavanje" i "insistiranje." U
Srbiji kao i drugde, "uslovljavanje", ocito, postize brze i dramaticnije
efekte od "insistiranja."
Mada su, na zahtev Vasingtona, donatorsku konferenciju u medjuvremenu odlozili
za mesec dana (novi termin je 29. jun), Evropljani i dalje nisu spremni da
pomoc Srbiji uslove znacajnijim pomakom Beograda u saradnji sa Tribunalom.
Diplomatski krugovi u Briselu rekli su Dnevniku Tribunala da je do odlaganja
doslo "da bi se Beogradu dalo vremena da resi probleme sa Hagom". Insistiraju,
medjutim, da ce se konferencija odrzati u zakazanom terminu, "sa ili bez
Amerikanaca", cak i ako ovi "problemi" ne budu reseni do kraja juna.
Razlika, tvrde u evropskim diplomatskim kancelarijama, nije "u sustini", vec "u stilu."
Dokazuju, takodje, kako su Amerikanci - uprkos svojem "tvrdom stavu" - izbegli da postave
specificna merila za ocenu vladanja Beograda. Oni traze "da se preduzmu
konkretni koraci" ali ne preciziraju koji, da ne bi sebi vezivali ruke.
Mada su prvi definisali takozvanu "politiku uslovljavanja" za drzave bivse
Jugoslavije, u EU smatraju da u ovom trenutku iste ili bolje rezultate mogu
da ostvare "insistiranjem." Njihov je cilj, tvrde, isti kao i americki:
puna saradnja Beograda sa Tribunalom i transfer Milosevica i ostalih
optuzenih u Hag. Tvrde, takodje, da na ostvarenju tog cilja rade "podjednako
uporno, ali mnogo diskretnije nego Amerikanci."
Oni tome dodaju izvesnu "pedagosku", da ne kazemo "idealisticku", dimenziju:
zele, naime, da promena odnosa Beograda prema Tribunalu "ne bude samo
rezultat spoljnih pritisaka, vec narastajuce svesti srpske javnosti o
legitimnosti ICTY i njegovoj vaznosti za trajan mir i pomirenje na Balkanu."
Pri tome se ne objasnjava kako ce srpska javnost doci do te 'narastajuce
svesti', ako nove vlasti nastave da u odnosu na Tribunal javno podsticu
same predrasude i pogresna shvatanja koja su se ukorenila pod bivsim
rezimom. A u tome je, pre vasingtonskog "otreznjenja", prednjacio upravo
predsednik Kostunica.
Nije iskljuceno da bi, na duzi rok, evropsko "insistiranje" moglo da donese
iste ili cak bolje rezultate od americkog "uslovljavanja".
Tribunal, medjutim, nema na raspolaganju toliko vremena: svako odlaganje Milosevicevog
suocavanja sa medjunarodnom pravdom uveliko obesmisljava sadasnja haska
sudjenja drugim ili trecim violinama, ili nozevima, iz krvavog balkanskog
orkestra 1991- 1999. Dok je Tribunal mogao preziveti nedostatak saradnje sa
Milosevicevim rezimom, koji ni sa kim nije saradjivao, postoje ozbiljna
strahovanja da ova institucija mogla da bude tesko pogodjena nekaznjenim
uskracivanjem saradnje demokratskih vlasti iz Beograda koje uzivaju podrsku Zapada.
Istovremeno, produzenim Milosevicevim boravkom u Beogradu, svejedno da li u zatvoru
ili na slobodi, stvaraju se pretpostavke da bi se, kroz tri ili cetiri godine,
negde u Srbiji mogle odigrati reprize nedavnih fasistickih manifestacija u Trebinju
i Banja Luci, koje su direktni rezultat cinjenice da NATO, IFOR, SFOR i sile koje ih
cine, nisu imali petlju da pre cetiri ili pet godine uhapse Radovana Karadzica i
isporuce ga tamo gde mu je mesto.
