Americka politika prema medjunarodnom krivicnom sudu je kontraproduktivna
Stav Vasingtona prema Medjunarodnom krivicnom sudu u Hagu, ICC, ugrozava stabilnost na Balkanu.
Americka politika prema medjunarodnom krivicnom sudu je kontraproduktivna
Stav Vasingtona prema Medjunarodnom krivicnom sudu u Hagu, ICC, ugrozava stabilnost na Balkanu.
Americki pritisak na balkanske vlade zbog Medjunarodnog krivicnog suda u Hagu, ICC, generise bespotrebnu nestabilnost u regionu i podriva dugorocnu strategiju same Amerike.
Razlozi americkog protivljenja Medjunarodnom krivicnom sudu jedva su shvatljivi autsajderima. Na prvi pogled, cini se apsurdnim posumnjati da bi ova pazljivo kreirana tvorevina medjunarodnog prava, koju podrzava 138 zemalja i skoro polovina demokratskih drzava u svetu, neizbezno postati forum u kome ce politicki motivisani antiamericki tuzioci podizati sporne optuznice protiv americkih gradjana zbog navodnih ratnih zlocina.
Ukoliko bi Amerika ucestvovala u radu Medjunarodnog krivicnog suda, pitanje prisilnog izrucenja americkih gradjana novom medjunarodnom sudu verovatno se nikad ne bi ni postavljalo jer su ustanovljene procedure ICC-a osmisljene da sprece pristrasnost koje bi mogle iskazati pravosudne vlasti u pojedinim zemljama. Naime, ovaj sud moze posluziti jedino kao poslednja opcija ukoliko nacionalne pravosudne vlasti u odredjenoj zemlji ne bi sprovele neophodne istrage i adekvatan krivicni postupak.
Americki stav je pogotovo paradoksalan s obzirom na vaznu ulogu koju je Vasington odigrao pri osnivanju i pruzanju podrske medjunarodnim tribunalima za ratne zlocine pocinjene u bivsoj Jugoslaviji i Ruandi, kao i u slucaju Specijalnog suda za Sijera Leone. Dosadasnje iskustvo sa ovakvim medjunarodnim telima ne daje realnog povoda za ocitu paranoju Vasingtona.
Glavni tuzilac u Hagu nije nasao bilo kakvu osnovu za krivicno gonjenje SAD zbog civilnih zrtava tokom sukoba na Kosovu 1999. godine, a tesko je videti kako bi se to neka politicki motivisana optuznica mogla provuci kroz sistem novog medjunarodnog suda. Osim rigoroznih sudskih procedura, treba imati na umu da ce u njemu raditi sudije iz osamnaest demokratskih zemalja, medju kojima mnoge vaze za americke saveznike. Pored toga, predsednik suda je Kanadjanin, njegovi zamenici su iz Gane i Kostarike, a glavni tuzilac je Argentinac.
Zabrinutost u Vasingtonu zbog novog medjunarodnog suda je tako velika da je americki Kongres doneo zakon o zastiti americkih gradjana u drzavnoj sluzbi, koji propisuje uskracivanje bilo kakve americke vojne pomoci drzavama koje su prihvatile Medjunarodni krivicni sud, a odbijaju da potpisu bilateralni sporazum o izuzecu americkih gradjana od izrucenja do 1. jula 2003. godine. Clanice NATO-a, zajedno sa Australijom, Jordanom, Argentinom, Juznom Korejom i Novim Zelandom izuzimaju se od ovakvog americkog uslovljavanja, a druge drzave bi takodje mogle biti izuzete ukoliko americki nacionalni interesi u pogledu bezbednosti opravdavaju nastavak programa vojne pomoci. SAD su, do sada, potpisale preko cetrdeset bilateralnih sporazuma sa drugim drzavama da bi se predupredilo izrucivanje americkih gradjana Medjunarodnom krivicnom sudu u Hagu. Sporno je da li su ovi sporazumi u skladu sa Rimskim statutom kojim je ustanovljen novi medjunarodni sud, kao sto tvrdi americka administracija. Naravno, pristalice Medjunarodnog krivicnog suda tvrde da su potpisani bilateralni sporazumi u suprotnosti sa Rimskim statutom, te da ce Rimski statut verovatno imati preimucstvo.
Evropska unija zauzela je cvrst stav po tom pitanju. Od petnaest clanica Evropske unije, jedanaest je clanica NATO-a, te su stoga izuzeti od obaveze potpisivanja bilateralnog sporazuma prema americkom zakonu; preostale cetiri su neutralne drzave koje ionako ne primaju nikakvu vojnu pomoc. Od preostalih deset zemalja koje ce se pridruziti Evropskoj uniji sledece godine (tri su vec clanice NATO-a, pet ce uskoro uci u clanstvo zapadnog vojnog saveza, a dve zemlje su neutralne), nijedna nije odstupila od snazne podrske Medjunarodnom krivicnom sudu.
Razlika u pristupu izmedju SAD i Evropske unije dovela je do jakog pritiska na nekoliko balkanskih drzava, koje smatraju da ih prisiljavaju na izbor izmedju Amerike i Evrope. S jedne strane, vecina balkanskih zemalja pridaje veliku vaznost vojnoj pomoci koju primaju od SAD. Rumunija i Bugarska ce u sledecoj etapi postati clanice NATO-a; Hrvatska, Albanija i Makedonija se nadaju da ce za njima uslediti njihov prijem u zapadni vojni savez. Ali, sve ove zemlje takodje teze uclanjenju u Evropsku uniju, a Brisel je jasno stavio do znanja da se od svih zemalja clanica, kao i kandidata za clanstvo, ocekuje da podrze evropsku politiku prema Medjunarodnom krivicnom sudu.
Znacajna je cinjenica da su jedine zemlje zapadnog Balkana, koje su potpisale takve sporazume, upravo one koje zaostaju za susedima u procesu integracije u Evropsku uniju - Albanija i Bosna i Hercegovina.
Nemoguce je poverovati da ce SAD uistinu uskratiti celokupnu vojnu pomoc svim balkanskim drzavama u ciju je stabilnost ulozila tako puno, i koje ce se (nadajmo se) uskoro pridruziti NATO-u i biti oslobodjene obaveze da potpisu bilateralni sporazum sa SAD. Zemlje zapadnog Balkana su, u svakom slucaju, ocigledni kandidati za izuzece od uskracivanja vojne pomoci po osnovu interesa americke nacionalne bezbednosti. Americke pretnje uskracivanjem dalje vojne pomoci ovim zemljama su prazne pretnje, i moze se reci da su skoro neodgovorne.
U Hrvatskoj i Makedoniji, americki zahtev za potpisivanjem bilateralnih sporazuma isprovocirali su zestoku debatu, pri cemu se ranjive koalicione vlade osecaju prisiljenim da naprave izbor izmedju Amerike i Evrope. A ipak, deklarativni cilj americke politike na Balkanu je promovisanje evropskih integracija u regionu. Vrsenjem pritiska na ove male drzave da prihvate bilateralne sporazume, koje ce one moci da izbegnu bez mnogo problema kada se budu pridruzile NATO-u, a od kojih ce morati da odstupe kada se budu pridruzivale Evropskoj uniji, Vasington stvara nepotrebnu nestabilnost i ugrozava sopstvenu dugorocnu strategiju.
Americki i evropski zvanicnici trebalo bi da se pozabave ovim pitanjem na predstojecem americko-evropskom samitu zakazanom za 27. jun. Amerika bi trebalo da saopsti da ce zemlje jugoistocne Evrope, na njihov zahtev, biti izuzete od uskracivanja americke vojne pomoci po osnovu interesa americke nacionalne bezbednosti. A Brisel bi trebalo da saopsti da bilateralni sporazumi potpisani do sada nece ugrozavati izglede tih zemalja, koje ionako vise godina deli od prijema u EU, u odnosima sa Evropskom unijom.
Obe strane bi trebalo da iskazu svoju odlucnost u naporima da se pronadje resenje za ovaj problem u direktnom kontaktu, umesto posredovanja i obracunavanja preko Zagreba ili Skoplja. Istorija nas uci da nista ne pospesuje u tolikoj meri nestabilnost u nekom regionu kao nepostojanje jedinstvenog stava velikih sila. Razlike izmedju Evropske unije i Sjedinjenih Drzava u pogledu Medjunarodnog krivicnog suda u Hagu su realnost, ali to ne bi trebalo da predstavlja prepreku za ostvarenje njihovog zajednickog cilja - stabilnosti na Balkanu.
Nikolas Vajt je direktor evropskog programa Medjunarodne krizne grupe.
