TRIBUNAL POD PRITISKOM ZBOG IZLAZNE STRATEGIJE

Kada je 1993. bio osnovan Haški tribunal, ovaj prvi međunarodni sud nastao 50 godina nakon Nirnberga imao je velike ambicije.



Procesuirajući one koji se sumnjiče kao najodgovorniji za zlodela počinjena u balkanskim ratovima tokom ranih devedesetih, on je trebalo da pruži pravdu žrtvama, spreči nove zločine i pomogne pri uspostavljanju mira u ratom zahvaćenom regionu.



Teško da su njegovi osnivači mogli i da pretpostave da će i 13 godina kasnije tri osobe za koje se smatra da su najodgovornije za ove ratove ostati van domašaja pravde, što je ozbiljno narušilo sposobnost suda da zastraši potencijalne ratne zločince, te izazvalo gorko razočarenje hiljada žrtava.



Bivši predsednik Jugoslavije, Slobodan Milošević – koga uglavnom smatraju ključnim arhitektom sukoba – umro je posle četiri godine složenog i naizgled beskrajnog suđenja. Bivši lider bosanskih Srba, Radovan Karadžić, kao i ratni čelnik vojske bosanskih Srba, Ratko Mladić, optuženi su još 1995., ali se još uvek nalaze u bekstvu.



Karadžić i Mladić se – kao dvojica najtraženijih od preostale šestorice haških begunaca – terete za organizaciju pokolja nad 8,000 bošnjačkih muškaraca i dečaka u Srebrenici 1995., kao i za druga ratna zlodela počinjena tokom krvavog konflikta koji je trajao od 1992. do 1995.



Danas pak izlazna strategija Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) – drugim rečima, striktni rok koji mu je dat da do 2008. okonča prvostepene, a do 2010. žalbene postupke – znači da pomenutoj dvojici okrivljenih možda nikada neće biti suđeno u Hagu.



Grupe za zaštitu ljudskih prava, žrtve i predstavnici suda zalažu se za produžetak mandata Tribunala, koji Ujedinjene nacije košta preko 300 miliona američkih dolara godišnje; za to je, međutim, neophodna podrška svih članica Saveta bezbednosti (SB).



Na sastanku SB-a održanom 15. decembra – na kojem se raspravljalo o budućnosti Tribunala – SAD, Velika Britanija i Francuska su podržale produžetak mandata suda kako bi se sudilo svim osumnjičenim, dok su se Rusija, Kina i Japan usprotivili tom predlogu.



Činjenicom da Mladić i ostali još uvek nisu privedeni ne može se opravdati beskonačni produžetak rada Tribunala – rekao je Denis Paleckij (Denis Paletskiy), predstavnik Rusije, koja je dugogodišnji politički protivnik Tribunala.



No, čak i da ovo protivljenje bude prevaziđeno, a životni vek suda produžen, nema naznaka da bi Mladić i Karadžić uskoro mogli biti prebačeni u Hag.



Iskazi svedoka u procesu koji se vodi protiv jedanaest Mladićevih nekadašnjih pomagača – optuženih za skrivanje bivšeg generala – potvrđuju da je poslednjih nekoliko godina Mladić proveo smešten u više beogradskih stanova, podržan od strane čitave mreže svojih simpatizera iz srbijanskih vojnih i obaveštajnih službi.



S druge strane, veruje se da se Karadžić – koji je navodno viđen u monaškoj odeždi i kako pijucka kafu u Sarajevu – skriva u entitetu bosanskih Srba, tj. Republici Srpskoj (RS).



RS i Srbija su se do sada opirale međunarodnom pritisku da izruče optuženike, a zbog neuspeha Srbije u hapšenju Mladića u maju su suspendovani pregovori o njenom pristupu EU-u. Stoga je srbijanski premijer Vojislav Koštunica otpočeo sprovođenje „akcionog plana“ za saradnju s Tribunalom, ali time je malo šta postignuto.



Beogradski istražitelji koji prate Mladićev trag tvrde da je on nestao, kao što ni povremenim akcijama potrage – koje su organizovali Snage Evropske Unije za Bosnu i Hercegovinu (EUFOR) i NATO – nije utvrđeno gde se skriva Karadžić.



Na prošlosedmičnom sastanku SB-a, predsednik Tribunala Fausto Pokar (Fausto Pocar) i glavna tužiteljka Karla del Ponte (Carla Del Ponte) izrazili su duboku zabrinutost zbog mogućnosti da rok za suđenja istekne pre no što šestorica begunaca budu uhapšena.



Oboje su za to okrivili zemlje za koje se veruje da pružaju utočište optuženicima.



Pokar je u svom obraćanju od SB-a zatražio da Tribunal nastavi s radom sve dok preostali begunci ne stignu u Hag – što je zahtev koji je podržala i grupa za zaštitu ljudskih prava Amnesti Internešenel (Amnesty International).



Zatvaranje MKSJ-a pre njihovog hapšenja i suđenja ozbiljno bi – po njegovim rečima – potkopalo „poruku i zaveštanje Tribunala da međunarodna zajednica neće dozvoliti da teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava ostanu nekažnjena“.



Del Ponteova – kojoj je zbog upornog gonjenja Miloševića srpska štampa dala nadimak „novi Gestapo“ – optužila je RS i Srbiju za odsustvo političke volje neophodne za hapšenje preostalih begunaca.



Srbija bi lako mogla uhapsiti Ratka Mladića kada bi vlasti to želele – rekla je tužiteljka u svom obraćanju SB-u, dodajući da ni zvaničnici RS-a nisu pokazali „snažnu volju“ da uhapse Karadžića, za koga se veruje da se – kao i ratni komandant policije bosanskih Srba, Stojan Župljanin – skriva na teritoriji za koju su oni nadležni.



Ona je pozvala SB da „pošalje jasnu poruku“ da će se šestorici begunaca – a pogotovo Karadžiću i Mladiću – u Hagu suditi čak i ukoliko budu uhvaćeni tek nakon 2010.



Žrtve bi, rekla je ona, „smatrale krajnje nepravednim zatvaranje Tribunala, ako bi ono usledilo pre no što sud uspešno okonča svoj zadatak“.



Del Ponteova je kritikovala i odluku kojom je NATO 12. decembra Srbiji odobrio pristup programu Partnerstvo za mir – što se smatra prvim korakom ka članstvu u tom savezu – jer je time, po njenim rečima, poslat „jak signal da međunarodna podrška Tribunalu opada“.



„Politička volja da se uhapse preostali begunci mora biti osnažena“, insistirala je ona.



No, kada je ta volja poljuljana raspoloženjem javnog mnjenja, političari izgleda nisu previše motivisani da sarađuju s Haškim sudom.



Istraživanje javnog mnjenja koje je u oktobru sproveo srbijanski Nacionalni komitet za saradnju s Haškim tribunalom pokazuje da nacionalistička podrška Mladiću nije oslabila – jer svega 34 procenta stanovništva podržava njegovo hapšenje i transfer u Hag.



Slično istraživanje pokazuje da samo četiri procenta anketiranih u RS-u podržava rad Tribunala.



Uprkos svemu tome, vlasti u Srbiji i RS-u nastavljaju da tvrde kako čine sve što je u njihovoj moći da uhapse optuženike.



Tako je premijer RS-a, Milorad Dodik, 9. decembra izjavio kako je spreman da uhapsi lica koja su osumnjičena za ratne zločine – samo kada bi znao gde se ona nalaze – i pozvao ih da se predaju.



„U interesu ove zemlje je da ispunimo tu obavezu“, rekao je on 17. decembra, prema navodima srbijanske medijske kuće B92.



Isti stav ima i srbijanski predsednik Nacionalnog komiteta za saradnju sa MKSJ-om, Rasim Ljajić.



„Svako odlaganje ispunjavanja naših međunarodnih obaveza [da isporučimo begunce] bilo bi katastrofalno po Srbiju“, izjavio je Ljajić za IWPR.



Štaviše, Beograd sada ne samo da tvrdi kako nastoji da pronađe optuženike, već želi i da im sam sudi.



Portparol Kancelarije tužioca za ratne zločine, Bruno Vekarić, izjavio je: „Srpsko sudstvo je spremno da sudi Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, uz nadzor međunarodne zajednice.“



On je za IWPR kazao kako je „zarad pomirenja, bolje da im se sudi u Srbiji. To je jedini način da ljudi u Srbiji shvate šta se zaista dogodilo.“



I bosanski ministar pravosuđa, Slobodan Kovač, izjavio je kako je njegova zemlja spremna da sudi dvojici optuženika. U pismu koje je 13. novembra uputio bosanskom Savetu ministara, on je izrazio uverenje da zahtev Del Ponteove za produženjem mandata Tribunala i nakon 2010. stoga „nije opravdan“.



No, Kovačeve su primedbe izazvale pravu buru u medijima i među organizacijama preživelih, koji žele da okrivljeni odu u Hag.



Bosanski oficir za vezu sa MKSJ-om, Amir Ahmić, rekao je za sarajevski list Dnevni avaz da su Kovačevi stavovi „skandalozni i da predstavljaju uvredu za žrtve ratnih zločina u Bosni“.



Pošto je buduća podrška Bosne Tribunalu bila naizgled dovedena u pitanje, Del Ponteova je 1. decembra doletela u Sarajevo kako bi održala razgovore sa tripartitnim bosanskim predsedništvom. Trinaestog decembra, članovi predsedništva saopštili su da će podržati nastavak rada Tribunala i nakon 2010.



Ali, ukoliko se SB bude izjasnio protiv tog produženja – šta će se tada desiti sa budućim suđenjima?



Viši predavač međunarodnog prava na Univerzitetu u Gronigenu, Andre de Hoh (Andre de Hoogh), kaže da bi, čak i ukoliko sud bude zatvoren, pritisak da se Karadžiću i Mladiću sudi pred Tribunalom mogao dovesti do njegovog ponovnog otvaranja – ako i kada njih dvojica budu uhapšeni.



De Hoh kaže da bi suđenje u Bosni – gde nacionalni sudovi nemaju obavezu krivičnog gonjenja Karadžića i Mladića, jer su oni optuženi u Hagu, a ne u matičnoj zemlji – moglo da bude problematično.



„Sve zavisi od nacionalnog tužioca i ministarstva pravde, i toga da li oni žele da sude. U Bosni je politička situacija još uvek osetljiva. Oni možda ne bi bili sretni da se ovoj dvojici sudi tamo.“



Umesto toga bi, tvrdi De Hoh, Bosna mogla posegnuti za rešenjem kojem se pribegavalo u drugim slučajevima, gde je politička osetljivost dovela do toga da su tužioci postupke pokrenuli pred nacionalnim sudovima, ali u neutralnoj zemlji.



Jedan od takvih primera je i suđenje za ratne zločine Čarlsu Tejloru (Charles Taylor) – bivšem predsedniku Liberije – koje će sprovesti Specijalni sud za Sijera Leone (SSSL), ali koje će biti održano u objektima Međunarodnog krivičnog suda (MKS).



Takvo rešenje bi moglo biti prihvatljivije od suđenja na Balkanu, gde – prema navodima organizacija za zaštitu ljudskih prava – ne postoji dovoljan stepen zaštite svedoka, i gde Karadžić i Mladić u očima mnogih Srba još uvek uživaju status heroja.



Očekuje se da će SB naredne godine odlučiti hoće li finansirati suđenja i nakon 2009.



Kakva god da bude ta odluka, proteklih je 13 godina nedvosmisleno pokazalo kako saradnja samih država – ili njen izostanak – predstavlja ključni faktor uspeha Haškog tribunala. A to ne sme biti zaboravljeno ni u nastupajućoj godini, kada se MKS priprema da započne svoj prvi proces, i to protiv Tomasa Lubange (Thomas Lubanga), optuženog za ratne zločine u Kongu.



Caroline Tosh i Aleksandar Roknić izveštavaju za IWPR iz Haga. Merdijana Sadović je voditeljica programa za Haški tribunal IWPR-a.