HRVATSKA VODI ISTRAGU O “NESTALIM” VOJNIM DOKUMENTIMA
Ukoliko su sklonjeni ili uništeni, oni koji su za to odgovorni biće krivično gonjeni – kaže ministar pravosuđa.
HRVATSKA VODI ISTRAGU O “NESTALIM” VOJNIM DOKUMENTIMA
Ukoliko su sklonjeni ili uništeni, oni koji su za to odgovorni biće krivično gonjeni – kaže ministar pravosuđa.
Hrvatski ministar pravosuđa, Ivan Šimonović, obećao je ove sedmice da će razjasniti misteriju 33 vojna dokumenta za koje Haški tribunal tvrdi da ih vlada u Zagrebu prikriva.
Izgleda da se navodni dokumenti – za koje zagrebačka vlada tvrdi da su joj nepoznati, dok Tribunal insistira na tome da postoje – tiču Operacije Oluja, tj.vojnog napada koji su u leto 1995. hrvatske snage izvele na područje koje su do tada kontrolisali srpski pobunjenici. Trojici visokih vojnih zvaničnika se sudi za zlostavljanje civila tokom te operacije.
Tužioci smatraju da će im pomenuti dokumenti pomoći u dokaznom postupku protiv trojice generala hrvatske vojske – Ante Gotovine, Ivana Čermaka i Mladena Markača – kojima se trenutno pred Haškim tribunalom sudi za zločine koji su tokom ofanzive počinjeni nad srpskim civilima. Suđenje je počelo u martu prošle godine, a još uvek je u toku dokazni postupak optužbe.
Na ovosedmičnim sastancima u Briselu, glavni tužilac Haškog tribunala, Serž Bramerc (Serge Brammertz), izvestiće zvaničnike Evropske Unije o stepenu saradnje Hrvatske sa njegovom kancelarijom – što je od presudne važnosti za izglede Hrvatske da uđe u EU.
Dostupnost ili nedostupnost dotičnih dokumenata – za koje se veruje da opisuju aktivnosti hrvatske artiljerije i specijalnih policijskih snaga tokom Operacije Oluja – mogla bi odlučujuće uticati na tu ocenu.
U junu prošle godine, Bramerc je od sudija zatražio da hrvatskim vlastima upute nalog kako bi ih prisilili da predaju dokaze iz državnih arhiva.
Tužioci su u svom podnesku naveli kako veruju da postoji oko 1,000 stranica dokumenata i mapa koje Hrvatska nije predala – uključujući 311 stranica artiljerijske dokumentacije koje se tiču Operacije Oluja.
Tužioci su ukazali i na razloge zbog kojih misle da ti dokumenti sigurno postoje.
Oni su objasnili da su na osnovu onih hrvatskih dokumenata koje već poseduju, kao i hrvatskih vojnih propisa, zaključili da je bilo neophodno sačiniti izvesnu dokumentaciju za izvođenje artiljerijskog napada kakav je bila Operacija Oluja.
Takođe su ukazali i na to da je Hrvatska Tribunalu podnela materijal iz kojeg se vidi da su „barem počev od 1996., tokom niza operacija . . . hrvatske vlasti prikupljale i prikrivale [od Tribunala] dokumente koji bi mogla da budu inkriminišuća za hrvatske optuženike ili su nepovoljna po nacionalne interese Hrvatske“.
Tada je, međutim, potpredsednica hrvatske vlade, Jadranka Kosor, rekla novinarima kako njena zemlja – mada „iskreno i u potpunosti“ sarađuje s Tribunalom – ne može da preda pomenute dokumente, jer ih ne poseduje.
Odgovarajući na tužiočev podnesak, sudije su u septembru 2008. izdale nalog kojim su od Hrvatske zatražile da pojača i proširi potragu za dokumentima koji su potrebni tužilaštvu i da sudu preda sve što pronađe.
U dokumentu tužilaštva od 19. januara 2009. stoji da je Hrvatska „predala nekoliko podnesaka i obezbedila opsežnu dokumentaciju u nastojanju da pokaže kako se povinovala“ sudijskom nalogu.
No, kaže se i da je Zagreb predao svega dva nedostajuća artiljerijska dokumenta od onih koje su tužioci tražili.
„Hrvatska nije sprovela ključne segmente istrage, nije obezbedila adekvatne informacije od ključnih osoba, i nije na odgovarajući način analizirala ili ocenila podatke koje je prikupila“, kaže se u podnesku.
„Premda dokazi koje je Hrvatska prikupila idu u prilog zaključku da je veći deo nedostajućih dokumenata načinjen i sačuvan, Hrvatska nastavlja da poriče postojanje mnogih od njih.
„Hrvatska je iznela neverovatne tvrdnje kako bi potkrepila njihovo nepostojanje – što je uglavnom protivno dokazima koje je Hrvatska sama prikupila.“
U članku koji je 3. januara objavljen u hrvatskom Večernjem listu, Bramerc je izrazio sumnju u tvrdnje hrvatske vlade da ne poseduje te dokumente, napominjući kako izgleda „veoma malo verovatno da ključni dokumenti koji se tiču najveće vojne operacije mogu naprosto da nestanu“.
„Imamo razloga da verujemo da su neki ljudi namerno uklonili ili sakrili te dokumente“, kazao je on.
Šimonović je ove sedmice rekao da je „ključno to da se ustanovi koji dokumenti postoje, a koji ne“.
„Haško tužilaštvo i hrvatski stručnjaci identifikovaće svaki dokument i utvrditi da li je on [ikada bio] pokazan [od strane vlasti]“, rekao je on.
Ukoliko je on ikada bio pokazan, a sada ga nije moguće pronaći, oni će ustanoviti zbog čega je dokument postao nedostupan – dodao je.
„Sada proveravamo postojanje ta 33 dokumenta. Stoga više neće postojati kategorija ’dokumenti koji bi mogli postojati’“, kazao je Šimonović.
Ukoliko se utvrdi da su dokumenti uništeni ili sklonjeni, oni koji su za to odgovorni biće krivično gonjeni – rekao je on.
Goran Jungvirth je obučeni novinar IWPR-a iz Zagreba.
Izgleda da se navodni dokumenti – za koje zagrebačka vlada tvrdi da su joj nepoznati, dok Tribunal insistira na tome da postoje – tiču Operacije Oluja, tj.vojnog napada koji su u leto 1995. hrvatske snage izvele na područje koje su do tada kontrolisali srpski pobunjenici. Trojici visokih vojnih zvaničnika se sudi za zlostavljanje civila tokom te operacije.
Tužioci smatraju da će im pomenuti dokumenti pomoći u dokaznom postupku protiv trojice generala hrvatske vojske – Ante Gotovine, Ivana Čermaka i Mladena Markača – kojima se trenutno pred Haškim tribunalom sudi za zločine koji su tokom ofanzive počinjeni nad srpskim civilima. Suđenje je počelo u martu prošle godine, a još uvek je u toku dokazni postupak optužbe.
Na ovosedmičnim sastancima u Briselu, glavni tužilac Haškog tribunala, Serž Bramerc (Serge Brammertz), izvestiće zvaničnike Evropske Unije o stepenu saradnje Hrvatske sa njegovom kancelarijom – što je od presudne važnosti za izglede Hrvatske da uđe u EU.
Dostupnost ili nedostupnost dotičnih dokumenata – za koje se veruje da opisuju aktivnosti hrvatske artiljerije i specijalnih policijskih snaga tokom Operacije Oluja – mogla bi odlučujuće uticati na tu ocenu.
U junu prošle godine, Bramerc je od sudija zatražio da hrvatskim vlastima upute nalog kako bi ih prisilili da predaju dokaze iz državnih arhiva.
Tužioci su u svom podnesku naveli kako veruju da postoji oko 1,000 stranica dokumenata i mapa koje Hrvatska nije predala – uključujući 311 stranica artiljerijske dokumentacije koje se tiču Operacije Oluja.
Tužioci su ukazali i na razloge zbog kojih misle da ti dokumenti sigurno postoje.
Oni su objasnili da su na osnovu onih hrvatskih dokumenata koje već poseduju, kao i hrvatskih vojnih propisa, zaključili da je bilo neophodno sačiniti izvesnu dokumentaciju za izvođenje artiljerijskog napada kakav je bila Operacija Oluja.
Takođe su ukazali i na to da je Hrvatska Tribunalu podnela materijal iz kojeg se vidi da su „barem počev od 1996., tokom niza operacija . . . hrvatske vlasti prikupljale i prikrivale [od Tribunala] dokumente koji bi mogla da budu inkriminišuća za hrvatske optuženike ili su nepovoljna po nacionalne interese Hrvatske“.
Tada je, međutim, potpredsednica hrvatske vlade, Jadranka Kosor, rekla novinarima kako njena zemlja – mada „iskreno i u potpunosti“ sarađuje s Tribunalom – ne može da preda pomenute dokumente, jer ih ne poseduje.
Odgovarajući na tužiočev podnesak, sudije su u septembru 2008. izdale nalog kojim su od Hrvatske zatražile da pojača i proširi potragu za dokumentima koji su potrebni tužilaštvu i da sudu preda sve što pronađe.
U dokumentu tužilaštva od 19. januara 2009. stoji da je Hrvatska „predala nekoliko podnesaka i obezbedila opsežnu dokumentaciju u nastojanju da pokaže kako se povinovala“ sudijskom nalogu.
No, kaže se i da je Zagreb predao svega dva nedostajuća artiljerijska dokumenta od onih koje su tužioci tražili.
„Hrvatska nije sprovela ključne segmente istrage, nije obezbedila adekvatne informacije od ključnih osoba, i nije na odgovarajući način analizirala ili ocenila podatke koje je prikupila“, kaže se u podnesku.
„Premda dokazi koje je Hrvatska prikupila idu u prilog zaključku da je veći deo nedostajućih dokumenata načinjen i sačuvan, Hrvatska nastavlja da poriče postojanje mnogih od njih.
„Hrvatska je iznela neverovatne tvrdnje kako bi potkrepila njihovo nepostojanje – što je uglavnom protivno dokazima koje je Hrvatska sama prikupila.“
U članku koji je 3. januara objavljen u hrvatskom Večernjem listu, Bramerc je izrazio sumnju u tvrdnje hrvatske vlade da ne poseduje te dokumente, napominjući kako izgleda „veoma malo verovatno da ključni dokumenti koji se tiču najveće vojne operacije mogu naprosto da nestanu“.
„Imamo razloga da verujemo da su neki ljudi namerno uklonili ili sakrili te dokumente“, kazao je on.
Šimonović je ove sedmice rekao da je „ključno to da se ustanovi koji dokumenti postoje, a koji ne“.
„Haško tužilaštvo i hrvatski stručnjaci identifikovaće svaki dokument i utvrditi da li je on [ikada bio] pokazan [od strane vlasti]“, rekao je on.
Ukoliko je on ikada bio pokazan, a sada ga nije moguće pronaći, oni će ustanoviti zbog čega je dokument postao nedostupan – dodao je.
„Sada proveravamo postojanje ta 33 dokumenta. Stoga više neće postojati kategorija ’dokumenti koji bi mogli postojati’“, kazao je Šimonović.
Ukoliko se utvrdi da su dokumenti uništeni ili sklonjeni, oni koji su za to odgovorni biće krivično gonjeni – rekao je on.
Goran Jungvirth je obučeni novinar IWPR-a iz Zagreba.
