TUŽIOCI MKS-a SE ŽALE NA ODLUKU U SLUČAJU LUBANGA

Sudije Međunarodnog krivičnog suda (MKS) unele su u postupak protiv kongoškog optuženika Tomasa Lubange (Thomas Lubanga) značajne izmene, takve da bi tužioci – kako kažu – mogli biti prisiljeni da ga terete za zločine koje nisu u mogućnosti da potkrepe dokazima.



Tužioci su se početkom februara pismenim putem obratili pred-procesnim sudijama, tražeći od njih da ponovo razmotre izmene koje su unele u postupak protiv Lubange – osnivača Unije patriota Konga (UPK) i navodnog komandanta njenog vojnog krila, Patriotskih snaga za oslobođenje Konga (PSOK).



Otkako je u martu 2006. prebačen iz zatvora u Kinšasi, Lubanga se nalazi u haškom pritvoru, a tereti se za regrutovanje i angažovanje dece-vojnika u sukobima u Ituriju –oblasti bogatoj mineralima na krajnjem severu Demokratske Republike Kongo (DRK), gde od kraja osamdesetih traju krvavi međuetnički ratovi, koji se vode zbog zlata, dijamanata i drvne građe.



Pred-procesne sudije, koje su predsedavale novembarskim zasedanjem posvećenim potvrđivanju optužbi, trebalo je da procene da li postoji dovoljno dokaza za nastavak suđenja po optužbama koje su podneli tužioci.



Sudije su 29. januara odlučile da se suđenje može nastaviti, ali su sukob u Ituriju – zbog prisustva ugandskih i ruandskih trupa – preimenovale u „međunarodni“.



Time su tužiocima, na kojima je teret dokazivanja zločina za koje je Lubanga optužen, zadale potpuno novi, to jest međunarodni pravni okvir. To znači uspostavljanje direktne veze između UPK-a sa snagama iz inostranstva.



Postoji pravni presedan koji sugeriše da sukob u Ituriju ima međunarodnu dimenziju. Osim toga, Međunarodna organizacija za zaštitu ljudskih prava (Human Rights Watch) dokazala je 2003. da su ugandske trupe neposredno sarađivale sa UPK-om. Međutim, u njihovom se izveštaju govori o učešću Ugande u masakrima i ubijanjima, bez izričitog pominjanja regrutovanja dece-vojnika.



U pisanom zahtevu od 5. februara, kojim se žalio na odluku, glavni tužilac Luis Moreno-Okampo (Luis Moreno-Ocampo) potvrdio je „značajnu umešanost“ Ugande i Ruande u zbivanja u DRK-u, ali je rekao kako u Lubanginom slučaju treba dokazati zločine koje je počinio pojedinac, a ne država.



Kaže i kako je „prisiljen da krivično goni zločin“ čiji elementi „nisu potkrepljeni dokazima“ kojima trenutno raspolaže.



Zamenica tužioca MKS-a, Fatu Bensuda (Fatou Bensouda), izjavila je za IWPR da će, ako sudije ne promene mišljenje, tužioci morati da se vrate u DRK kako bi prikupili dokaze za to da su dotični međunarodni faktori „imali kontrolu nad Lubangom i UPK-om“.



Upozorila je i da bi to iziskivalo „dosta vremena i sredstava“, premda nije jasno kako bi se nova istraga u Ituriju odrazila na planove tužilaca da u naredne tri godine izvedu dva suđenja i šest istraga navodnih ratnih zločina.



„Ne poričemo činjenicu da je postojala značajna umešanost [stranih trupa u zbivanja u Ituriju], ali dokazi kojima za sada raspolažemo ne pokazuju postojanje te povezanosti [sa Lubangom]“, kaže Bensuda. „Želimo da ostanemo usredsređeni na naše optužbe u kontekstu ne-međunarodnog sukoba.“



Međunarodni sud pravde (MSP), koji arbitrira u među-državnim sukobima, presudio je 2005. da je Uganda područje Iturija držala pod okupacijom u periodu od 1998. do 2003., te da je pružala i vojnu, finansijsku i logističku podršku pobunjenicima u DRK-u.



Vodeći autoritet za međunarodno pravo, sudija Ričard Goldstoun (Richard Goldstone), objasnio je IWPR-u kako je svaka odluka MSP-a „veoma uticajna, ali ne i obavezujuća“ za ostale sudove.



Kao primer je naveo predstojeću presudu MSP-a po tužbi za genocid koju je Bosna i Hercegovina podnela protiv Srbije i Crne Gore.



Ukoliko MSP presudi da se genocid nije dogodio, to bi bilo u direktnoj suprotnosti sa zaključcima Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ).



Slučaj sada pokreće pitanja koja se odnose na to da li su pred-procesne sudije ispravno postupile kada su sukob drugačije okarakterisale.



Goldstoun tvrdi da bi tužilac trebalo da iznese dokaze koji su mu dostupni, kako bi sudsko veće, nakon što čuje sve činjenice, donelo konačnu presudu. „Nije na pred-procesnom veću da odlučuje o tome [da li sukob jeste ili nije bio međunarodni]“, rekao je on.



Moreno-Okampo kaže kako su sudije - ako su već procenile da dokazi koji su izneti na saslušanju o potvrđivanju optužbi ukazuju na drugačiji zločin od onog za koji je podignuta optužnica - trebalo da se obrate tužiocima i eventualno zatraže izmenu optužnice, a ne da same preuzimaju stvar u svoje ruke.



Tužioci su se saglasili sa Goldstounom da su jedino oni nadležni za utvrđivanje toga koje osobe treba optužiti i procesuirati za koje zločine, i odlučno se založili za poštovanje te autonomije.



Oni tvrde kako pred-procesne sudije nisu nadležne za promenu pravnih karakteristika optužbi, te da su „tužilaštvu uskratile njegovo statutarno pravo na raspravu i odlučivanje o tome da li je dopuna optužbi neophodna“.



Moreno-Okampo pak dodaje da je veće svojom odlukom „eliminisalo“ tužilaštvo iz procesa donošenja konačne odluke koja se tiče izbora optužbi koje će biti procesuirane, što je podjednako protiv „slova i duha“ pravila po kojima sud funkcioniše.



Čini se da je to u skladu sa Rimskim Statutom koji reguliše rad suda, i u kojem se u Članu 61 navode tri mogućnosti sa kojima se pred-procesno veće suočava nakon okončanja saslušanja za potvrđivanje optužbi.



Naime, pred-procesne sudije mogu ili potvrditi optužbe i uputiti osobu na suđenje po potvrđenim optužbama; ili, usled nedostatka dokaza, odbiti da potvrde optužbe; ili prekinuti saslušanje i zatražiti od tužioca da obezbedi dodatne dokaze ili izvrši dodatne istrage.



One takođe mogu – ukoliko procene da se podneti dokazi odnose na drugačiji zločin – zatražiti od tužioca da izmeni optužbu.



Međutim, neki sudski posmatrači – poput direktora irskog Centra za ljudska prava, Vilijama Šabasa (William Schabas) – ukazuju na to da su oni koji su pisali Rimski Statut u njega uneli raznovrsna ograničenja i kontra-mere koje smanjuju tužiočevu slobodu odlučivanja.



Šabas skreće pažnju na jednu odredbu Statuta kojom se sudskom veću dopušta da menja pravni opis činjenica, te kaže kako bi se ta ovlašćenja mogla odnositi i na pred-procesne sudije.



Uprkos tome, nije sasvim jasno da li intervencija pred-procesnih sudija sada znači da bi, ukoliko tužioci nisu u mogućnosti da dokažu da su navodni zločini koje je počinio Lubanga izvršeni u međunarodnom kontekstu, slučaj mogao biti odbačen. Niti da li bi tužioci mogli tvrditi da je definicija zločina regrutovanja dece-vojnika faktički ista nezavisno od toga da li je on počinjen u međunacionalnom ili nacionalnom sukobu.



Čitava ova rasprava izaziva nezadovoljstvo izvesnih sudskih posmatrača.



Šabas je za IWPR izjavio kako se upotreba dece-vojnika u oružanim sukobima „u suštini vrši na isti način bez obzira na to da li je sukob međunarodni ili nije“.



Kakva god da je priroda sukoba, definicije su u suštini iste – kaže on, dodajući da to cepidlačenje „onima koji sud prate spolja mora delovati kao puko traćenje vremena“.



Silvija de Bertodano (Sylvia de Bertodano) iz Međunarodne advokatske komore kaže kako tužioci odluku pred-procesnih sudija mogu shvatiti jedino kao odbijanje da se potvrde optužbe.



Ona tvrdi da je uloga pred-procesnih sudija „kristalno jasna – da potvrde ili ne potvrde optužbe, a ne da ih menjaju“.



Čak i ukoliko pred-procesne sudije izmene samo kontekst optužbe, taj kontekst je jedna od osnovnih stvari koju tužilaštvo treba da dokaže, pa Bertodanova tvrdi da su sudije trebale da obustave saslušanje i zahtevaju od tužilaca da ponovo razmotre optužbe.



Nije prvi put da se u nekom međunarodnom tribunalu za ratne zločine sudije sukobljavaju sa tužiocima oko nekih stavki u optužnicama.



Mnogo vremena je i pred MKSJ-om potrošeno da bi se pokazalo da li su sukobi koji su tokom devedesetih trajali u bivšoj Jugoslaviji bili unutrašnji ili međunarodni.



Pre više od deset godina, tužioci Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu (MKSR) – uprkos brojnim dokazima masovnih silovanja – nisu u prvi mah optužili bivšeg gradonačelnika Tabe (centralna Ruanda), Žan-Pola Akajesua (Jean-Paul Akayesu), za zločine seksualnog nasilja.



Nakon uvida stečenih saslušanjima više svedoka od strane procesnog sudije, na kojima je bilo reči o silovanju, sutkinja Navi Pilej (Navi Pillay) zahtevala je 1997. da optužnica protiv Akajesua bude proširena, odnosno da u nju budu uključeni i zločini seksualnog nasilja.



Akajesu je proglašen krivim za podsticanje Hutua da ubijaju i siluju Tutsije, te je tako postao prva osoba koja je pred jednim međunarodnim sudom osuđena za genocid.



Međutim, razlika je u tome što je sutkinja Pilej ipak bila procesni, a ne pred-procesni sudija, usled čega je nedvosmisleno raspolagala ovlašćenjima za kojima je posegnula.



Razumljivo je da su suđenja pred međunarodnim sudovima složenija od onih pred domaćim, pošto njihova pravila o postupku i dokazima predstavljaju kompleksnu mešavinu anglosaksonskog i kontinentalnog prava, i pošto su u tim sudovima angažovani advokati koji su preuzeti iz svih postojećih pravnih sistema.



U sistemu kontinentalnog prava, recimo, pred-procesno veće može menjati optužnice, što pak nije moguće u anglosaksonskog pravnom sistemu.



Stoga tužilac MKS-a nastoji da iskoristi svoja, a ograniči ovlašćenja pred-procesnih sudija, jer u protivnom ništa ne bi sprečavalo pred-procesno veće da u potpunosti izmeni optužnicu.



Sa time je saglasan i sudija Goldstoun, koji dodaje kako „nije na pred-procesnom veću da pokreće izmenu osnove naloga za hapšenje“, pošto Moreno-Okampo zločine mora procesuirati na temelju dokaza kojima raspolaže.



On je za IWPR izjavio kako je bolje da pred-procesno veće ne vrši značajnu izmenu optužbi, pošto to „nije razumno, budući da oni ne znaju koje je dokaze tužilac prikupio, ili još važnije, koji dokazi su mu ostali nedostupni“.



No, tužilaštvo je u nezgodnoj situaciji, s obzirom da se na odluku može žaliti samo pred-procesnom veću – to jest, organu koji je i doneo prvostepenu odluku.



Sada će morati da pričekaju da vide hoće li sudije prepustiti ovaj predmet u ruke žalbenih sudija, te da li će te sudije odlučiti da izmene odluku.



Katy Glassborow izveštava za IWPR iz Haga.