Opasnosti potrage za pravdom: Pretnje srpskom novinaru koji je svedočio o odgovornsoti JNA za ratne zločine
Dan 110-111
Opasnosti potrage za pravdom: Pretnje srpskom novinaru koji je svedočio o odgovornsoti JNA za ratne zločine
Dan 110-111
Srpski novinar Jovan Dulović je u javnom delu pretresa svedočio o onome šta je na samom početku rata u Bosni i Hercegovini video u Višegradu i u Zvorniku. Dulović je u sudnici opisao kako su srpski državni mediji, koji su bili pod Miloševićevom kontrolom, pripremali srski narod za rat. Pri tome su se služili preuveličavanjima i lažima o ogromnoj opasnosti koja je, navodno, pretila bosanskim Srbima. Novinski izveštaji su uključivali i 'neverovatne detalje' kao onaj da su srpku decu u sarajevskom zoološkom vrtu bacali lavovima.
Sa propusnicom koju je dobio od JNA, Dulović je krenuo prema Zvorniku 10. aprila 1992. Ali, nije mu bilo dozvoljeno da uđe u grad u kome su već bile Šešeljeve trupe. Iz Malog Zvornika, sa srpske strane Drine, Dulović je čuo pucnje i artiljerijsku vatru. Na bosanskoj strani, Dulović je video tenkove JNA, leševe ubijenih, i gusti dim. Putujući uzvodno sa srpske strane reke, sreo je nekoliko srspkih civila koji su mu rekli da se to dime zapaljene kuće i sela. Dulović je naišao na VW Golf prepun naoružanih ljudi -- dvojica su čak sedeli u prtljažniku. Na pitanje kuda su krenuli, odgovorili su mu da idu da zapale džamiju. Preko reke se videla netaknuta džamija. Kada se kasnije istim putem vraćao u Beograd, Dulović je primetio da je minaret te džamije uništen.
Nekoliko dana kasnije, Dulović je posetio Užice, gde se Užički Korpus JNA pripremao za ulazak u Višegrad. Pridružio se jedinici JNA koja je prva ušla u Višegrad. Na ulasku u grad, Dulović je video barikade i zapaljene kuće, ali nije čuo borbe. U gradu su već bili pripadnici srpskih paravojnih jedinica, koji su pljačkali kuće i radnje.
U jednom momentu video je kolonu u kojoj je bilo nekoliko stotina civila koji su pratili kamion a u rukama su nosili kofere i prtljagu. Jedna žena iz te kolone, koja je imala na sebi dimije, je kazala novinarima da ne zna šta se dešava, ali da su njenog sina ubili naoružani ljudi kada je izašao u dvorište da nahrani stoku. Kolona se kretala prema Tuzli. Dulović je na sudu izjavio da smatra da JNA nije mogla da organizuje ovaj egzodus tako brzo po dolasku, te da su organizatori sigurno bili pripadnici paravojnih jedinica.
Na izlasku iz Višegrada, na obali reke, naišao je na telo starca kome su ruke bile vezane iza leđa. Jedan lekar koji se tu zatekao je rekao da je starac Mulisman i da je bio zadavljen.
Dulović je zatim potražio kafanu da bi kolegama u Beogradu izdiktirao svoj članak o ulasku JNA u Višegrad. Zbog galame u kafani, morao je glasno da diktira. Jedan muškarac iz grupe uniformisanih koji su sedeli za šankom je čuo šta diktira, skočio je na noge i uperio pištolj u Dulovića. Viknuo je na njega da su u Višegrad prvi ušli Arkanovci, a ne JNA.
Dulovićevi opisi ratnih zločina ne ukazuju direktno na umešanost JNA. On je opisao tragove zločina koje su počinili pripadnici paravojnih jedinica, i nije ponudio čvrsti dokaz da su oni bili pod vojnom komandom JNA. Iz samo jednog dela Dulovićeve izjave može da se pretpostavi da je JNA komandovala paravojskama: jedan oficir JNA je pred Dulovićem naredio da se zatvori pripadnik paravojne jedinice koji je provalio u hotel u Višegradu. Svedok je u zatvorenom delu pretresa govorio još i o svojim iskustvima iz Bratunca.
Naravno, tužilaštvo ima još mnogo dokaznog materijala u vezi Višegrada i Zvornika. Očekuje se da će veći deo dokaznog materijala koji se odnosi na rat u Bosni i Hercegovini da bude pretstavljen posle Nove godine. Ali, i pre toga će o Bosni da govore svedoci, kao gospodin Dulović, čije izjave se odnose prvenstveno na Hrvatsku.
Na početku Dulovićevog svedočenja, tužilac Derot Grum je pročitao spisak imena ljudi o kojima će da bude reč. Javnosti su poznata sledeća imena, iz redova JNA: Pukovnik Taso, komandant pančevačke mehanizovane jedinice, major Veselin Šljivančanin, komandant Gardijske Brigade u Vukovaru, komandant Aleksandar Bojkovski, isto iz Vukovara, kapetan Miroslav Radić, i vojnik JNA Spasoje Petković (Štuka). Iz redova teritorijalne Odbrane: Stanko Vujanović, komandant jedinice TO u Vukovaru, Ivica Andrić, dobrovoljac, Radovan Stojiković (Badža) iz MUP-a Srbije, Marko Pavlović (pseudonim: Branko Popović), komandant TO u Zvorniku, i Momir Gavrilović (pseudonim pukovnik Perić). Paravojne jedinice: Željko Ražnatović - Arkan, major Peja, jedan od Arkanovih oficira, zatim Peja Ciganin, takođe Arkanovac, Vojislav Šešelj, predsednik SRS i vođa paravojnika, Miroslav (Ćele), komandir jedne Šešeljeve jedinice, Kameni, takođe Šešeljevac u Vukovaru, Mićo Teodosijević - Šrafciger, takođe Šešeljev čovek, Vojin Vučković, predvodnik paravojne jedinice Žute Ose i instruktor borilačkih veština u saveznom SUP-u, i Dragica, pripadnica paravojne jedinice iz Novog Sada koje je bila u Vujanovićevoj jedinici u Vukovaru.
Kao što se vidi iz ovog spiska, Dulović je imao pristup ljudima na visokim položajima i u vojsci i u paravojnim jedinicama. Posmatrači mogu samo da nagađaju šta je iza zatvorenih vrata ispričao o onima koje iz bezbednosnih razloga nije imenovao u javnom delu pretresa. Na žalost, verovatno će iz istog razloga da bude zatvoreno za javnost i Miloševićevo unakrsno ispitivanje ovog svedoka. Tužilac Najs je upozorio da u vom delu pretresa dolaze na red svedočanstva koja bi mogla da dovedu svedoke u veliku opasnost, pa posmatrači očekuju da će još izjava svedoka da bude van prisustva javnosti. Sudija Ričard Mej je pre početka Dulovićeve izjave naglasio da je važno da javnsot ima pristup suđenju, pa je za očekivati da će on i druga dvojica sudija i dalje da traže ravnotežu između potrebe da se zaštite životi svedoka, a da suđenje ostane javno.
Bila bi velika šteta ako bi kriminalci koji su još na slobodi u raznim delovima Balkana onemogućili javnosti pristup suđenju. Traženje pravde je, naime, opasno u delovima sveta u kojima ratni zločinci slobodno žive. Pod takvim uslovima nema mnogo nade za domaća suđenja ratnim zločincima, koja su preduslov buduće stabilnosti i mira u regionu.
Sa propusnicom koju je dobio od JNA, Dulović je krenuo prema Zvorniku 10. aprila 1992. Ali, nije mu bilo dozvoljeno da uđe u grad u kome su već bile Šešeljeve trupe. Iz Malog Zvornika, sa srpske strane Drine, Dulović je čuo pucnje i artiljerijsku vatru. Na bosanskoj strani, Dulović je video tenkove JNA, leševe ubijenih, i gusti dim. Putujući uzvodno sa srpske strane reke, sreo je nekoliko srspkih civila koji su mu rekli da se to dime zapaljene kuće i sela. Dulović je naišao na VW Golf prepun naoružanih ljudi -- dvojica su čak sedeli u prtljažniku. Na pitanje kuda su krenuli, odgovorili su mu da idu da zapale džamiju. Preko reke se videla netaknuta džamija. Kada se kasnije istim putem vraćao u Beograd, Dulović je primetio da je minaret te džamije uništen.
Nekoliko dana kasnije, Dulović je posetio Užice, gde se Užički Korpus JNA pripremao za ulazak u Višegrad. Pridružio se jedinici JNA koja je prva ušla u Višegrad. Na ulasku u grad, Dulović je video barikade i zapaljene kuće, ali nije čuo borbe. U gradu su već bili pripadnici srpskih paravojnih jedinica, koji su pljačkali kuće i radnje.
U jednom momentu video je kolonu u kojoj je bilo nekoliko stotina civila koji su pratili kamion a u rukama su nosili kofere i prtljagu. Jedna žena iz te kolone, koja je imala na sebi dimije, je kazala novinarima da ne zna šta se dešava, ali da su njenog sina ubili naoružani ljudi kada je izašao u dvorište da nahrani stoku. Kolona se kretala prema Tuzli. Dulović je na sudu izjavio da smatra da JNA nije mogla da organizuje ovaj egzodus tako brzo po dolasku, te da su organizatori sigurno bili pripadnici paravojnih jedinica.
Na izlasku iz Višegrada, na obali reke, naišao je na telo starca kome su ruke bile vezane iza leđa. Jedan lekar koji se tu zatekao je rekao da je starac Mulisman i da je bio zadavljen.
Dulović je zatim potražio kafanu da bi kolegama u Beogradu izdiktirao svoj članak o ulasku JNA u Višegrad. Zbog galame u kafani, morao je glasno da diktira. Jedan muškarac iz grupe uniformisanih koji su sedeli za šankom je čuo šta diktira, skočio je na noge i uperio pištolj u Dulovića. Viknuo je na njega da su u Višegrad prvi ušli Arkanovci, a ne JNA.
Dulovićevi opisi ratnih zločina ne ukazuju direktno na umešanost JNA. On je opisao tragove zločina koje su počinili pripadnici paravojnih jedinica, i nije ponudio čvrsti dokaz da su oni bili pod vojnom komandom JNA. Iz samo jednog dela Dulovićeve izjave može da se pretpostavi da je JNA komandovala paravojskama: jedan oficir JNA je pred Dulovićem naredio da se zatvori pripadnik paravojne jedinice koji je provalio u hotel u Višegradu. Svedok je u zatvorenom delu pretresa govorio još i o svojim iskustvima iz Bratunca.
Naravno, tužilaštvo ima još mnogo dokaznog materijala u vezi Višegrada i Zvornika. Očekuje se da će veći deo dokaznog materijala koji se odnosi na rat u Bosni i Hercegovini da bude pretstavljen posle Nove godine. Ali, i pre toga će o Bosni da govore svedoci, kao gospodin Dulović, čije izjave se odnose prvenstveno na Hrvatsku.
Na početku Dulovićevog svedočenja, tužilac Derot Grum je pročitao spisak imena ljudi o kojima će da bude reč. Javnosti su poznata sledeća imena, iz redova JNA: Pukovnik Taso, komandant pančevačke mehanizovane jedinice, major Veselin Šljivančanin, komandant Gardijske Brigade u Vukovaru, komandant Aleksandar Bojkovski, isto iz Vukovara, kapetan Miroslav Radić, i vojnik JNA Spasoje Petković (Štuka). Iz redova teritorijalne Odbrane: Stanko Vujanović, komandant jedinice TO u Vukovaru, Ivica Andrić, dobrovoljac, Radovan Stojiković (Badža) iz MUP-a Srbije, Marko Pavlović (pseudonim: Branko Popović), komandant TO u Zvorniku, i Momir Gavrilović (pseudonim pukovnik Perić). Paravojne jedinice: Željko Ražnatović - Arkan, major Peja, jedan od Arkanovih oficira, zatim Peja Ciganin, takođe Arkanovac, Vojislav Šešelj, predsednik SRS i vođa paravojnika, Miroslav (Ćele), komandir jedne Šešeljeve jedinice, Kameni, takođe Šešeljevac u Vukovaru, Mićo Teodosijević - Šrafciger, takođe Šešeljev čovek, Vojin Vučković, predvodnik paravojne jedinice Žute Ose i instruktor borilačkih veština u saveznom SUP-u, i Dragica, pripadnica paravojne jedinice iz Novog Sada koje je bila u Vujanovićevoj jedinici u Vukovaru.
Kao što se vidi iz ovog spiska, Dulović je imao pristup ljudima na visokim položajima i u vojsci i u paravojnim jedinicama. Posmatrači mogu samo da nagađaju šta je iza zatvorenih vrata ispričao o onima koje iz bezbednosnih razloga nije imenovao u javnom delu pretresa. Na žalost, verovatno će iz istog razloga da bude zatvoreno za javnost i Miloševićevo unakrsno ispitivanje ovog svedoka. Tužilac Najs je upozorio da u vom delu pretresa dolaze na red svedočanstva koja bi mogla da dovedu svedoke u veliku opasnost, pa posmatrači očekuju da će još izjava svedoka da bude van prisustva javnosti. Sudija Ričard Mej je pre početka Dulovićeve izjave naglasio da je važno da javnsot ima pristup suđenju, pa je za očekivati da će on i druga dvojica sudija i dalje da traže ravnotežu između potrebe da se zaštite životi svedoka, a da suđenje ostane javno.
Bila bi velika šteta ako bi kriminalci koji su još na slobodi u raznim delovima Balkana onemogućili javnosti pristup suđenju. Traženje pravde je, naime, opasno u delovima sveta u kojima ratni zločinci slobodno žive. Pod takvim uslovima nema mnogo nade za domaća suđenja ratnim zločincima, koja su preduslov buduće stabilnosti i mira u regionu.
