SLUČAJ LUKIĆ: ODLUKA SUDA IZAZIVA NEGODOVANJE

Odbijanje zahteva tužilaca da se u haške optužnice dvojice okrivljenih bosanskih Srba uvrste i seksualni zločini izazvala je gnev – kako posmatrača koji poznaju međunarodno pravo, tako i žrtava balkanskih ratova.



Dan uoči početka suđenja u Haškom tribunalu, sudsko veće je 8. jula odbacilo zahtev tužilaštva u kojem je zatraženo da se postojećim optužbama protiv dvojice rođaka – Milana i Sredoja Lukića – dodaju silovanje i seksualno porobljavanje.



Dvojica bivših pripadnika srpskih paravojnih formacija terete se za neke od najstravičnijih zločina počinjenih u bivšoj Jugoslaviji – uključujući istrebljenje, ubistva i okrutno postupanje prema Bošnjacima tokom kampanje čišćenja istočnobosanskog grada Višegrada od nesrpskih civila, sprovedene 1992.



U optužnici koja je protiv njih podignuta navodi se da su oni lično počinili zlodela poput spaljivanja dveju kuća u kojima je bilo zabarikadirano po sedamdesetak bošnjačkih civila.



Međutim, na njihovom suđenju neće biti razmatrani navodi po kojima su dvojica okrivljenih odgovorni i za brojna silovanja Bošnjakinja pritvorenih u zloglasnom višegradskom banjskom hotelu Vilina Vlas, gde se nalazio štab paravojne grupe Milana Lukića.



Viša savetnica Pravne inicijative Otvorenog društva, Keli Askin (Kelly Askin) – čija se organizacija bavi podrškom pravnim reformama u cilju zaštite ljudskih prava – opisala je Milana Lukića kao jednog od „najzloglasnijih silovatelja u Bosni tokom rata“.



„Neke od najtežih zločina seksualnog porobljavanja počinila su u Višegradu dvojica Lukića, koji su žene držali u zatočeništvu danima i nedeljama, kako bi ih u više navrata silovali“, izjavila je Askinova za IWPR.



No, iako tužilaštvo jeste zatražilo da se u optužnicu uključe i optužbe za silovanje, porobljavanje i mučenje – za koje su rođaci navodno odgovorni – ono je to učinilo tek 12. juna, manje od mesec dana pre početka suđenja.



Sudije su odbacile taj zahtev, procenjujući da bi takva dopuna optužnice ugrozila pravo dvojice optuženih na dovoljnu količinu vremena za pripremu odbrane.



OPTUŽBE ZA SILOVANJE – TEMA KOJA SE PONAVLJA



Izostavljanje ovih optužbi izazvalo je kritike na račun sudija Tribunala, ali i Kancelarije tužioca (KT), pogotovo zato što je suština samih tih navoda svima dobro poznata.



„Višegrad je čuven po logorima za silovanje, poput Viline Vlasi i ostalih privatnih zatvora“, izjavila je za IWPR Belma Zulčić iz sarajevskog Društva za ugrožene narode.



Svedočenja na suđenjima ostalim pripadnicima srpskih paravojnih formacija iz Višegrada sadrže i podrobne navode o seksualnim zločinima počinjenim u tom gradu.



Tako je, na primer, tokom suđenja bivšem pripadniku paravojnih formacija bosanskih Srba, Mitru Vasiljeviću, jedna zaštićena svedokinja 2001. godine sudskom veću opisala iskušenja kroz koja su Bošnjakinje u Višegradu prolazile kad bi se našle na udaru Lukićeve grupe, tj. srpske paravojne jedinice poznate pod nazivom „Beli orlovi“.



„Ona je tvrdila da je bila silovana, i da su joj oni rekli da neće samo ona biti silovana, već da će na sve na nas doći red; da ćemo sve biti silovane“, kazala je svedokinja.



Vasiljević je prvobitno bio optužen zajedno s Lukićima, a osuđen je 20 godina zatvora za ubistvo i progon Bošnjaka u Višegradu 1992. A sudije su na njegovom suđenju potvrdile i da je on bio u „tesnoj vezi“ sa Milanom Lukićem.



Dalje, presudom koju je 2007. izrekao bosanski sud za ratne zločine u Sarajevu, Boban Šimšić je – kao još jedan saradnik Milana Lukaća - osuđen na 14 godina zatvora za zločine počinjene u Višegradu 1992., uključujući pomaganje i podsticanje silovanja.



Šimšić je „pomagao i primoravao devojke i mlađe žene na seksualni odnos, kao što je i . . . zajedno sa Milanom Lukićem, izdvojio [imenovane] bošnjačke civile . . . i izveo ih iz škole, nakon čega im se gubi svaki trag“, napisano je u presudi.



A u maju ove godine, bosanski sud je osudu za zločine silovanja počinjene u Višegradu izrekao i Željku Leleku. Bivši policajac je proglašen krivim za krivično delo silovanja i seksualnog nasilja počinjeno nakon što su srpska policija, vojska i paravojne formacije u proleće i leto 1993. zauzele Višegrad.



U optužnici protiv Leleka navodi se da je on te zločine počinio zajedno s Milanom Lukićem.



ZBOG ČEGA JE ZAHTEV STIGAO TAKO KASNO?



Ime Milana Lukića se – zajedno sa imenima njegovih potčinjenih, poput Šimšića – toliko često pominje u vezi sa ostalim progonima i silovanjima, da izostanak tih optužbi na njegovom suđenju deluje gotovo neverovatno.



Neki kritičari krive tužioce zbog toga što su zahtev podneli tako kasno. Krajnji rok za dopunu optužnice bio je dogovoren sa tužiocima za 15. novembar 2007.



No, Askinova tvrdi da je čak i pod ovim uslovima bilo potrebno da sudije usvoje zahtev.



„Iako je Kancelarija tužilaštva kriva što je dopunu zatražila tako kasno, Veće je moglo i trebalo je da prihvati taj zahtev“, rekla je ona. „Time što to nije učinjeno ne kažnjava se tužilaštvo – kažnjavaju se žrtve.“



Ona tvrdi i da, po pravilima Tribunala, sudsko veće ima pravo da dopune optužnice usvaja i u poznim fazama pred-procesnog postupka, pa čak i nakon što suđenje počne.



Takva ovlašćenja postoje i u ostalim međunarodnim sudovima. U Međunarodnom krivičnom sudu za Ruandu (MKSR), u Tanzaniji, sudije su dozvolile da optužbe za seksualno nasilje budu podnete i nakon što je tužilaštvo okončalo svoj dokazni postupak.



Radilo se o bivšem gradonačelniku Žan-Polu Akajesuuu (Jean-Paul Akayesu), koji je kasnije proglašen krivim za genocid, silovanje i mučenje – zločine koje je 1994. počinio za vreme trajanja sukoba u Ruandi.



Uprkos tome, ostali posmatrači tvrde da je odluka sudija u slučaju Lukić razumljiva kada se u vidu ima to što su podnesci tužilaštva doista stigli u poslednji čas.



Sudije su konstatovale da tužilaštvo nije pokazalo da su se u vezi sa silovanjem, nakon što je 15. novembra istekao rok, pojavili ikakvi novi dokazi.



„Odluku sudskog veća nisam doživeo kao neočekivanu“, izjavio je za IWPR Vilijam Šabas (William Schabas), direkror irskog Centra za ljudska prava. „Možda jeste začuđujuće to što je rečeno da te optužbe nisu deo ovog suđenja, ali činjenica da su one kao dopuna predložene u poslednji čas predstavlja grešku tužioca, a ne sudija.“



TEŠKOĆE PRI PROCESUIRANJU SEKSUALNIH DELIKATA



Procesuiranje seksualnih zločina je, kada je o međunarodnom pravu reč, dugo izazivalo nedoumice. Potreba za vrlo složenim dokaznim postupkom, kao i potreba da se prevaziđe otpor koji žrtve osećaju spram svedočenja, dovode do toga da se tužioci u takvim slučajevima često nalaze pred veoma teškim zadatkom.



Upravo je Haški tribunal za bivšu Jugoslaviju 2001. prvi proglasio silovanje za zločin protiv čovečnosti. No, neki posmatrači kažu da broj slučajeva u kojima se silovanje pojavljuje kao jedna od optužbi ne odražava u dovoljnoj meri učestalost tog seksualnog delikta u ratu.



„Imajući u vidu da se dosta pričalo o rodnim zločinima koji su se desili u ratu, mislim da se to nije u dovoljnoj meri odrazilo na precedentno pravo Tribunala“, kaže Šabas. „Upravo zato tužilac nije pokrenuo toliko mnogo slučajeva koji se tiču tih zločina.“



Prema podacima tužilaštva u slučaju Lukić, bivša glavna tužiteljka Karla del Ponte (Carla Del Ponte) je od optužbi za silovanje u ovom sudskom postupku odustala u nameri da ubrza suđenje. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija vrši pritisak na Tribunal da sve prvostepene postupke okonča do kraja 2009.



U svom predlogu da se optužnica proširi optužbama za silovanje, tužilaštvo je navelo kako je „[Del Ponteova] smatrala kako joj obaveza da posao tužioca privede kraju unutar vremenskog okvira koji je odredio Savet bezbednosti UN-a ne dopušta da optužnicu dopuni tačkama koje se odnose na seksualne zločine, jer bi se to po njenom mišljenju negativno odrazilo na dužinu suđenja.“



O OPTUŽBAMA ZA SILOVANJE IPAK ĆE BITI REČI



Iako same optužbe nisu uvrštene u optužnicu, dokazi o silovanjima će na suđenju Lukićima ipak biti izneti.



Kao odgovor na tvrdnju odbrane da optuženici u vreme na koje se optužnica odnosi nisu ni boravili u Višegradu, tužioci su sudijama već najavili da će „neke svedokinje, koje će biti pozvane sa ciljem da im ospore alibi, okrivljene dovesti u vezu sa veome teškim seksualnim deliktima“.



U svojoj prošlomesečnoj uvodnoj reči, tužilac Dermot Grum (Dermot Groome) je sudskom veću saopštio da će te svedokinje pokazati da je pomenuti alibi lažan, pošto su ih optuženici u Višegradu silovali upravo u vreme za koje tvrde da ga nisu proveli u gradu.



„U vreme za koje Milan i Sredoje Lukić tvrde da se tada nisu nalazili u Višegradu, [svedokinja VG 63] je [od strane Milana Lukića] bila silovana u fiskulturnoj sali osnovne škole“, kazao je Grum sudskom veću.



Iznošenje takvih dokaza bi sudije moglo da navede da optužnicu protiv dvojice Lukića ipak dopune i ovakvim optužbama.



Sudije imaju pravo da prilikom saslušanja, uz saglasnost tužilaštva, zatraže tu vrstu dopune, te da potom i obustave postupak kako bi okrivljeni pripremili odbranu.



Ukoliko, međutim, sudije ne zatraže dopunu optužnice, ostaje mogućnost da se Lukićima za silovanje sudi u nekoj kasnijoj fazi. Iako je predviđeno da Haški trbunal za dve godine bude zatvoren, regionalni sudovi – kakvi postoje u Sarajevu i Beogradu – imaju pravo da preuzmu ovakav slučaj.



„Ostaje činjenica da ovi stravični zločini još uvek mogu da budu procesuirani“, kaže Šabas. „Oni mogu biti procesuirani negde drugde. Što nije isto kao da se zauvek od njih odustalo.“



Simon Jennings je izveštač IWPR-a iz Haga.