Dokazi sa Kosova isplivali iz Dunava
Otkrice hladnjace pune leseva na dnu Dunava ukazuje na to da je Milosevic pokusao sakriti zlocine na Kosovu.
Dokazi sa Kosova isplivali iz Dunava
Otkrice hladnjace pune leseva na dnu Dunava ukazuje na to da je Milosevic pokusao sakriti zlocine na Kosovu.
Milosevic je - tvrde nove vlasti u Beogradu - negde sredinom marta 1999 nalozio tadasnjem ministru unutrasnjih poslova Srbije Vlajku Stojiljkovicu (takodje optuzenom za zlocine protiv covecnosti na Kosovu) i jos nekolicini najvisih zvanicnika srpske policije da preduzmu sve kako bi uklonili tragove kosovskih zlocina, za slucaj da jednog dana na Kosovo udju istrazitelji Haskog tribunala.
Plan bivseg politickog i policijskog vrha Srbije je, po svemu sudeci, bio da se "izbegnu greske" koje je, u leto i jesen 1995, pocinila Vojska Republike Srpske (VRS), odnosno njen Glavni stab na celu sa generalom Ratkom Mladicem. Njihova "greska", po rezonovanju tadasnjeg politickog i policijskog vrha u Beogradu, nije bila u tome sto je - izmedju 11 i 17 jula 1995 - u regionu Srebrenice pobijeno oko 7.000 muslimanskih muskaraca, vec sto je to uradjeno tako "trapavo" da je vec posle nekoliko nedelja citav svet znao sta se tamo dogodilo.
Sve je, naime, bilo registrovano na vazdusnim snimcima iz americkih spijunskih aviona i satelita: stratista sa gomilama jos nezakopanih leseva, teske gradjevinske masine koje kopaju i zatim zatrpavaju masovne grobnice, pa ih onda opet otkopavaju da bi leseve sakrile na neke druge, manje ocigledne i dostupne, lokacije. A sve je to obavljeno tako "aljkavo" da istrazitelji Tribunala, kada su dosli na mesto zlocina, nisu imali problema da otkriju gde su srebrenicke zrtve streljane, gde su prvi put zakopane, i gde su zatim sakrivene. Da i ne pominjemo "gresku" da je, u radnim nalozima inzenjerijskih i drugih jedinica VRS - koje su zaplenili istrazitelji Tribunala - registrovan svaki kilometar puta koji su buldozeri, rovokopaci ili teski kamioni prevaljivali tih dana izmedju poznatih srebrenickih "grobnica uzasa".
Podjednako je teska "greska" sto je - kako bi se sprecile kradje tada vrlo oskudnog pogonskog goriva - na radost haskih istrazitelja uredno registrovan svaki litar nafte koji je u tom procesu potrosen. Cenu te "pedantnosti" sada bi mogao da plati general Radislav Krstic, na cijem su sudjenju tuzioci prezentirali obilje zaplenjenih dokumenata VRS.
Tadasnji politicki, policijski, a verovatno i vojni vrh Srbije je, po svemu sudeci, dobro proucio Mladiceve "greske" i ucio na njima, odnosno resio da ih ne ponovi. Pa je, zato, u martu 1999 naredio, organizovao i sproveo veliku operaciju uklanjanja tragova zlocina. Tvrdnje o tome su, do nedavno, u Srbiji i medju njenim apologetima na Zapadu, bile otpisivane kao puka "anti-srpska propaganda", ciji je cilj da se "opravda agresija NATO", kao i da se "zataska neuspeh" haskog tuzilastva koje je iz kosovskih masovnih grobnica ekshumiralo posmrtne ostatke "samo" 4.000 zrtava.
Sve te "zlonamerne spekulacije" o kosovskoj mracnoj operaciji ciscenja su u medjuvremenu postale "zvanicna verzija" novih vlasti u Beogradu. Minister policije Dusan Mihajlovic je 30.marta u parlamentu zvanicno potvrdio da su u kamionu-hladnjaci koji je 6. aprila 1999.godine izvadjen iz Dunava u istocnoj Srbiji pronadjeni lesevi vise od 50 ljudi. Prema svedocenjima ocevidaca, hladnjaca je potopljena u Dunav u noci izmedju 20. i 21.marta 1999. dakle nekoliko dana nakon navodnog tajnog sastanka kod Milosevica, na kojem je naredjeno uklanjanje tragova zlocina. No, ti su "tragovi", ipak, isplivali na povrsinu. I to bukvalno.
Datumi su, bar kada je kamion-hladnjaca u pitanju, vazni ne samo za pravnu rekonstrukciju toka dogadjaja i utvrdjivanje lanca odgovornosti, vec i za suzbijanje revizionistickih teorija - u samoj Srbiji i medju njenim apologetima - po kojima su kosovski zlocini, "ako ih je i bilo", direktna posledica vazdusnih napada NATO. Jer, vazdusni udari su poceli 24.marta 1999.godine, sto znaci da se navodna Miloseviceva naredba odnosila na uklanjanje tragova do tada pocinjenih zlocina. A to, takodje, znaci da zene, deca i starci ciji su lesevi potopljeni u Dunav zajedno sa kamionom-hladnjacom nisu bili zrtve "osvete" zbog NATO bombardovanja, kako su tvrdile neke od revizionistickih skola.
Kako je, uprkos lekcijama naucenim iz Mladicevih srebrenickih "gresaka", bivsi politicki i policijski vrh Srbije dozvolio da njegova tajna operacija uklanjanja tragova zlocina ipak bude provaljena?
U ovom slucaju, ocigledno, njegova najveca "greska" je sto je dozvolio da izgubi vlast! Naime, sveostale, "manje greske", mogle su se tolerisati dok se cvrsto drzala politicka, i narocito policijska, vlast. Jer, kako se sada ispostavlja, samo potapanje kamiona-hladnjace u noci izmedju 20 i 21 marta 1999 je iz svog camca pratio jedan svedok - svercer nafte (opet ta nafta!) iz Rumunijeu Srbiju - dok je izvlacenje kamiona iz Dunava i vadjenje leseva iz njega, 7 aprila 1999, prema srpskim medijima pratilo najmanje 200 ljudi, mahom "slucajnih prolaznika." Nije, medjutim, postojala opasnost da bilo ko od njih progovori dok su Milosevic i njegovi policajci bili cvrsto na vlasti. Pored straha, dodatni motiv za "zaveru cutanja" je, nesumnjivo, predstavljalo i saznanje da su zrtve iz potopljene hladnjace kosovski Albanci, dakle "krivci" za bombardovanje Srbije, pa i za ono "sto ih je snaslo".
Trebalo je da prodje gotovo sedam meseci od rusenja Milosevicevog rezima da bi se jedan lokalni list usudio da prekine "zaveru cutanja" i javno objavi ono o cemu se do tada samo saputalo u malom krugu slucajnih ocevidaca.
Nije jos jasno na koji ce nacin nove vlasti u Beogradu postupiti sa ovim, za Srbiju svakako sokantnim i otreznjujucim, otkricima. Dve su osnovne mogucnosti. Jedna je da ih iskoriste da bi u javnosti stvorili raspolozenje u prilog Milosevicevog izrucenja Haskom tribunalu, koji ga je optuzio upravo za zlocine cije je tragove pokusao da potopi u Dunav, ali su oni ipak isplivali.
Druga je mogucnost da mu, na osnovu dokaza do kojih su dosli ili ce tek doci u istrazi o potopljenom kamionu, sami prirede sudjenje za ratne zlocine ili, barem, za prikrivanje dokaza o ratnim zlocinima. Nema sumnje da bi u Beogradu radje izabrali ovu drugu mogucnost - buduci da su vec trazili da im se ostavi "godina ili dve da pokazu da su u stanju da mu sude i za ratne zlocine" - ali taj ce izbor, ipak, u najvecoj meri zavisiti od stava takozvane medjunarodne zajednice. A njen preovladjujuci stav, koji se istina na razlicite nacine ispoljava u Vasingtonu i u evropskim prestonicama, jeste da se Milosevicu za ratne zlocine mora suditi u Hagu, a ne u Beogradu.
Otkrice koje je sokiralo Srbiju nije iznenadilo tuzilastvo Haskog tribunala. Zamenik tuzioca, Grejem Bluit, kaze za Dnevnik Tribunala da je tuzilastvo znalo za potopljeni kamion- hladnjacu "mnogo pre nego ssto je, u maju ove godine, slucaj postao javan." "To je samo jedan od slucajeva namernog sakrivanja ili unistavanja tragova kosovskih zlocina koje istrazujemo" - kaze. Ne zeli da otkriva koji su "drugi slucajevi", ali potvrdjuje da se isto odnosi i na tvrdnje da je vise od hiljadu leseva kosovskih zrtava spaljeno u pecima za topljenje olovne rude u Trepci, pored Kosovske Mitrovice.
U svim tim slucajevima tuzilastvo, ukazuje Bleit, nastoji da dodje do uverljivih materijalnih dokaza ili svedoka-ocevidaca uz ciju ce pomoc dokazati da je sprovodjena planska i sistematska akcija uklanjanja tragova zlocina koji su 1998. i 1999. izvrseni na Kosovu. A dokazi o namernom i planskom unistavanju tragova zlocina su, za hasko tuzilastvo, dokaz da su ti zlocini isto tako - dakle namerno i planski - pocinjeni.
Tokom dvogodisnjeg programa kosovskih ekshumacija, forenzicari tuzilastva i dvadesetak zemalja koje su u tome ucestvovale, su na oko 500 lokacija masovnih ili manjih grobnica pronasli posmrtne ostatke oko 4000 zrtava. Istraga koju haski istrazitelji vode o hladnjaci u Dunavu, topionici u Trepci i drugim slucajevima namernog unistavanja tragova zlocina, mogla bi da odgovori sta se dogodilo sa jos oko 3.000 kosovskih Albanaca koji se I dalje vode kao "nestali."
Mirko Klarin je visi urednik IWPR-a iz Haga
