ANALIZA: Tribunal pred bankrotom, tuzilastvo na ivici propasti?
Mediji tvrde da se tribunal suocava s finansijskim krahom i da predstoji slom jednog od najvaznijih sudjenja koja se pred njim vode.
ANALIZA: Tribunal pred bankrotom, tuzilastvo na ivici propasti?
Mediji tvrde da se tribunal suocava s finansijskim krahom i da predstoji slom jednog od najvaznijih sudjenja koja se pred njim vode.
Tribunal je u "ozbiljnoj finansijskoj krizi", a slucaj "Tuzilac protiv Milosevica" nalazi se "na ivici propasti"! Tako, u najkracem, glasi najnovija dijagnoza materijalnog i duhovnog stanja u Hagu, koju su krajem protekle sedmice plasirali izvesni jugoslovenski, ali i zapadni mediji.
Ukoliko veruje stampi, Slobodan Milosevic bi mogao da pomisli kako je, brze nego sto se i sam nadao, uspeo u svojoj novoj "misiji", koju je pred sudom obrazlozio 30. oktobra 2001. Tada je, objasnjavajuci zasto nece izvrsiti samoubistvo, objasnio kako "mora da se bori da porusi ovo ruglo od suda" (vidi Dnevnik tribunala br. 242). Vec sada bi, dakle, Milosevic mogao da zakljuci da se njegovo poslanstvo okoncalo, te da se priblizava trenutak njegovog trijumfalnog povratka u Beograd.
Dijagnoza o "ozbiljnoj finansijskoj krizi" zasniva se na jednoj izjavi koju je - protekle sedmice, za nemacku televiziju ZDF - dao sam predsednik tribunala, francuski sudija Klod Zorda. On je potvrdio da su Sjedinjene Drzave u nadleznom odboru Ujedinjenih Nacija blokirale usvajanje budzeta tribunala za 2002-2003, te da ce zbog toga morati da bude odlozen pocetak sudjenja Milomiru Stakicu, bivsem predsedniku srpskog Kriznog staba Prijedora, optuzenom za genocid u tom (severozapadnom) delu Bosne.
Na osnovu publiciteta koji je ova izjava dobila u citavoj bivsoj Jugoslaviji, a pre svega u Beogradu, nije tesko zakljuciti da je vest o "finansijskoj krizi" obradovala one koji tribunal smatraju "nepotrebnim", "preskupim" ili cak "rasipnim", i koji bi zeleli da on sto pre dozivi svoj kraj. Otuda su upravo takvi pozurili da objave da je tribunal "pred bankrotom", i da u Hagu "samo sto nije stavljen kljuc u bravu".
Na prvi pogled, izjava predsednika Zorde potvrdjuje jednu od teza iz naseg proslonedeljnog izdanja, po kojoj neki uticajni clanovi takozvane "medjunarodne zajednice" pocinju da ispoljavaju simptome "zasicenosti" tribunalom i "nestrpljivost" u zelji da on sto pre okonca vlastitu misiju (vidi Dnevnik tribunala br. 250). Blokiranje budzeta bi, nema sumnje, bio vrlo efikasan nacin da se "medjunarodna zajednica" - koja nakon 11. septembra 2001 ima potpuno nove prioritete - sto pre oslobodi "balasta tribunala".
Ali, ukoliko je namera i bila takva, rezultat bi mogao da bude samo suprotan od zeljenog. Ovde je, naime, rec o privremenom blokiranju povecanja budzeta, koje - u slucaju da postane trajno - moze samo da produzi, a ne da skrati tribunalov "rok trajanja".
Americki predstavnik u budzetskom komitetu UN zahtevao je dodatno objasnjenje za predlozeno povecanje budzeta tribunala (od nekih 13 odsto) za 2002 i 2003. Tribunal svoju argumentaciju treba da dostavi do pocetka marta, a do tada nastavlja da posluje po budzetu iz 2000, dakle sa otprilike 13 odsto manje sredstava u odnosu na zeljenu sumu.
Pomenuto povecanje je trazeno upravo zato da bi se ubrzala sudjenja i tako skratio "rok trajanja" tribunala. Dopunska sredstva, naime, treba da omoguce sprovodjenje reformi koje su tribunalu odobrili Generalna skupstina i Savet bezbednosti UN, pa je logicno da mu za njih budu odobrene i finansije.
U ovom se slucaju, konkretno, radi o sredstvima neophodnim za angazovanje dodatnih (tzv. "ad litem") sudija za Sesto Sudsko vece, kao i dodatnih tuzilaca za Sestu Kancelariju tuzioca (OTP), kako bi se osoblju tribunala omogucila da istovremeno vodi sest sudjenja.
"Rok trajanja" tribunala je, stoga, moguce skratiti samo uz pomoc povecanog, a ne smanjenog priliva novcanih sredstava. Zato je logicno ocekivati da ce sadasnja "budzetska" - a niposto "finansijska" - kriza biti pozitivno razresena u obostranom interesu: kako tribunala, tako i onih koji bi zeleli da mu sto pre "vide ledja".
Tribunal, dakle, nije "pred bankrotom". A da li je postupak koji optuzba vodi protiv Milosevica "na ivici propasti", videce se tek na sudjenju koje moze, ali i ne mora da pocne 12. februara 2002. Pocetak sudjenja zavisice od ishoda zalbe koju je tuzilastvo ulozilo na odluku sudskog veca da se Milosevicu sudi u dva odvojena procesa: najpre za Kosovo, a zatim zajedno za Hrvatsku i Bosnu.
Tuzilastvo tvrdi da su svi Milosevicevi zlocini bili deo "iste transakcije", odnosno da je u njegovom slucaju postojala "opsta zavera, strategija ili plan" (vidi Dnevnik tribunala br. 249); zato se i pojavio zahtev za jedinstvenim sudjenjem po sve tri optuznice, pa je i zalbeno vece raspravu na tu temu zakazalo za sredu, 30. januar 2002.
Teoriju o "propasti" dokaznog postupka optuzbe protiv Milosevica - a sve zbog navodnog odbijanja takozvanih "insajdera" da svedoce na sudjenju - izneo je u svom izdanju od subote, 26. januara, londonski Indipendent. Medjutim, u toj teoriji nema nista novo: nju vec mesecima, svima onima koji zele da ih cuju, nude i Milosevicevi beogradski advokati.
Oni to, po svemu sudeci, cine iz dva razloga: subjektivnog i objektivnog. Prvo, tvrdnjom da tuzilac nije u stanju da omoguci svedocenja takozvanih "insajdera" - odnosno, ljudi iz bivseg Milosevicevog okruzenja - oni tese i hrabre sebe i svog klijenta. A drugo, time sto se paznja javnosti skrece na pitanje "insajdera", objektivno se zastrasuju oni iz Milosevicevog "uskog kruga" koji bi mogli da budu u iskusenju da "otvore dusu" i pred sudom otkriju kako su stvari izgledale i funkcionisale "iznutra".
Nakon sto je tuzilastvo na pred-procesnoj konferenciji najavilo da namerava da u Hag dovede izmedju 25 i 30 "insajdera", tj. svedoka koji ce iz prve ruke svedociti o Milosevicevoj ulozi u dogadjajima obuhvacenim kosovskom i ostalim optuznicama, u Beogradu se razvila citava drustvena igra "otkrivanja insajdera" ili, kako su ih neki nazvali, "izdajica".
U medijima su osvanuli spiskovi desetina potencijalnih kandidata za tu ulogu, dok su pravi kriteriji njihovog sastavljanja ostali nepoznati. Pa su onda i sami kandidati "anketirani", pri cemu je pitanje glasilo: hocete li, ili necete, da svedocite za tuzioca, a protiv Milosevica? Naravno da su svi odgovorili da nece. Ko je toliko lud da, u atmosferi kakva je trenutno u Srbiji, javno prizna da ce ici u Hag da svedoci protiv bivseg sefa drzave? A u Hagu ce se svedociti - ako ikako - tajno, pod zasticenim identitetom, pa mozda i na raspravama koje su zatvorene za javnost, tako da se ni zvanicno mozda nikada nece saznati ko je svedocio, a cak ni sta je rekao.
No, Milosevicu ce identitet takvih svedoka u svakom slucaju biti poznat, i on ce moci da ih - posredstvom svojih advokata, savetnika ili partijskih drugova s kojima je u kontaktu - otkrije javnosti. To bi, istina, predstavljalo tesko krsenje Pravilnika o vodjenju postupka pred tribunalom - uvredu suda - i nesto sto se kaznjava zatvorom u trajanju od sedam godina ili novcanom kaznom od oko 90,000 evra. Pa ipak: nije li Milosevic vec shvatio da do mile volje moze (nekaznjeno) da ispoljava svoj prezir prema tribunalu? Uostalom, sta i da ga kazne?
Upravo zbog svega toga je tuzilastvo i trazilo i dobilo odobrenje sudija da identitet zasticenih svedoka (medju kojima ce se naci i vecina "insajdera") otkriva optuzenom 10, umesto 30 dana pre samog njihovog svedocenja.
Identitet "insajdera" je, pre svega zbog njihove bezbednosti, najstroze cuvana tajna Haskog tuzilastva, i do sada nijedno ime nije obelodanjeno ni Milosevicu, ni trojici "prijatelja suda" (amici curiae). Nije iskljuceno da ni samo tuzilastvo jos uvek ne zna ko ce od "insajdera" svedociti na kosovskom, a ko na hrvatsko-bosanskom sudjenju. Jer, ukoliko na snazi ostane sadasnja odluka o dva sudjenja, tuzilastvo bi moglo da bude prinudjeno da "ekonomicno" pristupi tim svedocima - naime, da ih ne "potrosi" sve na kosovski, nego da neke od njih sacuva i za hrvatsko-bosanski proces.
Izuzimajuci najuzi krug ljudi iz tuzilastva, koji su i sami angazovani na slucaju Milosevic, niko drugi nema i ne moze da ima informacije o tome ko su, potencijalni ili stvarni, "insajderi". I niko drugi, izuzev tog najuzeg kruga, ne zna hoce li, ili nece, ti svedoci doci u Hag. Sve ostalo su puke spekulacije.
Osim na navodnim "nevoljnim insajderima", dijagnoza o "propasti tuzilastva" pociva i na oceni da sudjenje Milosevicu pati od "sustinske slabosti", i to zbog toga sto je u velikoj meri zasnovano na svedocenjima zapadnih zvanicnika i izvestajima zapadnih obavestajnih sluzbi, a ne na nalazima samih istrazitelja tribunala.
I ova ocena je, najblaze receno, problematicna - iz vise razloga. Prvo, u vreme kada je maja 1999. podignuta kosovska optuznica, Milosevic je jos uvek bio na vlasti, pa tadasnji glavni tuzilac Luiz Arbur nije mogla ni da sanja o svedocenjima "insajdera". Stoga je optuznicu, verovatno, zasnovala na nekim drugim dokazima, a ne na iskazima "insajdera". A za te je dokaze, prilikom potvrdjivanja optuznice, sudija Dejvid Hant zakljucio da su takvi da bi - ukoliko ih pred sudom niko ne ospori - bili sasvim dovoljni da se optuzeni na temelju njih proglasi krivim i osudi.
Tek kasnije, jula 1999., istrazitelji tuzilastva otisli su na Kosovo, gde su - uz podrsku forenzicarskih i kriminalistickih timova iz vise od desetak zemalja - zapoceli ono sto bi se moglo nazvati najvecom terenskom istragom u istoriji. Prvi rezultati te istrage su, kako je saopsteno u jesen iste godine, "umnogome potvrdili mnoge od navoda iz optuznice", koja je pak bila podignuta i pre no sto su istrazitelji imali pristup kosovskim popristima zlocina.
Cini se da tuzilastvo raspolaze obiljem dokaza iz najrazlicitijih izvora, a medju njima su nesumnjivo i izjave zapadnih zvanicnika i izvestaji zapadnih obavestajnih sluzbi. Milosevic, ili njegovi advokati, ili cak "amici curiae", mogli bi da ospore kredibilitet i znacaj takvih izvestaja, ali su ti izvestaji nesto sto je samo po sebi dozvoljeno i sto je, stavise, odigralo znacajnu ulogu u procesima koji su - nakon Drugog Svetskog rata - vodjeni, kako pred nacionalnim, tako i pred medjunarodnim sudovima. U iskljucivoj je nadleznosti sudija da ocene kredibilitet takvih izvestaja i donesu odluku o tome koliki je njihov znacaj.
Imajuci to u vidu, dijagnoza o "propasti tuzilastva" je, u najmanju ruku, preuranjena. Ipak, neki efekti su zahvaljujuci njoj vec ostvareni. Lansirana iz Beograda, ta se dijagnoza, preko Londona, ponovo vratila u Beograd . . . ali sada kao krunski dokaz da je tuzilastvo "na ivici propasti". Eto, to tvrde cak i Englezi! A poznato je - iz optuzenikovog poslednjeg nastupa pred tribunalom - da je sve ovo sto se u Hagu dogadja najobicnija "engleska ujdurma". Naime, osporavajuci nezavisnost i nepristrasnost tribunala, Milosevic je vec ukazao na to da je "optuznica podignuta na osnovu navoda engleske obavestajne sluzbe", te da su i sudija, i tuzilac, pa cak i jedan "amicus curiae" - Englezi.
Sve u svemu, uprkos "finansijskoj krizi" tribunala i "propasti" tuzilastva, Milosevic jos uvek ne moze da se pakuje i priprema za trijumfalni povratak u Beograd. Predstoji mu, po svemu sudeci, duga i teska borba protiv tog "rugla od suda".
Mirko Klarin je visi urednik IWPR za pitanja tribunala za ratne zlocine i glavni urednik Novinske agencije SENSE.
