Komentar: Neostvarivi san o multietnickom Kosovu

Srbi vise ne smatraju Kosovo svojim istorijskim entitetom - kolevkom njihove proslosti. To je ocigledno preuvelicana politicka ideja. Srpsko vladanje Kosovom, predstavlja, u stvari, kolonijalni koncept koji je nastao izgradnjom pravoslavnih manastira na ovoj teritoriji. Proslavljen u srpskom folkoru, ovaj ideal predstavlja glavnu traumu u srpskoj kolektivnoj memoriji.

Sada se ovaj koncept vesto nadomesta idejom zrtve, koju su Srbi pretrpeli u posleratnom periodu. Ovaj proces tezi da privede kraju debatu o zlocinima i zrtvama - Albancima, i pretvori ih u zlocince.

Medjunarodni predstavnici suocavaju se sa teskim zadatkom uspostavljanja mira na Kosovu. Nema lakog povratka u normalu, kao da se nista nije dogodilo. To znaci da ne bi trebalo da se zavrsi debata o zlocinima koje su pocinile srpske snage. Zaboraviti greh tako lako ili usled pritiska spolja izgleda ruzno - isuvise providno i moralisticki od strane medjunarodne zajednice.

Srbi koji su napustili Kosovo nisu zrtve novog talasa etnickog ciscenja, nepravedne kolektivne osude, ili intervencije medjunarodne zajednice. Oni su zrtve pristajanja uz ratobornu politiku Slobodana Milosevica.

Godinama je Kosovo u stvari bio problem izmedju ove dve manjine. Albanci, vecinsko stanovnistvo u pokrajini bili su u manjini u Jugoslaviji, dok su Srbi predstavljali manjinu na Kosovu. Srpska manjina je jos vise smanjena usled migracije. Ovo je bilo posebno ocigledno u toku faze srpskog totalitarizma na Kosovu izmedju 1989 - 99.godine. Pokusaji da se Kosovo "ponovo kolonizuje", naseljavanjem izbeglica iz Krajine nisu uspeli da izmene demografsku realnost. Prvi talas Srba koji su napustili Kosovo u junu 1999. godine posle NATO kampanje, cinili su oni cija savest nije bila cista. Vrlo malo ih je otislo posle toga.

Sada srpsko stanovnistvo na Kosovu cini jedva pet procenata. Vise Srba napustilo je Kosovo za vreme kolonijalne vlasti nego posle medjunarodne intervencije. Ipak, njihova podrska te iste politike nastavlja se kroz Olivera Ivanovica, srpskog vodje u severnoj Mitrovici. Milosevicev uticaj raste u redovima Srba koji su tamo, uprkos umerenoj politici vladike Artemija. Svi to znaju. Bernard Kouchner, sef UN, to zna, cak i kada se ukljucuje u proces zajednicke saradnje sa Srbima i Albancima da bi se postiglo neko razumevanje na Kosovu.

Sto se vise odugovlaci sa resenjem, veci je rizik da dodje do novih sukoba u regionu. Ono sto je ostalo od Jugoslavije izgleda da ide ka totalnoj i nasilnoj dezintegraciji, dok se kriza prosiruje na Vojvodinu i Crnu Goru. Medjutim, odrzavanje situacije na Kosovu pod kontrolom nije takodje lako. Etnicka tenzija na Kosovu direktno je povezana sa nezalecenim ranama iz rata. Ponovno nasilje imalo bi teske posledice van granica Kosova.

Da bi se izbeglo nasilje i unapredili politicki procesi potreban je hitan medjunarodni mirovni proces. Postoji, takodje, moralni imperativ da se nadje resenje, posto se Albanci sa Kosova tretiraju kao da su stranci u sopstvenoj zemlji. Oni su taoci teritorijalne i geostrateske pozicije zemlje, ali i nemoci medjunarodne zajednice da odstrani Milosevica s vlasti, jer uziva podrsku sopstvenog naroda.

Medjutim, koren pristupa medjunarodne zajednice, na kojem se insistira po svaku cenu je nerealan. To je san o multietnickom drustvu. U stvari, ovaj plan nije ostvariv jer srpska zajednica ne zeli da zivi pod novim ekonomskim strukturama koje su stvorene. Vecina Srba nema sredstava za zivot. Usled zaposljavanja "po nacionalnom kljucu" u vreme komunizma kao i srpske kolonijalne vlasti, za njih sada nema kontinuiteta. Izgubili su privilegije kolonijalne vlasti, ne mogu preziveti niti primajuci medjunarodnu pomoc, niti prodajom svojih imanja i selidbom u osiromasenu Srbiju.

Osnovno pitanje je kako pokrenuti znacajniji dijalog izmedju Beograda i kosovskih Albanaca. Medjutim, postoji rasireno verovanje da to toga nece doci sve dok Milosevic ne ode s vlasti, i u Srbiji ne pocne proces prave demokratizacije i Srbi ne ponude zvanicno i iskreno izvinjenje. Cak i sada, Srbi glasaju za radikale koji su ogrezli u ratne zlocine. Cak i sada, Ivanovicev uticaj na Srbe Kosova je dominantan i sve vise raste. (Artemije je zatvoren u svoj manastir Gracanicu i njegova podrska dolazi spolja usled medjunarodnih obecanja da se se Srbi vratiti na Kosovo). Cak i sada, i dalje se sa Srbijom moze pregovarati jedino preko Milosevica, pa i kada je u pitanju Zapad. Kina i Rusija su takodje podrzale zlocine i kriminal, dajuci legitimnost ovakvoj vlasti.

Pregovorima oko Kosova i njegovog zavrsnog statusa stoga treba poslednji podsticaj sa Zapada. Potrebno je medjunarodno prisustvo, narocito americko: povlacenje americkih trupa iz regiona znaci obnovu rata. Medjutim, ne bi trebalo da dodje do preteranog tetosenja sa Srbima, sa ciljem unistavanja mirovnog procesa. Cak i ako bi ubrzo doslo do ovog procesa, nezavisnost Kosova je neopoziva. U ovom slucaju, srpske enklave kao sto su Gracanica i Kosovo Polje mogle bi se naci pod stalnom srpskom kontrolom, sa garancijom Ujedinjenih Nacija, ali i pod pokroviteljstvom i bezbednoscu Albanaca.

Ne bi trebalo imati razumevanja za nedela albanskih ekstremista. Njihove akcije, kao i Ivanoviceve, predstavljaju najvece zlo Kosova. Ali, pokusji da se Albanci dovedu u red, izjednacavanjem zlocina koji su pocinjeni u toku rata sa onima koji su nastali posle njega dovesce do poraza i losih posledica za medjunarodnu zajednicu.

Srbi su kao pojedinci nevini. Medjutim, razaranje Kosova predstavljalo je nacionalnu misiju Srba. Taj proces institucionalizovale su vodje koje su i dalje na vlasti i uzivaju podrsku naroda.

Posle agresivne propagande Milosevica i opozicije, nema sumnje da su ljudi u Srbiji poludeli. Postoji trag bezumlja u Milosevicevoj vladavini. Medjutim, Srbija nije proizvod Milosevica vec je obrnut slucaj. Milosevic je proizvod Srbije, i Srbi vec duze vreme cine zlocine koji su zavrsili masovnim grobnicama na Kosovu.

Posle tako kratkog vremena, ne moze se govoriti o "zajednickom zivljenju". U najboljem slucaju obe zajednice mogu ziveti jedna pored druge. Zapadne sile treba da razumeju da se konacno resenje Kosova mora eksplicitno postaviti. To znaci, prvo razbijanje iluzije o povratku srpskih snaga na Kosovo. Takodje, to znaci razbijanje iluzija Albanaca da mogu imati drzavu bez sistema zapadnih vrednosti.

Ovaj status quo ne moze i ne bi trebalo da se nastavi. U protivnom, tenzije i neizvesnost ce se nastaviti, a rizik buduceg sukoba na Balkanu ce i dalje postojati.

Srbe ne bi trebalo ostaviti da pate u samoci i da se u njima nagomilava bes. Ali, pristup Zapada morao bi se bazirati na novim aranzmanima, a ne na rekonstrukciji starog sistema koji se zasniva na oprastanju njihovog sopstvenog zla. Oni mogu imati lidere koji se kupaju u krvi, ili ce imati koegzistenciju i pomoc Zapada. Ne mogu imati jedno i drugo.

Baton Haxhiu je glavni urednik "Koha Ditore". Ovaj clanak predstavlja nastavak tekstova i odgovora na tekstove izmedju "Koha Ditore" i IWPR, o pravu manjina i buducnosti multietnickog Kosova. Za potpuni izvestaj pogledajte www.iwpr.net.