Svedok tvrdi da je Sarajevo bilo Karadžićev „talac“

Rachel Irwin

Senior Reporter

Friday, 18 March, 2011

The link has been copied

Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 684, 18. mart 2011.)

Jedan zvaničnik Ujedinjenih nacija posvedočio je ove sedmice pred Haškim tribunalom da je Radovan Karadžić od Sarajeva načinio „taoca“ tako što je stanovnicima tog grada pod opsadom odobravao – a potom nenadano uskraćivao – humanitarnu pomoć i ostale usluge.

Karadžić i komandant njegove vojske – haški optuženik, general Ratko Mladić – su „mogli . . . prema vlastitom nahođenju pospešivati ili uskraćivati dostavu humanitarne pomoći namenjene gradu“, kazao je svedok optužbe Entoni Banberi (Anthony Banbury), koji je kao oficir za civilne poslove Zaštitnih snaga Ujedinjenih nacija (UNPROFOR) u Sarajevu službovao od aprila 1994. do maja 1995. Nakon toga je, sve do okončanja sukoba, obavljao dužnost specijalnog predstavnika generalnog sekretara Ujedinjenih nacija.

„Zahvaljujući [Karadžićevoj i Mladićevoj] sposobnosti . . . da tako brzo omoguće ili uskrate [pristup] . . . oni su bili u prilici da vrše uticaj i imaju moć nad nama“, kazao je Banberi. „Kada bi oni naredili da se ’blokira pristup humanitarnoj pomoći ili ograniče mogućnosti UNPROFOR-a’ . . . to je bio pritisak na nas i rezultiralo je potrebom da pregovaramo s njima.

„. . . Zahvaljujući tome, oni su bili u prilici da UNPROFOR dovedu u poziciju nekoga ko preklinje, ko mora da moli za pristup, bilo u naše ili u ime humanitarnih organizacija. Zapravo su bili u prilici da stanovnike grada drže u poziciji taoca, i vrše pritisak na članice Saveta bezbednosti [UN-a] . . . koje nisu želele da budu uvučene u rat u Bosni.“

Potom je tužiteljka Kerolajn Edgerton (Carolyn Edgerton) svedoka pitala na osnovu čega je utvrdio da su Karadžić i Mladić bili „oni koji odlučuju“.

„Dr Karadžić je bio lider bosanskih Srba, a po mom mišljenju i vrhovna vlast i [osoba] koja odlučuje o svim važnim pitanjima“, kazao je Banberi. „Što se tiče generala Mladića, on je bio na čelu vojske bosanskih Srba, tako da smo kod njega odlazili da bi rešili vojne stvari. On se nije mešao u civilna pitanja, već je bio čisto vojna vlast. A sa dr Karadžićem kao vrhovnim komandantom . . . on je imao i civilnu i vojnu ulogu.“

Tužioci tvrde da je Karadžić, koji je u periodu od 1992. do 1996. bio predsednik samoproglašene Republike Srpske (RS), planirao i nadzirao opsadu Sarajeva, koja je trajala 44 meseca i u kojoj je poginulo skoro 12,000 ljudi, dok je grad potpuno devastiran. Karadžićeva vojska se tereti da je namerno otvarala snajpersku i artiljerijsku vatru na civilno stanovništvo, a sa ciljem „širenja terora“ u gradu.

Optužnica ima ukupno 11 tačaka i u njoj se navodi da je Karadžić odgovoran za zločine genocida, progona, istrebljenja, ubijanja i prisilnog raseljavanja, koji su „doprineli ostvarivanju cilja – trajnog raseljavanja bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata sa teritorije na koju su polagali pravo bosanski Srbi“. Karadžić je uhapšen u Beogradu, jula 2008., nakon što je 13 godina proveo u bekstvu, a na suđenju se brani samostalno.

Banberi je rekao kako UNPROFOR – uprkos rezolucijama Saveta bezbednosti u kojima je to bilo zahtevano – nikada nije uživao slobodu kretanja. Zbog toga je bilo otežano ili onemogućeno slanje humanitarne pomoći u istočne enklave – uključujuči Srebrenicu i Žepu, koje su u to vreme, iako i dalje okružene teritorijom pod kontrolom bosanskih Srba, bile bezbedne zone UN-a.

Stepen pristupačnosti je „potpuno zavisio od stava rukovodstva bosanskih Srba“ i njihovih političkih ciljeva, kazao je Banberi.

„. . . Oni su koristili našu potrebu da obezbedimo humanitarnu pomoć [i] popunimo ili premestimo naše formacije – što je bilo nužno za UNPROFOR – a pošto su kontrolisali mogućnost da ostvarimo te potrebe, oni su nad nama imali veliku moć“, kazao je on.

UNPROFOR je morao da obezbedi precizne spiskove onoga što se nalazi u svakom od konvoja kojima je bila dopremana humanitarna roba, kao i stvari za jedinice UNPROFOR-a locirane u enklavama – objasnio je Banberi, dodajući da bi bosanski Srbi često odbacili neke stavke.

„Trupe [UNPROFOR-a] u istočnim enklavama nisu raspolagale materijalom za izvođenje operacija“, kazao je Banberi. „A [rukovodstvo bosanskih Srba] je želelo samo to da nas dovede u tu situaciju kako bi nam dopustilo da opstanemo, ali ne i da funkcionišemo – pri čemu su, posredstvom dramatičnog ograničavanja snabdevanja, to mogli i da postignu.“

„Znate li kako se to odražavalo na snage UNPROFOR-a, koje su do leta 1995. bile u enklavama?“, pitala je Edgertonova.

„. . . To je imalo operativan uticaj, u smislu materijala, opreme i goriva“, rekao je Banberi, primećujući da su jedinice UNPROFOR-a „želele da se dodvore bosanskim Srbima kako bi obezbedile hranu, poštu ili gorivo [za enklave].

„Bosanski su Srbi te restrikcije povezivali sa onim što su opisivali kao neprikladno ponašanje bosanske vlade . . . Poruka UNPROFOR-u je glasila: ’Suočavate se sa tim restrikcijama zbog toga što bosanska vlada ili vojska čine nešto loše – dakle, zaustavite ih i stvari će se srediti.’“

Zahvaljujući tome, snage UNPROFOR-a su po Banberiju bile „dovedene u psihološki položaj zavisnosti od bosanskih Srba . . . i videle su u njima nekoga ko može da im pomogne, [dok su] bosansku vladu doživljavali kao izvor poteškoća . . . Bila je to veoma neprijatna situacija.“

Kada je u pitanju proterivanje ne-Srba iz raznih delova Bosne, Banberi je rekao da su „vlasti bosanskih Srba imale veoma dobru kontrolu nad onim što se dešavalo na njihovoj teritoriji“.

„Nije moguće da se masovno kretanje stanovništva pod pritiskom paravojnih bandi dogodi bez učešća i pristanka vlasti bosanskih Srba“, nastavio je on.

Edgertonova je primetila da je, kada mu je svojevremeno bilo postavljeno to pitanje, Karadžić navodno rekao da su ti ljudi otišli po svojoj vlastitoj volji ili, u nekim slučajevima, volji „kriminalnih elemenata nalik honkonškoj mafiji“.

„Postojale su nedržavne vlasti koje su delovale na području pod kontrolom bosanskih Srba, paravojne bande . . . koje su se prema nesrpskim civilima ponašale zločinački – pljačkajući, otimajući, silujući, ubijajući“, odgovorio je Banberi.

„Te bande jesu postojale ali su delovale uz punu svest, a povremeno i uz punu podršku vlasti bosanskih Srba. Svi su znali za to. Stepen saradnje sa vojskom bosanskih Srba je na terenu varirao zavisno od okolnosti . . . [ali] u to vreme te grupe nisu mogle delovati bez pristanka vlasti bosanskih Srba.“

Banberi je rekao da ta proterivanja nisu prestala čak ni onda kada su po Karadžiću bila obustavljena, a konstatovao je i da to da li su ljudi otišli dobrovoljno ili nisu „zavisi od nečije perspektive“.

„Možda je u izvesnom smislu tačno to da porodica sama odlučuje o tome da li želi da ode“, rekao je on. „Ukoliko njihovi susedi bivaju mučeni, ubijani i silovani, ukoliko se krade njihova imovina, ukoliko ih posećuju paravojne snage koje im prete i poručuju ’Odlazite, ili u protivnom’ . . . da, možda bi se spakovali i otišli. U mnogim slučajevima, na ljude je vršen grozan pritisak kako bi doneli tu odluku.“

A kada je na Karadžića došao red da ispita svedoka, on je pokazao neka dokumenta i pitao Banberija da li je upoznat sa time da „smo mi hapsili i gonili one koji su se nezakonito ponašali“.

„Nisam upoznat sa hapšenjima ili krivičnim gonjenjima koja su bosanski Srbi možda vršili kada su u pitanju kriminalni elementi“, odgovorio je Banberi. „. . . Glavni počinitelji tih dela, vođe tih bandi, nisu bili uhapšeni ili krivično gonjeni, i mogli su nekažnjeno da postupaju i nastave sa svojim aktivnostima u dugom vremenskom periodu.“ „Ukoliko budete pratili suđenje do kraja, bićete iznenađeni kada budete saznali koliko smo ljudi smestili iza rešetaka“, kazao je Karadžić.

Kada je reč o konvojima, Karadžić je pročitao dokument u kojem je navedeno koje stvari snage bosanskih Srba nisu propuštale na kontrolnim punktovima – uključujući video-kamere, oružje, optičke instrumente, antifriz i boce za kiseonik.

Banberi je odgovorio da taj dokument „veoma dobro odražava ključni problem i neslaganje između UNPROFOR-a i vlasti bosanskih Srba.

„UNPROFOR je apsolutno verovao u to da nam je dozvoljen transport . . . standardne vojne opreme koju UN obezbeđuje mirovnim trupama širom sveta. To je standardna osnovna oprema za mirovnjake. Ideju da ona nije dozvoljena smislili su bosanski Srbi.“

On je dodao da su boce za kiseonik bile korišćene za lečenje ranjenih vojnika i da su bile stvar „života ili smrti“.

„Dakle, ideja o zabrani kiseonika . . . totalno je neprihvatljiva“, kazao je Banberi.

Karadžić je pak tvrdio kako je postojao „sporazum“ po kojem je sva roba morala biti prijavljena i zapitao zbog čega tih stavki nema na spisku za prijavljivanje.

„Boce za kiseonik bile su pune baruta!“, istakao je okrivljeni.

Banberi je odgovorio kako nikada nije postojao sporazum o prijavljivanju robe, već samo „nepravedan“ zahtev koji su im nametnuli bosanski Srbi. On je rekao kako je, zbog logistike kojom se raspolagalo, možda bilo i previda usled kojih neke stvari nisu na spisku, s tim da su to „poštene greške“.

„Što se tiče tvrdnje da su boce za kiseonik služile za švercovanje baruta i eksploziva, nije mi poznat nijedan takav slučaj i ne verujem da je UNPROFOR tokom rata ikada namerno švercovao eksploziv“, nastavio je Banberi.

„Hoćete da kažete da UNPROFOR i UNHCR (agencija za izbeglice UN-a) nisu švercovale nedozvoljenu robu i da ti konvoji nisu bili korišćeni za snabdevanje našeg protivnika ratnim materijalom?“, pitao je Karadžić.

„Ne slažem se sa time da su robe bile dozvoljene ili nedozvoljene . . . na UNPROFOR-u i UNHCR-u je bilo da odrede šta je neophodno za [naše operacije]“, odgovorio je Banberi. On je dodao i da je, prema odluci Saveta bezbednosti UN-a, sve zaraćene strane UNPROFOR-u trebalo da garantuju slobodu kretanja.

Karadžić je pak tvrdio kako je na bosanskim Srbima, kao jednoj od zaraćenih strana, bilo da utvrde uslove slobode kretanja za pripadnike UN-a. Rekao je i da je taj princip sastavni deo Ženevske konvencije, kojom su utvrđena pravila ratovanja.

„Nisam stručnjak za Ženevsku konvenciju, ali znam da ona ne važi za UNPROFOR“, odgovorio je Banberi.

„Gospodine Banberi, sloboda kretanja je zagarantovana, ali ne bez kontrole“, kazao je Karadžić. „To je naš nesporazum. Vi razmišljate kao Amerikanac – kao da Vam je dozvoljeno da radite šta god želite, gde god želite. Ženevska konvencija je važnija od rezolucije Saveta bezbednosti.“

Suđenje se nastavlja sledeće sedmice.

Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.