Komentar: vitalnost srpske demokratije
Nasuprot mnogim novinskim analizama, srpske nacionalisticke stranke nisu napravile veliki pomak u glasackom telu tokom protekle tri godine.
Komentar: vitalnost srpske demokratije
Nasuprot mnogim novinskim analizama, srpske nacionalisticke stranke nisu napravile veliki pomak u glasackom telu tokom protekle tri godine.
Mada zapadni mediji na sve strane izvestavaju o uspehu ultranacionalista u Srbiji na parlamentarnim izborima 28. decembra, to je daleko od istine.
Uspeh koji je Srpska radikalna stranka, SRS, ostvarila je znatno manji nego sto to izgleda na prvi pogled. Ukoliko se pazljivije analiziraju rezultati, uocava se malo sustinskih promena u stavovima biraca od opstih izbora 2000. godine.
Glasacko telo koje podrzava demokratske reforme je, zapravo, ostalo cvrsto.
Od decembra 2000. godine, antimilosevicevski orijentisano glasacko telo nije se raspalo, vec se ucvrstilo. Do septembra 2002. godine, brojka se stabilizovala na oko 2,1 milion biraca. Upravo je to broj glasova koje su Miroljub Labus, lider reformske stranke G17 Plus, i Vojislav Kostunica, lider Demokratske stranke Srbije, DSS, osvojili na septembarskim predsednickim izborima 2002. godine.
Ovakav odnos snaga unutar birackog tela jedva da se promenio u decembru 2003. godine kada su bivse clanice Demokratske opozicije Srbije, DOS, koalicioni partneri, zajedno sa G17 Plus i Otporom, zajednicki prikupili dva miliona glasova.
Srbija nije ni manje ni vise podeljena nego ranije izmedju nacionalistickih i demokratskih snaga.
Tokom devedesetih, Miloseviceva Socijalisticka partija Srbije, SPS, i Srpska radikalna stranka, SRS, dve partije koje su cinile kicmu bivseg rezima, osvajale su oko 2,4 miliona glasova, a upravo je to rezultat koji su ostvarili na decembarskim izborima 1992. godine.
U septembru 2000. godine, kada je Miloseviceva vlast pocela ozbiljno da se kruni, politicke stranke bivseg rezima osvojile su 1,9 miliona glasova.
Demokratska opozicija, koja je konacno srusila Milosevica u oktobru 2000. godine, bila je razjedinjena i fragmentirana tokom citavog perioda. Razjedinjena demokratska opozicija nije uspela da privuce vise od 1,7 miliona glasaca u decembru 1992. godine, a godinu dana kasnije dozivela je pad osvojivsi 1,4 miliona glasova.
Medjutim, kada su se konacno ujedinili u septembru 2000. godine, DOS je osvojio skoro dva miliona glasova, a predsednicki kandidat Vojislav Kostunica je privukao oko 2,4 miliona glasaca.
Na tim izborima, prodemokratske partije su zabelezile porast od skoro milion glasova u poredjenju sa 1993. godinom. Obe strane su se stabilizovale u decembru 2000. godine, pri cemu su prodemokratske snage osvojile dva miliona glasova, a nacionalisticke - oko 1,1 milion.
Ove brojke su se malo promenile od tada. Do decembra 2003. godine, stari rezim je privukao dodatnih 300.000 glasaca, a koalicioni partneri iz DOS-a izgubili su otprilike isto toliko.
Radikalski kandidat opet je osvojio isti broj glasova na predsednickim izborima u novembru 2003. godine, dok su partije iz bivseg rezima imale 1,4 miliona glasova na decembarskim parlamentarnim izborima.
Medjutim, to je samo 300.000 glasova vise nego sto su dobili u decembru 2000. godine, kada je stari rezim bio na kolenima.
Dakle, odnos snaga je manje-vise isti u 2003. godini kao sto je bio u decembru 2000. godine. U stvari, nije se broj glasova promenio, vec nacin njihove distribucije.
Reformistima nije isao na ruku izborni zakon iz oktobra 2000. godine koji je predvidjao cenzus od pet odsto za ulazak politickih stranaka u parlament. Da je cenzus bio dva odsto, vise malih reformskih stranaka osvojilo bi mandate sto bi koristilo umerenim politickim snagama.
Cinjenica da se, u medjuvremenu, Demokratska opozicija Srbije raspala na devet razlicitih politickih grupacija svakako je isla na ruku Srpskoj radikalnoj stranci, SRS. Da se jedinstven DOS pojavio na nedavnim izborima, reformisti bi imali znacajnu vecinu u parlamentu.
Sve ovo ne znaci da je srpska demokratija bezbedna.
Makroekonomska analiza pokazuje da jedino drzave sa prosecnim bruto drustvenim proizvodom po glavi stanovnika na godisnjem nivou od preko 6.000 americkih dolara uspevaju da prezive kao konsolidovane demokratije, dok drzave sa manje od 1.000 americkih dolara po glavi stanovnika godisnje cesto imaju regresiju ka autoritarnoj vlasti. U Srbiji je 2002. godine, godisnji bruto drustveni proizvod iznosio 2.000 do 2.200 americkih dolara po glavi stanovnika.
Stopa ekonomskog rasta pocela je da opada nakon prve godine reformi i dostigla je najnizu tacku 2003. godine kada je bila negativna. Kakve su sanse za konsolidovanje demokratije u Srbiji postace jasnije ako se oporavi stopa ekonomskog rasta u 2004. godini i ponovo dostigne nivo od 4 odsto, kao sto to predvdja Evropska banka za obnovu i razvoj.
Cak i sa niskim prihodom po glavi stanovnika, demokratija ima dobre sanse da prezivi ako godisnja stopa rasta bude iznad pet odsto. Dakle, zdravlje srpske politicke scene zavisi od toga da li ce zemlja uspeti da ostvari relativno visoku stopu ekonomskog rasta tokom sledecih nekoliko godina.
Porast nacionalizma direktno je povezan sa problemima ekonomije u pocetnoj fazi razvoja. Treba, takodje, imati u vidu dodatne probleme kao sto su: status Kosova, odnosi sa Crnom Gorom, regionalizacija (status Vojvodine, Sandzaka i juzne Srbije) i kontroverzno pitanje odnosa sa Haskim tribunalom.
Svi ovi problemi zajedno podsticu ekstremni nacionalizam koji je dominirao scenom u Milosevicevoj Srbiji, a od ovakvih neresenih pitanja politicke stranke bivseg rezima jos uvek imaju koristi.
Ako se ovi problemi ne razrese do kraja mandata druge postmilosevicevske vlade, politicke partije iz bivseg rezima, u vidu SRS-a ili neke druge stranke, mogu steci ubedljivu vecinu i preokrenuti opsti odnos snaga na politickoj sceni u Srbiji koji opstaje jos od 2000. godine.
Dusan Pavlovic je politicki analiticar pri Dzeferson institutu u Beogradu.
