IZVESTAJ: MILOSEVICA DEMANTUJU PREZIVELI IZ RACKA

U svom uvodnom izlaganju pred tribunalom za ratne zlocine u Hagu, Slobodan Milosevic je prikazao poduzi dokumentarni film, nemacke proizvodnje, kojim se negira da je ubistvo oko 45 Albanaca u blizini kosovskog sela Racak predstavljalo zlocin. Uzevsi potom rec, Milosevic je dramaticnim tonom konstatovao da je to «samo jedan atom istine . . . u okeanu lazi [koje su koristene] kao sredstvo rata» protiv Jugoslavije.

U kosovskoj optuznici, Racak je jedini zlocin za koji se Milosevic tereti a da nije pocinjen tokom NATO bombardovanja. Racak je, sudeci po Milosevicevom uvodnom obracanju tribunalu, predstavljao osnovni razlog zbog kojeg je uopste doslo do kosovske kampanje. Ukoliko je optuzeni u pravu, i ukoliko je Zapad isfabrikovao pricu o masakru, onda sam i ja deo te lazi. Jer, i ja sam - kao istrazivac ljudskih prava i novinar IWPR - bila tamo i razgovarala sa prezivelima.

«OPET SE DOGODILO». Bilo je to pocetkom 1999., samo tri meseca nakon sto je u poslednji cas otkazana akcija NATO kao odgovor na zlodela srpskih snaga u pokrajini. Sporazumom, koji je potkraj 1998. sa Milosevicem postigao americki diplomata Ricard Holbruk, bio je predvidjen dolazak civilnih posmatraca i momentalno stisavanje krize.

Dok sam 16. januara autobusom putovala nazad za Beograd, s namerom da sto pre odem kuci, jedan prijatelj mi je javio telefonom da je prethodnog dana pocinjen novi zlocin.

Radeci kao istrazivac pri Medjunarodnoj organizaciji za zastitu ljudskih prava [Human Rights Watch], provela sam prethodne dve nedelje hodajuci po blatu i spavajuci u hladnim sobama po zabacenim selima, nastojeci da - buduci da sam Srpkinja - otklonim nepoverenje Albanaca. Moj zadatak bio je da proucim sistematsko unistavanje i pljacku albanskih kuca koji su se dogodili tokom letnje ofanzive srpskih snaga.

«Vracaj se», rekao mi je glas sa mobilnog telefona. «Opet se dogodilo, jos jedan zlocin.» Prepala sam se. Ukoliko su izvestaji tacni, NATO bombardovanje bilo je neizbezno. Uskocila sam u prvi autobus koji je isao ka Kosovu.

Pristina je bila zgranuta. Albanske kolege sa uzasavanjem su mi opisale tela koja su videli.

Ali srpski novinari odseli u Hotelu Grand, od kojih niko nije ni bio u Racku, rekli su mi da su tvrdnje o jezivom zlocinu u selu smislili pobunjenici iz redova Oslobodilacke Vojske Kosova (OVK).

Neprekidno su ponavljali zvanicne tvrdnje Beograda, da su 23 poginula - koliko ih je priblizno pronadjeno u jednom jarku na ulasku u Racak - bili zapravo vojnici OVK, te da su ubijeni u borbi. Prema saopstenju koje su izdale srpske vlasti, sa tela poginulih bile su skinute uniforme, a lesevi potom baceni u jarugu kako bi se izazvalo zgrazavanje medjunarodne javnosti. Prema drugoj verziji, tela iz jarka pripadala su civilima nastradalim u unakrsnoj vatri, dok je Zapad pomenuti dogadjaj predstavio kao masakr kako bi opravdao vlastitu intervenciju.

Poznato je da je OVK postavljala zasede srpskim policajcima kako bi izazvala osvetnicke napade, sto se i dogodilo, recimo u Ljubenicu nadomak Decana, maja 1998., kada je sve zivo pobijeno. Zapad bi, ocekivano, odgovarao osudom, dok bi se oni koji su napade preziveli zurno prikljucivali pobunjenicima.

«Pobio bih i vlastitu porodicu za slobodno Kosovo», hvalio mi se svojevremeno jedan 20-godisnji pripadnik OVK iz Prizrena. «Sto vise zrtava, to bolje. Zapad ce na kraju morati da reaguje.» I sam Racak bi mogao predstavljati posledicu takve strategije.

Dakle, vec imamo vise verzija i jedan vazan propust: niko tada nije pominjao, niti se do dana danasnjeg izgleda iko uopste setio, mnogih drugih tela koja su takodje pronadjena po dvoristima, ulicama i kucama - medju kojima su bili i jedan dvanaestogodisnji decak, nepoznat broj starijih ljudi i barem dve zene.

Vladala je konfuzija, posto posmatraci Evropske organizacije za bezbednost i saradnju (OSCE), koji su selo obisli 15. januara - svega nekoliko sati nakon pucnjave - nisu otkrili tela iz jaruge. Preziveli su im rekli da su ti ljudi bili uhapseni i odvedeni u zatvor u Urosevcu, ili u oblasnu policijsku stanicu u Stimlju. U tom trenutku niko nije ni slutio da su mrtvi.

Tek narednog jutra je Vilijem Voker, sef misije, nabasao na mrtve - nakon sto mu je bio upucen poziv, verovatno od strane pripadnika OVK. Pronasao je otprilike 45 leseva, ukoliko se uracuna i dvadeset i jedno telo koje je bilo pronadjeno na ostalim lokacijama u selu.

Vidno sokiran, Voker je izjavio da je u pitanju masakr civila, a zatim pozurio natrag u Pristinu. Sama tela su bila prebacena u dzamiju; ocekivalo se da ce seljani njihov pogreb i ukop obaviti uz postovanje tradicionalnih obreda.

Komplikujuci stvari, srpska policija se medjutim ponovo pojavila i prisilno iznela leseve iz dzamije. Vlasti su ih potom prebacile u mrtvacnicu u Pristini (koja je bila pod srpskom kontrolom), insistirajuci na sprovodjenju sopstvene istrage. Albanci su spram svega toga bili izrazito sumnjicavi.

Dana 18. januara, jugoslovenske vlasti nisu pristale da Luiz Arbur, kao tadasnji glavni tuzilac za ratne zlocine, dodje na Kosovo i obavi istragu. Naposletku je ekipi nezavisnih finskih patologa, na celu sa Helenom Ranta, bilo dozvoljeno da ucestvuje u autopsiji. Ali je citava prepirka odnela dragoceno vreme i dovela do poremecaja fizickih dokaza, tako da - kako je Ranta odmah priznala - na mnoga pitanja vise nije bilo moguce odgovoriti.

NALAZENJE SVEDOKA. Moj zadatak bio je da pronadjem svedoke, ljude koji su se zatekli u selu i koji bi mi precizno opisali sve sto su videli.

Putovanje je bilo tesko. Moji dotadasnji taksista i prevodilac iz Pristine rekli su mi da je suludo putovati naokolo praznim drumovima: lako ste mogli postati zrtva nervozne srpske policije, ili cak jos napetijih gerilaca iz sastava OVK. Odbili su da mi se pridruze.

Iznajmila sam auto i na put krenula sama.

Racak je predstavljao potpuno pust, sablasno prazan krajolik, u kome je - nasuprot zaglusujucoj raspravi koja se o njemu vodila - vladala cudna tisina. Strahujuci da bi ih srpska policija mogla likvidirati kako bi sprecila obelodanjivanje dokaza, svedoci su se skrivali po okolnim sumama, u selima i predgradjima Stimlja i Urosevca.

Bili su mi neophodni pomoc i prevodilac, a nadala sam se da ce mi Ruzdi Jasari, kao aktivista organizacije za zastitu ljudskih prava, pomoci. Upozorena sam na to da je on u medjuvremenu postao albanski ekstremista, da je stekao visok cin u OVK i da ce odbiti da mi pomogne. Ali, od necega sam morala poceti.

Ispostavilo se, potom, da Jasari skriva najmanje dvojicu prezivelih iz jaruge. Ali je u meni video samo Srpkinju, i trudio se da blokira moj rad.

Noc sam provela zatocena u komandnom logoru OVK, u selu Petrovo nadomak Racka, gde sam dobila nesto hrane i gde me je cuvala mlada zena u crnoj uniformi OVK. S vremena na vreme, Jasari bi mi drzao vatrene govore, objasnjavajuci mi da su svi Srbi fasisti i ubice.

Kada sam narednog jutra pustena, konacno sam dobila priliku da se, tokom sledece nedelje, sretnem sa 16 svedoka (ukljucujuci i srpske policajce). Kloneci se gradskog jezgra samog Stimlja, gde je prisustvo srpske policije bilo izrazito, pronasla sam starce, zene i decu koji su preziveli zlocin.

Albanci sa kojima sam stupala u kontakt bili su prilicno sumnjicavi, i cak ubedjeni u to da sam srpski agent. Ali aktivista organizacije za zastitu ljudskih prava, direktor skole iz sela Dramjak (okolina Stimlja), kao i osoblje iz urosevacke kancelarije Demokratskog saveza Kosova (DSK) Ibrahima Rugove, imali su razumevanje za ono sto sam pokusavala da uradim, te su mi tako u odredjenom trenutku i obezbedili pristup svedocima.

Njih pak nije bilo lako pronaci, niti nagovoriti da o svemu progovore pred Srpkinjom. Ipak, nakon jednog opsirnijeg razgovora s nekoliko njih, mreza je pocela da se otvara, u nekim slucajevima i unutar iste porodice, pa je broj svedoka postepeno poceo da raste.

STA SU SELJANI VIDELI. Jedan po jedan, svedoci su mi u svojim skrovistima govorili o onome sto su videli. Jedan mali decak, ozaloscene zene, preplaseni muskarci - oni su mi svi ispricali istu pricu.

Prema njihovim izjavama, uoci samog 15. januara, svega 300 od oko 2,000 stanovnika nije napustilo selo. Mnoge kuce bile su spaljene jos tokom avgustovske ofanzive srpske policije. Komanda OVK nalazila se u susednom selu Petrovu, ali se jedna od pobunjenickih baza nalazila i u Racku, a seljani su dobro znali sta bi to moglo da znaci.

Oni koji su u selu ipak ostali, ucinili su to zato sto su cuvali svoju stoku, ili sto nisu imali rodjake, ili pak sto su bili toliko siromasni da nisu ni mogli nikuda da odu.

Odista, OVK je dobrim delom mozda i izazvala sam napad: njeni su pripadnici 8. januara u blizini sela Dulje ubili trojicu policajaca, a jednog ranili. Potom je, dva dana kasnije, jos jedan policajac bio uhvacen u zasedu i ubijen - u Slivovu, kod Stimlja. U naredna cetiri dana, pojacale su se armijske i policijske patrole po putevima.

Napad na Racak poceo je u 6:30 ujutro. Medju pripadnicima OVK vladala je - kako sam kasnije cula od jednog vojnika iz sastava petrovackog staba - velika konfuzija. Oni su pojacano kretanje vojnih i policijskih snaga najpre protumacili kao pocetak njihovog povlacenja iz te oblasti. A onda su srpske snage iznenada opkolile selo. Neznatan broj pripadnika OVK nasao se u klopci.

Docnije cu od srpskog policajca u Stimlju saznati kako je za nekoliko sati bio slomljen otpor OVK, te da su potom srpske snage usle u selo. Gerilci su se povukli u svoj komandni centar u obliznjem Petrovu, dok su oni civili, koji nisu uspeli da pobegnu u sumu, bili ostavljeni na cedilu.

Prve civilne zrtve bili su clanovi porodice Beqa (cije se prezime u Haskoj optuznici pominje kao «Beqiri»). Njihovo porodicno imanje nalazilo se na periferiji sela; niko od njih, prema tvrdnjama svedoka, nije bio clan OVK.

Na periferiji Stimlja, upoznala sam E (40), koja je sedela na podu zamracene kuce i neutesno plakala. Izgubila je dvanaestogodisnjeg sina Halima.

Prema njenom objasnjenju, grupa od 40 nemaskiranih srpskih policajaca se rano izjutra pojavila na brdu. Potom su poceli da pucaju na njihovo dvoriste, tako da su clanovi porodice poceli da trce, u nastojanju da se dokopaju sume.

«Halim je bio s moje leve strane», rekla je, prema reporterskoj beleznici koju jos uvek imam, njegova majka. «Halil mi je vikao da bezim. A onda je pao. Metak ga je pogodio u vrat. Tog jutra, kad su nas opkolili, nismo imali vremena ni da se obucemo, i on je jos uvek bio bos, u rukama je drzao pantalone.»

Nesto ispred nje, pogodjen je bio i njen muz Riza, a poginuo je i njihov rodjak Zejnel. I ocevo i sinovljevo ime nalazi se na spisku zrtava u optuznici za ratne zlocine koja je podignuta protiv Milosevica.

Njena tridesetdvogodisnja snaha, rodom takodje iz porodice Beqa, tvrdi da se tog jutra moglo cuti kako policajci, dok pucaju s brda, povremeno i pevaju.

«Zyhra i njena cerka Fetije bile su ranjene, i citava dva sata su puzale dok nisu dosle do nas. Niko se nije usudio da im pomogne», prisetila se ona. Obadve su prezivele.

A glava porodice, sedamdesetogodisnjak, pamti: «Vikali su s brda: ´Azize Beqa, dodji da vidis svoje mrtve.´ Tako sam znao da su ti policajci iz Stimlja. Poznavali su nas.»

Posto sam se rastala od Beqijevih, na raskrsnici u Stimlju zaustavila su me trojica srpskih policajaca. U strahu da ce me pretresati i tako pronaci beleznicu sa imenima i izjavama svedoka, isprovocirala sam raspravu.

«Zasto ste ubili te ljude u Racku?», pitala sam.

«To nisu ljudi, to su teroristi», uzvratio mi je jedan od njih. «A ti si izdajnik.»

«Terorista star 12 godina?», izazivala sam ih.

«Tamo nije bilo dece. Ja sam bio tamo, ucestvovao sam u akciji», rekao je jedan. Pokazao mi je rupe od metaka na svom policijskom vozilu, ali ne zbog Racka nego da bi dokazao da je policija neprekidno izlozena napadima «terorista». «Nijedno dete nije ubijeno», bio je uporan.

«Reci to Halimovoj majci», mislila sam se u sebi. Gnevni i rastrojeni, policajci su me propustili.

U Urosevcu, lokalni aktivisti pomogli su mi da pronadjem jos jednog seljanina, Shefcet Aliua (50). On mi je rekao da je policija «dolazila sa svih strana. Pretresali su kucu po kucu. I pucali su.»

Dok je policija pretresala kucu njegovog komsije, Aliu se - zajedno sa suprugom i petoro dece svojih rodjaka - nalazio u staji iza nje.

«Onda sam cuo jednog policajca kako urla: ´Ne smes dirati one koji su mladji od 15, a znas sta ces uraditi sa starijima.´ Razgovarali su preko toki-vokija», rekao je Aliu.

«Zatim sam usao u kucu Nazmija Nuhe Imerija, starca koji je sam ziveo u susednoj kuci. Cuo sam njegov krik. Po mraku sam pronasao njegovo telo i odvukao ga u kucu svojih rodjaka. Glava mu je bila razneta.»

SADIKOVA STALA. Ali se prava drama odvijala na imanju Sadika Dzeme. Tu se skupila vecina seljana koji nisu uspeli da pobegnu u sumu. Oni su se dogovorili da se zene i deca (brojke se razlikuju, govori se da ih je bilo izmedju 13 i 20), kao i trojica muskaraca, sakriju u podrum kuce. Ostatak ljudi (brojke ponovo variraju, od 26 do 30) trebalo je da se sakrije u stali, koja se nalazila u dvoristu.

Vecina njih bila je nadjena mrtva u jaruzi, 16. januara ujutro.

Medju njima je bio i Bajrushi Shabani (22), cije se ime takodje nalazi na spisku zrtava iz Miloseviceve optuznice. Nekoliko dana nakon njegove pogibije, susrela sam se s Lebibom i snahom joj Miradijom Shabani, koje su se skrivale u Urosevcu, u kuci svojih rodjaka. Prema albanskom obicaju, Bajrushijeva bioloska majka (Lebiba) predala je svoga sina majci koja ga je usvojila (Miradija) i koja ga je, buduci da nije mogla da ima decu, odgojila kao da ga je sama rodila.

Tako su za Bajrushijem podjednako tugovale dve majke.

«Tenkovi su vec bili kod dzamije», rekla mi je Lebiba, koja se zajedno s ostalima nalazila u podrumu. «Proslo je pola sata pre no sto je policija stigla u dvoriste. Pronasli su ljude koji su se krili u stali i culi smo kako ih policajci uz psovke izbacuju.

«Nikada necu zaboraviti kako su jecali: ´Majko mila!´ Tukli su ih. Culi smo i mitraljez, a prozori u hodniku iznad nas su se rasprsnuli.»

Prema Lebibinom iskazu, jedan maskirani policajac pod slemom potom je i njih pronasao u podrumu. Naredio je trojici muskaraca da istupe i prikljuce se ostalima u dvoristu, dok je nekolicini decaka koji su bili pronadjeni u stali receno da sidju u podrum. Lebiba je za trenutak provirila kroz otvorena podrumska vrata, i tako spazila ljude koji leze po dvoristu i urlaju dok ih tuku.

A onda je nastupila potpuna tisina.

Zene iz skrovista su zakljucile da su muskarci uhapseni i odvedeni u Urosevac.

Lebiba mi je rekla da joj je njen sin Rama kazao da je policija te ljude onda, sa rukama podignutim iznad glave, povela ka periferiji sela. On je cuo kako grupa policajaca koja se nalazila iza njih obavestava preko toki-vokija drugu grupu da su krenuli.

A kad su se priblizili brdu, Rama je spazio naoruzane policajce. Smesta je potrcao u pravcu sela Rance, a onda su se zaculi pucnji. Nije se osvrtao, i uspeo je da se spase.

Sledeci iskaz dobila sam od dvanaestogodisnjeg decaka, koji se zajedno s ocem i ostalim muskarcima sakrio u stali. Uz posredovanje jednog lokalnog albanskog novinara, moj sastanak s tim decakom ugovoren je u Urosevcu, gde se on pojavio u pratnji svog ujaka. Buduci da mu je bilo receno da sam ja nemacki novinar, postao je prilicno uznemiren kada je uvideo da sam Srpkinja.

Prema decakovim recima, policija je u Sadikovo dvoriste usla oko podneva. Jedan visoki policajac, koji je nosio crnu masku i slem, nogom je otvorio vrata i poceo da puca. Nije nikog ubio, posto su ljudi lezali na podu. «Ne pucajte, mi smo civili», vristali su oni.

Potom su ljudi bili izvedeni u dvoriste. Cetiri decaka, medju kojima i moj mladi svedok, odgurnuti su u stranu, s obzirom na to da su imali manje od 15 godina. Burim Osmani, petnaestogodisnjak, bio je zadrzan sa grupom muskaraca, ali mu je kasnije dozvoljeno da se prikljuci zenama u podrumu.

Moj svedok je video kako trojica policajaca tuku ljude drvenim motkama. «Jedan ih je sutirao u lice. Drugi policajac je samo gledao. Ljudi su vristali, krvarili su. Kad su me prebacili u podrum kod zena, jos uvek sam mogao da cujem njihove krike.»

Kolona zarobljenika se pod policijskom pratnjom uputila prema izlasku iz sela. Pri tom su prosli pokraj zida iza koga se krio Shefcet Aliu. «Mada sam kasnije cuo pucnje, niko od nas iz sela nije znao da su ubijeni», rekao je on.

PRONALAZENJE MRTVIH. Citave noci, Aliju i ostali stariji ljudi tragali su za nestalima i ranjenima.

«Bilo je oko cetiri sata ujutro kada smo, sa bakljama u rukama, stigli na brdo Kodra e Bebushit, gde smo zatekli telo Bajrushija, Nisretovog sina», rekao mi je Aliju. I ostala tela pronadjena su nadomak tog mesta.

«Zeleo sam da mrtve pokrijemo, u skladu s nasim obicajem, ali je neko odlucio da ne smemo nista da diramo sve dok ne stignu verifikatori [iz OSCE]. Tako da nista nismo dirali. Samo smo stajali pored njih, cekajuci jutro.»

Moglo bi se reci da oni, na neki nacin, jos uvek cekaju - da pred tribunalom za ratne zlocine njihova istina bude zakonski potvrdjena. Najmanje cetvorica ljudi prezivela su pucnjavu i dala izjave pripadnicima misije OSCE. Ocekuje se da ce Rama Shabani, Lebibin sin koji je bio u jaruzi, i svedociti.

Milosevic bi pak mogao pozvati neke druge svedoke. Dana 25. januara, Slavisa Dobricanin, nacelnik Instituta za patologiju u Pristini, saopstio je da prilikom autopsije dvadeset i jednog tela nisu otkriveni nikakvi znaci «masakra».

Rec je o pojmu koji je kao stvoren za zabunu - i zloupotrebu - buduci da sama ta rec na srpskom jeziku znaci sakacenje. Masovno ubistvo, poput ovog koje se dogodilo u Racku, u tom smislu ne mora biti i masakr; sve zavisi od nacina na koji se postupa s telima.

Clanovi finskog tima doveli su do jos vece jezicke zavrzlame, saopstavajuci 17. marta da je ubijanje Albanaca u Racku bilo «zlocin protiv covecnosti» (te da su «zrtve najverovatnije bili nenaoruzani civili»), ali i prepustajuci pravnicima da utvrde da li je rec o «masakru».

Medju Albancima je to izazvalo ogorcenje. Srbi su se, medjutim, docepali ovakvog dokaza da u Racku nije bilo zlocina. Njihov pristup se jos uvek nije promenio, i zapravo se i u srpskom dokumentarnom filmu - koji je Milosevic pokazao pred sudom - citira Ranta.

Sadasnji jugoslovenski predsednik Vojislav Kostunica se prema Racku odnosi kao prema laznom izgovoru za bombardovanje NATO. A jedan beogradski poznanik me je upitao: «Jesi li cula za namestaljku Zapada u Racku?»

Da, rekla sam. Cula sam za to. Ali sam bila i u samom Racku, gde sam cula svedocenja onih koji su sve to i videli.

Gordana Igric, pomocnik urednika IWPR i direktor Programa za Balkan, bila je istrazivac Medjunarodne organizacije za zastitu ljudskih prava [Human Rights Watch]. Njen originalni tekst o Racku objavljen je u prvom izdanju IWPR posvecenom balkanskoj krizi, i moze se pronaci na adresi: . Integralno saopstenje HRW, nastalo na temelju njenih istazivanja, dostupno je na adresi: .