Osuđujuće presude za policijske zvaničnike bosanskih Srba

Rachel Irwin

Senior Reporter

Thursday, 28 March, 2013

The link has been copied

Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 782, 28. mart 2013.)

Dvojica visokih ratnih zvaničnika bosanske policije, Mićo Stanišić i Stojan Župljanin, osuđeni su ove sedmice za zločine nad civilima i kažnjeni sa po 22 godine zatvora.

Stanišić je za vreme rata bio ministar unutrašnjih poslova samoproglašenog srpskog entiteta u Bosni (Republika Srpska, RS), te je otuda odgovoran za celokupnu tamošnju policiju. Župljanin je bio čelnik regionalnog Centra službi bezbednosti (CSB) u Banja Luci.

Njih dvojica su proglašeni krivima po tačkama optužnice za progon, ubijanje i mučenje. Tačka za progon uključivala je nezakonito pritvaranje, stvaranje nehumanih životnih uslova, prisilno razmeštanje i deportaciju, pljačku imovine, bezobzirno uništavanje gradova i sela, te nametanje i zadržavanje restriktivnih, diskriminatornih mera spram nesrpskih civila.

Župljanin je osuđen za istrebljenje, dok je Stanišić oslobođen te optužbe.

Sudije su zaključile da su Stanišić i Župljanin „obojica namerno i značajno doprinela planu uklanjanja bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata sa teritorije projektovane srpske države“ u Bosni.

Čitajući na javnom sudskom zasedanju održanom 27. marta sažetak presude, koja ima 1,466 stranica, predsedavajući sudija Barton Hol (Burton Hall) je rekao da je Stanišić bio „najviši autoritet u Republici Srpskoj kada su u pitanju unutrašnji poslovi“, te da je imao „zakonsku dužnost da zaštiti čitavo civilno stanovništvo – bez obzira na veru, naciju, rasu ili politička uverenja.“

Stanišić je bio „ključni član organa koji je donosio odluke“ i otuda „u bliskim odnosima“ sa predsednikom bosanskih Srba, Radovanom Karadžićem, kome se trenutno sudi pred Tribunalom.

Sudija Hol je rekao da je Stanišić svoje policijske snage ojačao nekvalifikovanim rezervnim oficirima i koordinisao ih sa vojskom bosanskih Srba kako bi „ostvario etničku podelu na terenu“.

„Uprkos tome što je bio upoznat sa zločinima tih združenih formacija, Stanišić je neprestano odobravao takav angažman svojih policijskih snaga“, kazao je sudija Hol.

Kada i jeste izdavao naređenja da se zaštiti civilno stanovništvo, Stanišić – naročito u julu i avgustu 1992. – „nije iskoristio ovlašćenja koja mu po zakonu omogućuju da obezbedi [njihovo] sprovođenje, iako je znao da su preduzete ograničene akcije“ nakon što su ta naređenja izdata.

Pogotovo je to tačno kada je u pitanju tretman pritvorenika u logorima kao što su Omarska, Keraterm i Trnopolje, koji su se nalazili u opštini Prijedor – kazao je sudija.

U skladu sa ranijim nalazima Tribunala, sudsko veće je zaključilo da su uslovi u tim logorima bili „žalosno nehumani“, te da su zatočenici – među kojima je bilo i žena, dece i staraca – „bili tučeni, seksualno zlostavljani i lišeni osnovnih građanskih pogodnosti, kao što su odgovarajuća hrana, voda, smeštaj, sanitarije i lekarska pomoć“.

„U logoru Omarska, gde su za oko 3,000 pritvorenih pogotovo zloglasne bile crvene i bele kuće, masovna pogubljenja su vršena počev od kraja juna [1992.]. U Trnopolju su uglavnom bili zatočeni žene i deca, pri čemu su žene redovno bile silovane“, rekao je sudija Hol.

Naredbe koje su se ticale uslova u logorima „bile su uvedene uz nadzor međunarodne zajednice i uglavnom zbog slike Republike Srpske u očima sveta“, kazao je sudija.

Štaviše, time što „nije uklonio zabludelo osoblje iz policijskih snaga, Stanišić je prekršio obavezu da zaštiti i osigura civilno stanovništvo na teritorijama pod njihovom kontrolom“.

Stanišić je mogao učiniti više, kazao je sudija Hol. On je to ilustrovao činjenicom da je Stanišić – onda kada su bila ukradena vozila ministarstva unutrašnjih poslova, ili kada su pripadnici paravojnih formacija šikanirali lokalne srpske lidere – u rešavanju tih problema bio „odlučan“.

Što se tiče Župljanina, sudije su zaključile da je on bio jedan od „ključnih aktera“ koji su stajali iza blokade Banja Luke 3. aprila 1992. Kada su pripadnici nesrpske zajednice iz tog grada zahtevali policijsku zaštitu, „Župljanin im je ili dao lažna obećanja, ili ih je otvoreno odbio“.

Osim toga, on je „stvorio i popunio“ specijalni policijski odred koji su činili srpski nacionalisti, među kojima su neki imali kriminalnu prošlost, pri čemu su oni „počinili gnusne zločine nad Muslimanima i Hrvatima, uključujući silovanja, mučenja i ubijanja“ prilikom zauzimanja nekih opština.

„Uprkos tome što je u više navrata bio obaveštavan o zločinima te specijalne jedinice, Župljanin je nastavio da je angažuje u operacijama koje su podrazumevale blizak kontakt sa muslimanskim i hrvatskim civilima, koje je taj odred nastavio da zlostavlja“, kazao je sudija Hol.

Takođe, okrivljeni je bio „upoznat sa nezakonitim hapšenjem više hiljada Muslimana i Hrvata, sa teškim uslovima u kojima su boravili internirani, kao i sa zlostavljanjima i ostalim zločinima koji su nad njima bili okrutno činjeni“, nastavio je sudija.

Uprkos tim saznanjima, Župljanin je dozvolio da njegovi policajci i dalje čuvaju zarobljenike, te naredio da se zatočenici iz objekata koji su bili pod kontrolom policije premeste u logor Manjača, gde su držani u „nehigijenskim uslovima, bez dovoljno hrane i medicinske nege, a bili su i redovno premlaćivani“.

Štaviše, naređenja koja je Župljanin ipak izdavao svojim policajcima, zahtevajući od njih da poštuju zakon, bila su „neefikasna“ i „nije zapravo ni bilo predviđeno da se ostvare“. Uprkos tome što je bio dobro upoznat sa zločinima nad ne-Srbima, uključujući i one koje su počinili oni koji su mu bili potčinjeni, Župljanin „nije istražio te zločine, niti je disciplinovao počinitelje“.

„U vezi sa barem dva incidenta u kojima su pripadnici policije ubili veliki broj Muslimana, Župljanin je obmanuo pravosudne organe u nastojanju da zaštiti počinitelje od krivičnog gonjenja“, kazao je sudija Hol.

Sudija je značajnu količinu vremena potrošio i na čitanje iscrpne hronologije zločina počinjenih u 19 opština prilikom njihovog zauzimanja od strane srpske vojske, policije i paravojnih jedinica.

U Zvorniku su te snage „proterale muslimansko stanovništvo, uništile njihove kuće i džamije i ukrale njihovu imovinu“. Stotine Muslimana bilo je zatočeno u objektima u okolini tog grada, uključujući i Dom kulture u Čelopeku.

Uz znanje policije, paravojne jedinice su „ponižavale, seksualno zlostavljale i sakatile“ zatočenike – rekao je sudija Hol.

Jedan od lidera paravojne grupe Žute ose „prisilio je dva para očeva i sinova da izvedu seksualne radnje jedan nad drugim, uključujući odnos i penetraciju drškom metle“, nastavio je sudija. „Ostali pripadnici Osa su pritvorenicima odsecali penise i uši, a druge zarobljenike primoravali da ih jedu. Ukoliko to nisu učinili, bili su ubijeni.“

Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.