ANALIZA: MILOSEVIC SE POGRESNO BRANI

Saturday, 2 March, 2002

The link has been copied

Mirko Klarin

Pise: Mirko Klarin iz Haga (TU br. 256, 25. februar - 2. mart 2002)

Da li je, uz takvu odbranu, Milosevicu uopste potreban tuzilac?

Pitanje se nametnulo protekle sedmice kada je - paralelno sa dokaznim

postupkom optuzbe, koji se odnosio na deportacije - nekoliko puta povedena i

rasprava o nacinu na koji se Milosevic brani.

Ocenjujuci da se optuzeni ne snalazi bas najbolje u ulozi sopstvenog

branioca, sudije i «prijatelji suda» su u vise navrata preuzeli mnogo

aktivniju ulogu u unakrsnom ispitivanju svedoka optuzbe.

Sudije su, energicnije nego tokom prve dve sedmice sudjenja, povremeno

prekidale Miloseviceve politicke opservacije i komentare; povremeno ih

«prevodile» u pitanja koja su onda same postavljale svedocima; a povremeno

cak i sugerisale svedocima da ignorisu ono sto je optuzeni rekao, buduci da

se nije radilo o pitanjima vec o komentarima.

Trojica advokata koji su imenovani za «prijatelje suda» takodje su se

ukljucili u unakrsno ispitivanje svedoka optuzbe, nastojeci da ukazu na

izvesne nepodudarnosti izmedju njihovog svedocenja pred sudom i izjava koje

su prethodno dali haskim istraziteljima (a koje Milosevic, navodno, ne

cita).

Nastojali su, osim toga, i da pojasne sta su - od onoga o cemu su govorili -

svedoci licno videli ili doziveli, a sta pak culi iz druge ruke.

Nesposobnost «advokata Milosevica» da adekvatno brani optuzenog Milosevica

bila je pogotovo upadljiva prilikom unakrsnog ispitivanja dr Agrona Berise,

lekara iz kosovskog gradica Suva Reka.

Tokom vise od dva sata, Milosevic ga je pitao o svemu, pogotovo o

bombardovanjima NATO i teroristickom delovanju Oslobodilacke Vojske Kosova

(OVK), ali ne i o konkretnim dogadjajima o kojima je dr Berisa svedocio.

Svedocenje se odnosilo na dvodnevnu orgiju nasilja i zlocina koju su srpski

policajci pocinili nad njegovim susedima i rodjacima, a koju je on pratio iz

neposredne blizine, sa prozora svoje kuce.

Svedok tvrdi da je video kako je tridesetak policajaca upalo u kuce njegovih

rodjaka, da bi potom te kuce spalili i na licu mesta ubili sest ljudi, dok

su ostale odveli u obliznju piceriju - gde su i njih poubijali, vatrom iz

automata i granatama.

U masakru u piceriji je, prema optuznici, ubijeno izmedju 40 i 50 clanova

porodice Berisa, ukljucujuci i veliki broj zena i dece.

O tome ce, kako je najavljeno, svedociti i malobrojni preziveli, u onom delu

dokaznog postupka koji ce biti posvecen masovnim ubistvima pomenutim u

optuznici protiv Milosevica. Buduci da se vec blizio kraj unakrsnog

ispitivanja dr Berise, a da optuzeni nije postavio niti jedno pitanje o

dogadjajima ciji je ocevidac svedok (kako barem tvrdi) bio, intervenisao je

tuzilac Dzefri Najs. On je paznju sudija skrenuo na cinjenicu da se optuzeni

«bavi perifernim i irelevantnim pitanjima, a ne sredisnjom stvari iz

svedocenja dr Berise».

Najs je dodao i da bi bilo dobro da Vece, u tom smislu, optuzenom pruzi i

odredjena uputstva. I samo Vece je - kako je odgovorio sudija Ricard Mej -

takodje misljenja da je Milosevic potrosio previse vremena «na detaljnu

razradu pitanja koja nisu od sredisnjeg znacaja».

Sudije su, medjutim, odbile da optuzenom daju bilo kakva uputstva, posto je

«stvar optuzenog da odluci kako ce ispitivati svedoka». Nakon toga je, u

preostalih desetak minuta unakrsnog ispitivanja, Milosevic bezuspesno

pokusavao da ospori to da je svedok zaista video ono sto sam tvrdi da je

video.

Sira rasprava o Milosevicevoj odbrani vodjena je narednog dana (u

utorak, 26. februara). Tu raspravu pokrenulo je tuzilastvo, uvijenom

kritikom sudijskog tolerisanja agresivnosti s kojom Milosevic saslusava

svedoke optuzbe, iznosi komentare (umesto da im postavlja pitanja) i

pokusava da ih zastrasi.

Tuzilastvo je, prema recima Dzefrija Najsa, «svesno zauzelo stav da nece

intervenisati tokom unakrsnog ispitivanja», te da ce prepustiti sudijama da

«zastite svedoke od neprilicnih pitanja», ali je u medjuvremenu postalo

zabrinuto zbog toga sto bi dosadasnji nacin ispitivanja «mogao da utice i na one svedoke koji ce tek doci pred sud».

Sudije su odgovorile da su Milosevicu svesno odredile manja ogranicenja od

onih kojih se, tokom unakrsnog ispitivanja, moraju pridrzavati profesionalni

advokati. Ne iskljucujuci mogucnost da mu, u nastavku postupka, ipak daju i

«dodatne smernice», sudije su, takodje, od «prijatelja suda» zatrazile

pismene podneske koji bi se odnosili na dva pitanja.

Prvo pitanje glasi: u kojoj se meri optuzenom moze dopustiti da prilikom

unakrsnog ispitivanja postavlja pitanja o NATO i OVK (buduci da ce u

kasnijoj fazi postupka i on sam moci da izvodi dokaze o tome kako su

bombardovanja i vojno-teroristicke aktivnosti druge strane uticali na

dogadjaje opisane u optuznici)?

Drugo pitanje je od sireg znacaja: u kojoj se meri, na sudjenju pred

medjunarodnim sudom, optuzenom moze dopustiti da u svojoj odbrani ukazuje na

zlocine koje je pocinio neko drugi (u Milosevicevom slucaju, OVK i NATO)?

Sudija Mej je konstatovao da su «neki sudovi zauzeli vrlo ostar stav prema

takvoj odbrani», te da je «smatraju irelevantnom», ali da samo Vece za sada

nije zabranilo da se postavljaju pitanja i o tome. Propustio je, medjutim,

da primeti kako tokom dosadasnje sudske prakse Haskog tribunala nije

uvazavana odbrana kojom su se zlocini jedne strane pravdali zlocinima druge.

Dok ne dobije dodatne smernice, «advokat Milosevic» nastavlja po starom.

Mada je u proteklih 10 dana dokaznog postupka barem 100 puta bio upozoren na

to da unakrsno ispitivanje nije prilika za izvodjenje vlastitih - nego za

osporavanje tuziocevih - dokaza, Milosevic, cini se, ne shvata tu razliku.

On, zapravo, i ne vidi sta tu ima da se dokazuje, buduci da su stvari o

kojima sam govori - kao sto su, recimo, «agresija NATO» i «terorizam OVK» -

po njegovom misljenju «notorne i opstepoznate cinjenice».

Milosevic, na primer, tvrdi da je «notorna cinjenica» da Vojska Jugoslavije

(VJ) i srpska policija «nisu pocinile nikakve zlocine na Kosovu», vec da su

samo «stitile svoj narod» i, istovremeno, «pomagale albanskim izbeglicama da

pobegnu od bombi NATO i iz onih ratnih zona u kojima su se vodile borbe

izmedju VJ i OVK».

I protekle sedmice se jos jednom moglo videti do koje mere optuzeni, uprkos

svom pravnickom obrazovanju, ne shvata razliku izmedju unakrsnog ispitivanja

svedoka optuzbe i iznosenja dokaza u okviru dokaznog postupka odbrane.

Tokom dugog i veoma ostrog unakrsnog ispitivanja svedoka Halita Baranija -

pozorisnog reditelja iz Kosovske Mitrovice i predsednika lokalnog Saveta za

zastitu ljudskih prava i sloboda - Milosevic je osporavao autenticnost

dokumenta koji je svedok predocio tuzilastvu. Rec je o navodnom «spisku za

odstrel», koji je - jula 1999, odnosno po ulasku medjunarodnih snaga na

Kosovo - pronadjen u zgradi opstine u Kosovskoj Mitrovici, i kojeg je Barani

dobio od jednog lokalnog politicara.

Naslov dokumenta je «Spisak Siptara [pogrdni termin za kosovske Albance] iz

Kosovske Mitrovice koje odmah treba likvidirati», a potpisao ga je, dana 19.

februara 1999, izvesni «pukovnik M. Markovic».

Na spisku se navode imena 66 ljudi, ukljucujuci i Baranijevo, pri cemu su,

prema njegovom svedocenju, trojica njih tokom proleca 1999. zaista i ubijeni.

Milosevic je prilicno efektno i duhovito ukazivao na seriju slovnih i

gramatickih gresaka u dokumentu, tvrdeci da je u pitanju «cist falsifikat»,

buduci da takve greske «prave stranci, pogotovo Albanci, a niposto Srbi».

Primecujuci da je ono sto optuzeni govori «vrlo interesantno», sudija Patrik

Robinson je izrazio nadu da ce Milosevic, tokom svog dokaznog postupka,

dovesti svedoke ili sudu predociti druge dokaze kojima ce njegova teza o

falsifikatu biti potvrdjena. «Pa ovo je dokaz!» - uzvratio je optuzeni,

masuci papirom i ponovo ukazujuci na slovne greske «koje ne bi napravio niko

ko je Srbin».

Sudija Robinson je potom ponovo pokusao da objasni optuzenom cinjenicu da on

trenutno ne svedoci, nego samo unakrsno ispituje svedoke, te da ce svoje

dokaze moci da izvodi kasnije. Milosevic ga je, medjutim, i dalje zacudjeno

gledao, smatrajuci da je sve vec dokazano onim sto je prethodno receno.

U toj iskrenoj zacudjenosti Milosevic je, verovatno, zaboravio da svedoka

suoci s krunskim argumentom o neautenticnosti pomenutog «spiska za odstrel».

On je, naime, propustio priliku da ga jednostavno zapita da li zaista misli

da je srpska policija toliko neefikasna da bi za vise od cetiri meseca (od

19. februara do kraja juna 1999, kada su na Kosovo stigle medjunarodne

snage) obavila nepunih pet odsto «posla» i likvidirala svega tri osobe od

njih 66, koliko ih je navodno za odstrel bilo predvidjeno?

A mozda je «advokat Milosevic» ipak procenio da takav argument, ma koliko

bio uverljiv, nije prikladan za optuzenog Milosevica?

Mirko Klarin je visi urednik IWPR za pitanja tribunala za ratne zlocine i

glavni urednik novinske agencije SENSE.