Građanske parnice pružaju delimičnu satisfakciju bosanskim žrtvama

Rachel Irwin

Senior Reporter

Tuesday, 26 April, 2011

The link has been copied

Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 689, 26. april 2011.)

Građanski sud u Francuskoj naložio je prošlog meseca bivšem predsedniku bosanskih Srba, Radovanu Karadžiću, i njegovoj nekadašnjoj političkoj saradnici, Biljani Plavšić, da jednoj bošnjačkoj porodici isplate odštetu za patnje koje je pretrpela tokom rata. No, mnogi eksperti smatraju kako je malo verovatno da će ta porodica, uprkos pomenutoj presudi, dobiti bilo kakav novac.

Iako je ovaj nedavni francuski slučaj navodno prvi takve vrste u Evropi, protiv Karadžića je u Sjedinjenim Državama već dva puta bila pokretana građanska parnica.

Prvu od njih, poznatu kao slučaj „Kadić protiv Karadžića“, pokrenule su žene hrvatske nacionalnosti koje su bile žrtve silovanja, i koje je zastupala istaknuta pravnica Ketrin Mekinon (Catharine MacKinnon). Druga je poznata kao slučaj „Dou (Doe) protiv Karadžića“, a u ime veće grupe preživelih pokrenuo ju je njujorški Centar za ustavna prava.

Oba slučaja su bila inicirana 1993. godine i u skladu sa preko dva veka starim američkim zakonom – takozvanim Statutom o deliktima stranaca (Alien Tort Statute) – koji licima bez američkog državljanstva dozvoljava da podižu tužbe zbog kršenja međunarodnog prava. Parnica „Kadić protiv Karadžića“ bila je utemeljena i na Zakonu o zaštiti žrtava torture (Torture Victim Protection Act), koji je upravo u to vreme i usvojen.

S obzirom na činjenicu da je Karadžić za vreme bosanskog rata putovao u Njujork, advokati obeju grupa tužitelja bili su u mogućnosti da mu „uruče“ pomenute pritužbe.

Dva slučaja su odvojeno dospela pred sud 2000. godine, nakon čega je okružni sud u Njujorku Karadžiću naložio da tužiteljima u slučaju „Kadić protiv Karadžića“ isplati sumu od 745 miliona američkih dolara na ime odštete i kazne. Tužiocima u slučaju „Dou protiv Karadžića“ dodeljena je suma od 4.5 milijardi dolara, takođe po dva pomenuta osnova.

Kao neko ko je u periodu od 1992. do 1996. bio predsednik samoproglašenog entiteta bosanskih Srba, Republike Srpske (RS), Karadžić je, uz ostala zlodela, proglašen odgovornim za dela genocida, silovanja i mučenja.

„Za sada nisam dobila nikakvu odštetu, kao ni ostali tužitelji – iako je presuda odavno izrečena“, kaže Jadranka Cigelj, tužiteljka u slučaju „Kadić protiv Karadžića“, koja je tokom rata bila silovana i mučena u logoru Omarska, osnovanom od strane bosanskih Srba.

„Sumnjam da će se to ikada desiti“, tvrdi ona.

Isto bi se moglo dogoditi i tužiteljima u francuskom slučaju – a to su Zuhra i Adil Kovač i njihovo dvoje dece, koji su uzeli francusko državljanstvo nakon što su proterani iz svog grada Foče (istočna Bosna). Prema novinskim izveštajima, Adil je premlaćivan i ostao je invalid, a nakon što je porodica pobegla u šumu, baka je bila ubijena, dok je sin ranjen u nogu.

Sud je utvrdio da su Karadžić i Plavšićeva lično odgovorni za stradanja ove porodice i naložio da joj isplate oko 200,000 eura.

Sud je saopštio i da su mu potrebni dodatni podaci kako bi utvrdio odgovornost bivšeg komandanta vojske bosanskih Srba, generala Ratka Mladića, koji je još uvek u bekstvu; te da – iz razloga koji nisu jasni – nije nadležan za utvrđivanje odgovornosti ratnog političara bosanskih Srba, Momčila Krajišnika, koji se trenutno nalazi na odsluženju dvadesetogodišnje zatvorske kazne.

„Ova presuda ne može nadoknaditi patnje koje smo preživeli, ali je svakako u pitanju naša velika pobeda“, izjavila je nakon izricanja presude za novinsku agenciju AFP Zuhra Kovač.

Porodični advokat Ivan Jurašinović nije se odazvao na brojne molbe za intervju koje mu je uputio IWPR. Međutim, nakon presude je u novinskim izveštajima bila preneta njegova izjava po kojoj „ovo znači da građani više neće morati da čekaju na suđenje ratnim zločincima kako bi dobili obeštećenje“.

Ali, pravni eksperti kažu da stvar nije tako jednostavna.

Da bi dobili bilo kakav novac ili imovinu od Plavšićeve – koja je tokom rata tesno sarađivala s Karadžićem – tužitelji će morati da se obrate nekom sudu u Srbiji da prizna i sprovede presudu, pod pretpostavkom da ne bude žalbe.

Plavšićeva je 2009. puštena iz švedskog zatvora pre isteka kazne, nakon što je 2003. priznala krivicu za progon nesrpskih civila. Trenutno živi u Beogradu.

„Teorijski, [tužitelji] mogu zatražiti od nekog srbijanskog suda da prizna presudu francuskog suda, a potom i da sprovede tu presudu“, objašnjava Marko Milanović, srbijanski ekspert za pravo i međunarodno pravo, koji predaje na Univerzitetu Notingem u Engleskoj.

„Izvršenje bi teorijski moglo da podrazumeva oduzimanje i prodaju Plavšićkinog stana u Beogradu ili zaplenu eventualnog novca iz banke“, kaže Milanović. „To je ono što se u teoriji može uraditi, a da li će to i u praksi biti učinjeno, teško je reći.“

On tvrdi da bi brojne pravne „tehnikalije“ Srbiji mogle pružiti priliku da uverljivo odbaci ovaj zahtev, čak i ukoliko postoje konvencije ili ugovori u vezi sa priznavanjem građanskih presuda. Milanović, međutim, primećuje da se dva najveća ugovora koji regulišu ovu problematiku – poznati kao Briselska i Luganska konvencija – primenjuju samo na zemlje članice Evropske Unije, što Srbija i Bosna nisu.

Osim toga, on kaže i da ovaj slučaj ima potencijal da postane politički „eksplozivan“.

„Sa druge strane, mogli bi da nas iznenade – ko zna?“, kazao je Milanović.

Što se tiče Karadžića, njemu se trenutno sudi za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocid pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) u Hagu. Uhapšen je u Beogradu 2008., nakon što je 13 godina proveo u bekstvu.

Iako se Karadžić pred sudom brani samostalno, MKSJ finansira nekoliko članova njegovog pravnog tima, pri čemu nastavlja da istražuje i njegove navode o tome da nema dovoljno novca. Prema sekretarijatu suda, ukoliko se na kraju ispostavi da Karadžić ipak raspolaže sredstvima za finansiranje odbrane, od njega će biti zatraženo da refundira pomenute troškove.

Karadžićev pravni savetnik, Piter Robinson (Peter Robinson), izjavio je za IWPR da Karadžić – barem koliko je njemu poznato – „nema nikakav novac“ i ne poseduje nikakvu imovinu.

„Ne mislim da on planira da uradi bilo šta drugo nego da je ignoriše“, kazao je Robinson povodom francuske presude. „Trenutno je potpuno zaokupljen ovim suđenjem [pred MKSJ-om].“

Robinson kaže da Karadžiću jeste stiglo „neko parče papira“ koje se ticalo postupka vođenog u Francuskoj, ali da ga je on „odbio“. Iako je mogao poslati advokata da ga tamo zastupa, „on u tim stvarima voli da zastupa samog sebe“, kaže Robinson.

„On je očekivao poziv da se zaustavi ovo suđenje u Hagu i da ode u Francusku, ali taj poziv nije došao“, nastavio je Robinson. „Mislim, što se njega tiče, on se u osnovi oseća kao da sudija nikada nije čuo njegovu stranu priče, tako da nije u poziciji da ode tamo i da se brani – što znači da ne smatra da je previše važno ono što je učinjeno u Francuskoj.“

Iako suđenja u potpunom odsustvu okrivljenog nisu dozvoljena ne samo pred MKSJ-om, nego ni u mnogim krivično-pravnim sistemima, ona su – prema tvrdnjama eksperata – daleko češća u građanskim parnicama, kako u SAD-u, tako i u Evropi.

„Ako tužite nekoga, a on se ne pojavi, protiv njega ipak možete dobiti presudu“, objašnjava Dejvud Bosko (David Bosco), vanredni profesor Škole za međunarodnu saradnju Američkog Univerziteta i urednik časopisa Forin Polisi (Foreign Policy).

„To nije potpuno isto kao suđenje u odsustvu“, kaže on. „Ideja je u osnovi to da neko ne bi trebalo da izbegne suđenje samo zbog toga što se ne pojavljuje pred sudom.“

Takođe, u građanskim parnicama važe i drugačiji standardi dokazivanja, usled čega neko može biti proglašen odgovornim za značajnu štetu, ali da ne bude osuđen pred krivičnim sudom. To je nešto što se – kako više pravnika ukazuje – desilo na neslavnom suđenju za ubistvo O Džej Simpsonu (OJ Simpson).

Nakon što je najpre angažovao advokata, Karadžić je naposletku izgubio obe američke parnice, pri čemu Robinson kaže da – koliko je njemu poznato – Karadžić nikada nije izvršio „nikakve uplate“ na ime tih odšteta.

Odštete su u francuskom slučaju očito značajno niže, ali to ne znači da će ih biti lakše naplatiti od Karadžića.

„Ništa se ne može učiniti“, otvoreno priznaje Milanović, koji primećuje da to pogotovo važi ukoliko ne postoji nikakva imovina na njegovo ime.

Ukoliko Karadžićeva supruga ili deca imaju neko vlasništvo, moralo bi da se dokaže da je „on prebacio tu imovinu na njih kako bi izbegao izvršenje te presude“ – objašnjava Bet Van Šak (Beth Van Schaack), profesorka na pravnom fakultetu kalifornijskog Univerziteta Santa Klara.

Bilo je i sugestija po kojima bi Republika Srpska – kao samoproglašeni entitet bosanskih Srba, kojim je tokom rata Karadžić rukovodio – trebalo da isplati ove odštete u ime Karadžića i Plavšićeve.

Nedavno je u bosanskom političkom nedeljniku Dani citirana izjava koju je kao advokat porodice Kovač u Francuskoj dao Jurašinović, najavljujući kako „ćemo tražiti od Republike Srpske da isplati odštete, jer je ona omogućila okrivljenima da počine ovaj zločin“.

Pravni eksperti, međutim, kažu da ti napori verovatno neće uroditi plodom.

„[Republika Srpska] može to da uradi kao čin milosti, ali ne – tu nema nikakve zakonske prisile“, kaže Van Šakova.

Milanović tvrdi da je „nemoguće“ prisiliti RS da tužiteljima isplati bilo kakvu odštetu. To bi se moglo desiti jedino ukoliko bi RS bila strana u parničnom postupku – što ona nije, napominje on. A malo je verovatno da će entitetski sudovi priznavati ovakve presude.

„Osim simbolički, niko nije zaista imao koristi od [ovih parnica], kazao je on. „To nije nešto na osnovu čega možete dobiti novac.“

Pa ipak, oni koji su radili na ovim slučajevima tvrde kako je – mada finansijska nadoknada jeste važna – ovde u pitanju nešto mnogo više od toga.

„Ono što [tužitelji] žele jeste da sud objavi da je bilo kršenja međunarodnog prava, da su oni žrtve, i da tu osobu treba smatrati odgovornom za ta kršenja“, kaže Van Šakova, koja je radila na velikom broju slučajeva koji se tiču ljudskih prava, a bila je i direktorka Centra za pravdu i odgovornost u San Francisku.

U vreme dok je studirala prava na Jejlu, ona je radila i na slučaju „Dou protiv Karadžića“.

Van Šakova kaže da su, za razliku od krivičnih predmeta, građanske parnice takve da ih vode oni koji ih pokreću.

„U krivičnom predmetu, izloženi ste na milost i nemilost tužiocu . . . i neophodno je da imate političku volju da tužilac pokrene stvar“, kaže ona.

Pred krivičnim sudovima, uključujući i međunarodne tribunale poput MKSJ-a, „tužilac nije neko ko zaista zastupa žrtvu“.

„Žrtva je za tužioca svedok, i tužilac će žrtvu iskoristiti koliko mu je to neophodno za slučaj, ali nije neophodno da će se sa žrtvama složiti o tome kako treba strukturirati slučaj, ili kako slučaj pokrenuti, jer se u krajnjoj liniji radi o tužiočevom slučaju, a ne slučaju žrtava“, kaže Van Šakova. „Ove građanske parnice žrtvi daju autonomiju.“

U građanskim parnicama, oni koji ih pokreću odlučuju koga će tužiti, pred kojom institucijom i sa kojim tvrdnjama će izaći na sud. Takođe, oni često sa advokatom koji ih zastupa imaju odnos „jedan-na-jedan“, kazala je Van Šakova.

Ove parnice mogu biti revolucionarne i na druge načine. Na primer, 1995. godine je američki okružni žalbeni sud u slučajevima „Kadić protiv Karadžića“ i „Dou protiv Karadžića“ prvi put ustanovio da je silovanje zločin genocida. Bilo je to tri godine pre no što je Međunarodni krivični sud za Ruandu (MKSR) prvi put na međunarodnom nivou ustanovio da po međunarodnom krivičnom pravu silovanje jeste čin genocida.

„Na tu odluku [američkog okružnog suda iz 1995.] se kao na putokaz i dalje pozivaju američki sudovi“, kaže Dženifer Grin (Jennifer Green), bivša viša pravnica pri njujorškom Centru za ustavna prava koja zastupa tužitelje u slučaju „Dou protiv Karadžića“. Trenutno vodi programe za ljudska prava i međunarodno zastupanje na pravnom fakultetu Univerziteta Minesota, gde radi kao vanredni profesor.

Grinova kaže da se o odluci američkog okružnog suda u međunarodnom kontekstu raspravljalo u vezi sa nastojanjima tada još nejakog MKSJ-a – koji je formiran tek 1993. – i da je, po njenom mišljenju, ta odluka i „doprinela zalaganju da se silovanje prizna kao kršenje ljudskih prava i oblik mučenja i genocida“.

To važi i za same predmete.

„Kadić protiv Karadžića“ je „delegitimizovao“ Karadžića i dao podsticaj međunarodnom pokretu protiv nasilja na rodnoj osnovi, pogotovo u konfliktnim situacijama – kaže Ketrin Mekinon, koja je zamislila i kreirala slučaj Kadić, u kojem se, između ostalog, silovanje pominje kao genocid, ratni zločin i zločin torture. Mekinonova je trenutno profesorka prava na Univerzitetu Mičigen, u više je navrata gostovala na Harvardu i specijalna je savetnica tužioca Međunarodnog krivičnog suda (MKS) za rodna pitanja.

„[Ovim] je lice međunarodnog pravnog poretka promenjeno nabolje“, kaže Mekinonova.

Građanska parnica je sama po sebi „postala forum pred kojim su preživeli javno svedočili o onome što im se desilo i gde im se poverovalo“, nastavlja ona. „Porota koja je saslušala svedočenja [žena] odlučila je da su njima nanete veoma teške povrede i dodelila im određene odštete, pojedinačno, vrednujući njih i ono što im se desilo.

„Svi ti procesi i ishodi značili su u izvesnoj meri povratak ljudskosti, koju su počinitelji pokušali da ukinu. Klijenti kažu da im je to pružilo nadu.“

Ona smatra da naplata štete, koliko god bila važna, predstavlja tešku stvar – pogotovo kada se radi o procesu protiv pojedinca – ali i ukazuje na to da „pravni proces ima vrednost koja nadilazi materijalne rezultate“.

„Njime može biti priznato puno građanstvo i integritet onima koji su inače zanemareni i odbačeni“, kaže Mekinonova. „On može da utvrdi da su oni oštećeni i, u slučaju građanskih parnica, može učiniti da počinitelji budu direktno odgovorni njima. Može omogućiti da se čuje njihov glas. On opravdano žigoše počinitelje i može pomoći da se ukloni neopravdana stigma sa njihovih žrtava.“

Mekinonova, međutim, naglašava kako tužitelji „imaju pravo na ove odštete, jer su oštećeni, a ne postoji regularna međunarodna procedura za njihovo naplaćivanje, koja bi trebalo da postoji“.

Grinova kaže kako u slučaju „Dou protiv Karadžića“ nastojanje da se naplati odšteta predstavlja „trajni i teški napor“, ali da osuda pred MKSJ-om „daje dodatni impuls“ ovom procesu.

„Međunarodni mehanizam i pojačana koordinacija će biti ključni u naplati [građanskih] presuda“, kaže Grinova.

Ali, kao što ukazuje Mekinonova, u ovom trenutku takav mehanizam ne postoji.

Više od deset godina nakon presude u postupku „Kadić protiv Karadžića“, Jadranka Cigelj – tužiteljka iz tog slučaja – kaže da pokušava da gleda unapred.

„Nakon svih tih godina i životnih iskustava, ne mislim više na svoje mučitelje, čak ni na Karadžića“, izjavila je Cigeljeva za IWPR. „Ta stranica mog života je zatvorena i moram da se usredsredim na druge stvari, poput borbe za preživljavanje.“

Ipak, ona kaže da je za nju „razlika između krivične osude i građanske presude ogromna“.

„Prva za rezultat ima konkretnu kaznu, poput boravka u zatvoru, dok potonja žrtvama može pružiti neku vrstu satisfakcije, ukoliko nalog da se isplati odšteta zaista može biti odgovarajuća satisfakcija za žrtve“, kazala je ona.

Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.