Komentar: protesti ugrozavaju Ohridski sporazum
U ocajnickim pokusajima da se vrati na vlast opozicija pokusava da iskoristi nacionalisticku histeriju
Komentar: protesti ugrozavaju Ohridski sporazum
U ocajnickim pokusajima da se vrati na vlast opozicija pokusava da iskoristi nacionalisticku histeriju
Makedonske opozicione stranke pokusavaju da iskoriste antialbansko raspolozenje da bi se vratile na vlast, jasuci na talasu nacionalisticke euforije. Za sada, steta nije nepopravljiva, ali ustanovljeni obrazac ponasanja preti da gurne zemlju unazad.
Opozicija protestuje protiv planirane nove teritorijalne organizacije zemlje iz dva glavna razloga.
Prvi je taj da ce ovaj predlog podici etnicke barijere, koje ugrozavaju sam opstanak Makedonije. Drugi je taj da se dovodi u pitanje unitarni karakter Makedonije.
Analiza predloga pokazuje da ce rezultati na terenu biti drugaciji. Umesto da podignu zidove, predlozene promene ce srusiti barijere stvorene u proslosti primenom neodgovarajuce politike.
Opozicija tvrdi da ce stapanje cisto albanskih zajednica u vece opstine sa etnicki mesovitom populacijom proizvesti podele.
Apsurdnost takvog stava prema ovoj inicijativi narocito je ocevidna na primeru najvise osporavanog slucaja gradova Struge, Kiceva i Skoplja.
Opozicija zeli da Albanci i Makedonci tamo ostanu podeljeni u manje zajednice umesto da se pomesaju i oforme vece opstine, kao sto vlada predlaze.
Besmisleno je tvrditi da ce pokusaji vlade da poboljsa uslove za svakodnevnu komunikaciju izmedju zajednica dovesti do etnickih podela.
Ipak, blokade puteva sirom zemlje, kao i protesti i pretnje blokadom parlamenta parlamenta, ukazuju da je ovo pitanje, uprkos nelogicnosti, steklo prioritet za Makedonce.
U pokusaju da smiri tenzije, Ali Ahmeti, lider glavne albanske stranke u vladi, poslao je poruku Makedoncima kojom ih uverava da Albanci nemaju nameru da podele zemlju. Prvi put je odrzao i konferenciju za stampu pod makedonskom zastavom. Ali to nije imalo mnogo efekta na histeriju.
Mada je revolt, zapravo, usmeren na albanske zahteve da budu ravnopravno zastupljeni u lokalnoj vlasti i da dobiju pravo koriscenja albanskog jezika na lokalnom nivou, opozicija vodi racuna da svoju kampanju prikaze kao da je motivisana zabrinutoscu za buducnost zemlje.
Zapravo, oni koriste rasireno antialbansko raspolozenje da bi poboljsali sopstveni rejting i upotrebili klimu nacionalisticke euforije za povratak na vlast.
U isto vreme paze da se ne prikzu kao albanofobi, jer znaju da ce im biti potreban albanski koalicioni partner ako se ikada ponovo vrate na vlast.
Mada opozicija pokusava da uveri Albance da njene akcije nisu uperene protiv njih, vecina Albanaca cinjenicu da neko pokusava da spreci ili ogranici upotrebu njihovog jezika dozivljava kao uvredu.
Albanci to vide kao dokaz da uprkos svim izjavama o multietnickom drustvu mnogi Makedonci, zapravo, ne zele da zive pod istim ulsovima i sa jednakim pravima kao i Albanci.
Albanci koji su bili spremni na poverenje i saradnju sa Makedoncima tumace ove proteste protiv koriscenja njihovog jezika kao znak da Makedonci zele da sruse mostove podignute Ohridskim mirovnim sporazumom.
Intenzitet reakcija uperenih protiv pokusaja da se dve zajednice pomesaju takodje predstavlja ozbiljan znak da je u implementaciji mirovnog sporazuma bilo ozbiljnih gresaka.
Jedna od takvih gresaka je ponasanje vladajucih stranaka koje su – pre postizanja sporazuma – cesto istupale u javnosti sa priblizno slicnih pozicija koje i opozicija sada zastupa na ovim protestima. Tokom pregovora, vlada je promenila svoju stav, ali je propustila da ove promene obrazlozi obicnim ljudima.
Makedonski narod zapravo samo usvaja one stavove koje je nekada zastupala vlada, da bi ih potom napustila. To je vec isproban i proveren nacin ponasanja u oblasti etnicke politike u Makedoniji, ali cini se da vlada ovog puta nije u stanju da problem resi.
Znacajno je, takodje, to sto vecina medija i javnih licnosti stoji na strani opozicije. Makedonska akademija nauka i umetnosti, na primer, iznela je svoje protivljenje predlozenim promenama u teritorijalnoj organizaciji.
To je ona ista akademija koja je 2001. godine predlozila podelu citave zemlje po etnickim linijama, koju su tada odbacili svi osim radikalnog premijera Ljupca Georgievskog.
Uprkos apsurdnosti njihovih argumenata, makedonska opozicija je izgleda resena da nastavi svoj rat protiv "etnickih zidova", cak i ako ce se time razoriti sve veze koje su u medjuvremenu izgradjene izmedju zajednica.
Opozicija je cak spremna da pribegne referendumu da bi sprecila usvajanje novog zakona. Mada nije lako prikupiti 150.000 glasova koliko je potrebno za organizaciju referenduma, sasvim je moguce da se se na kraju traziti plebiscit.
Ukoliko se to dogodi i referendum bude uspesan, to ce u praksi znaciti odbacivanje Ohridskog mirovnog sporazuma.
Albanski partneri u vladi vec su upozoravali da se u slucaju referenduma moze ocekivati slicna reakcija i sa albanske strane.
Tako ce epilog ovog referenduma i albanska reakcija koju on bude izazvao odluciti sudbinu Onridskog mirovnog sporazuma.
U ovom trenutku, konacnu sudbinu Ohrida – prvog obostrano korisnog sporazuma koji su postigli Albanci i Makedonci – nije lako predvideti. Ali, ako ovakva formula multietnicke Makedonije ne prezivi, to moze otvoriti novo tragicno poglavlje u istoriji Balkana.
Ibrahim Mehmeti je politicki analiticar i glavni urednik skopskog casopisa “Multietnicki forum”.
