BOSNA ŽELI DA PREUZME ARHIVU MKSJ-a
Predstavnik jedne sarajevske nevladine organizacije kaže da bi smeštanje arhive na neko drugo mesto bilo ravno „krađi istorije“.
BOSNA ŽELI DA PREUZME ARHIVU MKSJ-a
Predstavnik jedne sarajevske nevladine organizacije kaže da bi smeštanje arhive na neko drugo mesto bilo ravno „krađi istorije“.
Bosanci se zalažu za to da stalni arhiv Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) bude smešten u Sarajevu, i tvrde da ono predstavlja idealno mesto zbog simboličkog statusa koji je steklo u ratu.
Međutim, sud – koji bi trebalo da bude zatvoren 2010. godine – ne želi biti uvučen u raspravu o budućem mestu skladištenja svoje arhive.
Članovi bosanskog državnog predsedništva sastali su se 23. novembra sa predstavnicima komisije Ujedinjenih nacija koja ispituje moguća rešenja za smeštaj arhiva. Predsedništvo se založilo da dokumenti budu čuvani u Sarajevu, jer bi to najviše odgovaralo lokalnim zvaničnicima koji istražuju zločine.
„Bilo bi nerazumno da arhiv ne bude smešten tako da bude na raspolaganju domaćem sudstvu“, rekli su zvaničnici u izjavi koja je objavljena nakon sastanka održanog u bosanskoj prestonici.
Gosti su, međutim – sudeći po saopštenju – ukazali na to da će i drugim sudovima i sudskim organima u ostalim delovima sveta te arhive biti neophodne i nakon 2010.
Uprkos tome, državni tužilac Marinko Jurčević je izjavio kako i dalje misli da je Sarajevo, kao središnja prestonica bivše Jugoslavije, najlogičnija lokacija za smeštaj arhiva.
„Veoma je važno da sve strane koje su učestvovale u sukobu imaju ravnopravan pristup starim arhivama“, rekao je Jurčević u intervjuu za IWPR.
„Ukoliko već treba da bude smeštena u regionu, neka to bude u Sarajevu.“
Nezavisno od ishoda, premeštanje arhiva neće biti jednostavno. Tužioci su prikupili milione stranica dokaza, a sudska su zasedanja snimljena na trake koje traju više hiljada sati.
Za portparola MKSJ-a, Refika Hodžića, od velike je važnosti to da se ljudima obezbedi pristup dokumentima.
„Tribunal pridaje veliki značaj dostupnosti kao jednom od elemenata na osnovu kojih će se odlučiti o tome gde će arhive biti smeštene“, izjavio je Hodžić za IWPR.
„Od presudne je važnosti za budućnost tranzicione pravde, svejedno da li su u pitanju krivični postupci ili utvrđivanje istine, da arhive Tribunala budu dostupne ljudima [u Sarajevu].“
Bivša predstavnica za štampu glavne tužiteljke MKSJ-a, Florans Hartman (Florence Hartmann), izjavila je kako osnovni kriterij mora biti bezbednost. Predložila je da se načine kopije za sve prestonice regiona kako bi se sprečilo da se njima manipuliše iz političkih razloga.
„Ukoliko vam arhive nisu ovde, ukoliko su vam u nekom podrumu u Ženevi, ili Hagu, ili Njujorku – onda morate imati fond za ljude kako biste ih smestili u hotel da bi radili“, rekla je Hartmanova.
„Ali ukoliko ne želite da dajete novac studentima, istoričarima, onda prebacite arhive ovamo.“
No, nijedno od tih kompromisnih rešenja ne zadovoljava Mirsada Tokaču, predsednika sarajevskog Istraživačko-dokumentacionog centra, koji se susreo sa delegacijom tokom njenog boravka u Bosni.
„Ukoliko arhive pošalju u Njujork, ili ukoliko arhiv ostane u Holandiji, biće to ono što ja zovem ukradenom istorijom“, izjavio je on u intervjuu za IWPR.
Sarajevo je u periodu od 1992. do 1995. bilo pod opsadom bosanskih Srba, i patnja tog grada je privukla pažnju sveta. Upravo to mu, po Tokačinim rečima, pruža i moralno pravo da bude mesto gde će se čuvati arhiv: „To je naša istorija, jedan od najvažnijih delova naše istorije, premda krvav. To je period u kojem su se desile stravične stvari, kojih treba da se sećamo.“
Tokača je rekao kako ne veruje da bi stranci osigurali bezbednost dokumenata.
On je ukazao na novu knjigu Hartmanove, pod naslovom Mir i kazna, koja je izazvala međunarodne kontroverze zbog tvrdnji da su na hvatanje i krivično gonjenje lica koja su osumnjičena za ratne zločine uticali politički faktori.
Tokača predviđa da će arhivi biti tek središte šireg memorijalnog kompleksa posvećenog ratovima s početka devedesetih, da će predstavljati važan instrument koji će čitavom regionu pomoći da se izbori sa prošlošću, te da će doprineti pomirenju.
U memorijalnom bi se centru održavale konferencije, tu bi dolazila školska deca i stručnjaci, a organizovale bi se i rasprave koje bi predstavljale daleko bogatije iskustvo od sedenja pred kompjuterskim ekranom i pukog pregledanja arhiva – rekao je on.
No, upozorio je i na to da osoblje te institucije mora biti potpuno oslobođeno od bilo kakvih političkih pritisaka, „pogotovo od strane bosanskih nacionalista“.
„Ukoliko sakrijemo istinu od ljudi u samom regionu, imaćemo uvek iznova ratove. Imaćemo stalno obnavljanje sukoba“, rekao je on. „Bez pravde, bez istine, nema ni mira. A nema ni promene političke situacije.“
Brendan McKenna i Denis Džidić su izveštači IWPR-a.
Međutim, sud – koji bi trebalo da bude zatvoren 2010. godine – ne želi biti uvučen u raspravu o budućem mestu skladištenja svoje arhive.
Članovi bosanskog državnog predsedništva sastali su se 23. novembra sa predstavnicima komisije Ujedinjenih nacija koja ispituje moguća rešenja za smeštaj arhiva. Predsedništvo se založilo da dokumenti budu čuvani u Sarajevu, jer bi to najviše odgovaralo lokalnim zvaničnicima koji istražuju zločine.
„Bilo bi nerazumno da arhiv ne bude smešten tako da bude na raspolaganju domaćem sudstvu“, rekli su zvaničnici u izjavi koja je objavljena nakon sastanka održanog u bosanskoj prestonici.
Gosti su, međutim – sudeći po saopštenju – ukazali na to da će i drugim sudovima i sudskim organima u ostalim delovima sveta te arhive biti neophodne i nakon 2010.
Uprkos tome, državni tužilac Marinko Jurčević je izjavio kako i dalje misli da je Sarajevo, kao središnja prestonica bivše Jugoslavije, najlogičnija lokacija za smeštaj arhiva.
„Veoma je važno da sve strane koje su učestvovale u sukobu imaju ravnopravan pristup starim arhivama“, rekao je Jurčević u intervjuu za IWPR.
„Ukoliko već treba da bude smeštena u regionu, neka to bude u Sarajevu.“
Nezavisno od ishoda, premeštanje arhiva neće biti jednostavno. Tužioci su prikupili milione stranica dokaza, a sudska su zasedanja snimljena na trake koje traju više hiljada sati.
Za portparola MKSJ-a, Refika Hodžića, od velike je važnosti to da se ljudima obezbedi pristup dokumentima.
„Tribunal pridaje veliki značaj dostupnosti kao jednom od elemenata na osnovu kojih će se odlučiti o tome gde će arhive biti smeštene“, izjavio je Hodžić za IWPR.
„Od presudne je važnosti za budućnost tranzicione pravde, svejedno da li su u pitanju krivični postupci ili utvrđivanje istine, da arhive Tribunala budu dostupne ljudima [u Sarajevu].“
Bivša predstavnica za štampu glavne tužiteljke MKSJ-a, Florans Hartman (Florence Hartmann), izjavila je kako osnovni kriterij mora biti bezbednost. Predložila je da se načine kopije za sve prestonice regiona kako bi se sprečilo da se njima manipuliše iz političkih razloga.
„Ukoliko vam arhive nisu ovde, ukoliko su vam u nekom podrumu u Ženevi, ili Hagu, ili Njujorku – onda morate imati fond za ljude kako biste ih smestili u hotel da bi radili“, rekla je Hartmanova.
„Ali ukoliko ne želite da dajete novac studentima, istoričarima, onda prebacite arhive ovamo.“
No, nijedno od tih kompromisnih rešenja ne zadovoljava Mirsada Tokaču, predsednika sarajevskog Istraživačko-dokumentacionog centra, koji se susreo sa delegacijom tokom njenog boravka u Bosni.
„Ukoliko arhive pošalju u Njujork, ili ukoliko arhiv ostane u Holandiji, biće to ono što ja zovem ukradenom istorijom“, izjavio je on u intervjuu za IWPR.
Sarajevo je u periodu od 1992. do 1995. bilo pod opsadom bosanskih Srba, i patnja tog grada je privukla pažnju sveta. Upravo to mu, po Tokačinim rečima, pruža i moralno pravo da bude mesto gde će se čuvati arhiv: „To je naša istorija, jedan od najvažnijih delova naše istorije, premda krvav. To je period u kojem su se desile stravične stvari, kojih treba da se sećamo.“
Tokača je rekao kako ne veruje da bi stranci osigurali bezbednost dokumenata.
On je ukazao na novu knjigu Hartmanove, pod naslovom Mir i kazna, koja je izazvala međunarodne kontroverze zbog tvrdnji da su na hvatanje i krivično gonjenje lica koja su osumnjičena za ratne zločine uticali politički faktori.
Tokača predviđa da će arhivi biti tek središte šireg memorijalnog kompleksa posvećenog ratovima s početka devedesetih, da će predstavljati važan instrument koji će čitavom regionu pomoći da se izbori sa prošlošću, te da će doprineti pomirenju.
U memorijalnom bi se centru održavale konferencije, tu bi dolazila školska deca i stručnjaci, a organizovale bi se i rasprave koje bi predstavljale daleko bogatije iskustvo od sedenja pred kompjuterskim ekranom i pukog pregledanja arhiva – rekao je on.
No, upozorio je i na to da osoblje te institucije mora biti potpuno oslobođeno od bilo kakvih političkih pritisaka, „pogotovo od strane bosanskih nacionalista“.
„Ukoliko sakrijemo istinu od ljudi u samom regionu, imaćemo uvek iznova ratove. Imaćemo stalno obnavljanje sukoba“, rekao je on. „Bez pravde, bez istine, nema ni mira. A nema ni promene političke situacije.“
Brendan McKenna i Denis Džidić su izveštači IWPR-a.
