Tužioci se protive skraćenju Karadžićeve optužnice

Rachel Irwin

Senior Reporter

Friday, 19 April, 2013

The link has been copied

Tužioci Haškog tribunala ponudili su ove sedmice snažne argumente protiv prošlogodišnje odluke da se Radovan Karadžić oslobodi po jednoj tački optužbe za genocid.

Odluka o oslobađanju bila je rezultat procedure poznate kao „98bis“, koja se odvija po zaključenju dokaznog postupka tužilaštva. Po tom pravilu, ukoliko ne postoje dokazi kojima je moguće potkrepiti osudu, sudije mogu osloboditi okrivljenog po jednoj ili više tačaka optužnice i pre no što počne dokazni postupak odbrane.

I tako su 28. juna prošle godine sudije odbacile prvu tačku optužnice, kojom se Karadžić teretio za genocid koji je u periodu od 31. marta do 31. decembra 1999. počinjen na području sedam bosanskih opština, izuzimajući Srebrenicu (istočna Bosna). (O tome vidi tekst „Karadžić oslobođen po jednoj tački za genocid“.)

U optužnici je ostala zasebna tačka za genocid, koja se odnosi samo na masakr koji je 1995. počinjen u Srebrenici, gde je ubijeno 7,000 bosansko-muslimanskih muškaraca i dečaka. Isto važi i za optužbe za progon, istrebljenje, ubijanje, deportaciju, nehumano postupanje, teror, nezakonite napade, te uzimanje pripadnika mirovnih snaga Ujedinjenih nacija kao talaca.

Nedugo nakon donošenja te odluke, tužioci su se žalili na nju; a žalbeno veće je njihove argumente saslušalo 17. aprila.

Tužilac Alan Tiger (Alan Tieger) je svoje obraćanje započeo tako što je sudsko veće zamolio da „na trenutak zamisli jednog sredovečnog pekara iz opštine Prijedor, koji je tamo proživeo čitav svoj život“.

Tokom 1991. i početkom 1992., taj bi pekar bio izložen „sve jasnijim znacima antimuslimanskog raspoloženja“, uključujući i naoružavanje njegovh srpskih suseda i sve češće tvrdnje da se „zlikovci iz Drugog Svetskog rata vraćaju – što se odnosilo na hrvatske fašiste, poznatije pod nazivom ’ustaše’, kao i njihove navodne muslimanske saradnike“, kazao je Tiger.

Potom su policija i oružane snage bosanskih Srba, 24. marta 1992. godine, napale grad Kozarac. Tom prilikom je ubijeno 800 ljudi.

„Iako je naš pekar preživeo, on je zarobljen i zajedno sa ostalim muškarcima odveden u logor Omasku ili Keraterm“, nastavio je tužilac. „U Omarskoj je, odmah po dolasku, pretučen. Tokom leta – sve dok preduzimljivi novinari nisu taj logor i tamošnje uslove pokazali čitavom svetu – on je živeo u stravičnim uslovima.“

Više hiljada zatočenika bilo je „nagurano u ćelije koje su bile isuviše male za taj broj“, i gde uslovi za higijenu „praktično nisu postojali“.

„Zatočenici su ponekad ležali u vlastitom izmetu“, kazao je Tiger.

Dizenterija i ostala oboljenja su bila česta, zatočenicima je za piće davana voda koja je bila namenjena za „industrijsku upotrebu“, dok su veoma oskudni obroci rezultirali gubitkom težine – rekao je on.

Lideri muslimanske i hrvatske zajednice bili su izdvojeni u cilju „posebno stravičnog tretmana“ i svega ih je nekoliko preživelo – mada su i svi ostali bili redovno premlaćivani, naglasio je Tiger.

„Svake noći su ljudi bili odvođeni na ubijanje, [i] svakoga dana se napolju mogla videti gomila tela koja je čekala da bude odnesena poput smeća. Kao što je [jedan] svedok objasnio: „Bila je to nehumana i nemilosrdna mašinerija koja ni u kome nije videla ništa ljudsko. Funkcionisala je sama za sebe. To je bila Omarska.“

U međuvremenu su se nastavili napadi na preostala muslimanska područja u opštini Prijedor, pa su oni koji su preživeli odvedeni u logore, gde su takođe bili maltretirani, a često i ubijani – rekao je Tiger.

„Sve u svemu, od početka napada i pritvaranja, čak je 5,000 muslimanskih tela bilo bačeno u napušteno rudarsko okno, što je izazvalo zabrinutost zvaničnika bosanskih Srba, koji su se 1993. zapitali šta da rade sa telima – „da ih spale, samelju ili nešto treće?“, kazao je Tiger.

„Niko ko je to doživeo ne bi sve to razumeo nikako drugačije nego kao rezultat namere da se unište Muslimani i Hrvati u Prijedoru“, nastavio je on.

Tiger je potom prešao na izjave okrivljenog. On je sudu prikazao Karadžićev video-snimak iz oktobra 1991., poznat po tome što je on u njemu upozorio članove bosanske skupštine da ne traže nezavisnost od Jugoslavije.

„Nemojte misliti da nećete odvesti Bosnu i Hercegovinu u pakao, a muslimanski narod možda u nestanak“, rekao je Karadžić na snimku.

Nekoliko dana pre toga, Karadžić je jednom svom sagovorniku navodno rekao da Muslimane i Hrvate u Bosni čeka „pravi pokolj“ i da će Sarajevo postati „karakazan u kojem će 300,000 Muslimana izginuti od naoružanih Srba“. Bosanski Muslimani će biti „do guše u krvi“, oni će „nestati“ – naveo je Tiger optuženikove reči.

Tužilac je rekao da je Karadžić sa jednim političarem bosanskih Srba, Momčilom Krajišnikom, razgovarao o planovima bosanskog predsednika Alije Izetbegovića da se izbori za nezavisnost.

„Da li on želi da uništi Sarajevo? Mi ćemo pustiti naše tigrove, pa nek rade svoj posao“ – rekao je, po Tigeru, Karadžić.

Tužilac je kazao da se – „nakon što je sukob počeo, nakon što su tigrovi pušteni, i nakon što su ljudi u Omarskoj sporo umirali od gladi i bolesti, ili brže od premlaćivanja“ – Karadžić saglasio sa primedbama jednog političara bosanskih Srba o tome da su Srbi bili „krvnici“ bosanskih Muslimana.

Okrivljeni je navodno dodao kako je „sukob izazvan da bi se eliminisali Muslimani. Muslimani misle da su se nacionalno uspostavili, ali zapravo nestaju.“

U tom trenutku se umešao sudija Patrik Robinson (Patrick Robinson).

„Da li bi iskazi poput ovoga mogli da zadovolje standarde pravila ’98bis’ za genocidnu nameru?“, upitao je.

„Posmatrani pojedinačno, prema standardu ’98bis’, sigurno da bi mogli“, odgovorio je Tiger. „Razlog zbog kojeg sam neke od njih izdvojio leži u tome što sam hteo da izbegnem bilo kakvu dvosmislenost u pogledu konteksta i nijansi. Ponovljeno insistiranje na uništenju, nestanku [i] krvi do kolena, jasno pokazuje kako su u svom doslovnom i najradikalnijem vidu [te izjave] više nego dovoljne kao dokazi neophodne namere“.

Karadžićev pravni savetnik Piter Robinson (Peter Robinson) nije negirao da je Karadžić izjavio ono što je navedeno, ali je konstatovao kako „mora postojati rezultat“ genocidne namere.

„Mogu da imam krišku hleba, mogu da imam pakovanje šunke, ali nemam sendvič sa šunkom. Mora postojati spajanje da biste imali genocid“, kazao je on.

Robinson je ponudio potpuno drugačiju priču o ratu od one koju je izložilo tužilaštvo.

On je priznao da su sela bila napadnuta i da su neki Muslimani i Hrvati bili ubijeni ili zarobljeni, ali je tvrdio da ih je daleko veći broj bio „odveden na teritoriju pod kontrolom bosanskih Muslimana“.

Neki zarobljenici su umrli u pritvorskim logorima, ali ih je „ogromna većina“ bila razmenjena za srpske zarobljenike ili oslobođena – nastavio je Robinson.

„Vremenom, selo po selo, grad po grad, [i] u tim zatvorskim objektima bi bosanski Srbi imali na desetine hiljada bosanskih Muslimana u pritvoru i pod kontrolom; imali su priliku i sredstva da ih unište ili da ogromnu većinu puste da ode. Eto zbog čega nije bilo genocida po opštinama“, rekao je Robinson.

On je dalje naveo kako „jednostavno nema dokaza da je iko postupao u skladu sa tim izjavama [koje je navelo tužilaštvo] i izvršio dela uništenja bosanskih Muslimana“.

„Imali ste raseljavanje, a ne uništavanje“, kazao je on.

Potom se umešao sudija Robinson, ukazavši na to da se argument tužilaštva ticao „ne samo raseljavanja“, nego i ostalih faktora koji su rezultirali genocidom.

„Sve što tražite je dokaz koji otvara mogućnost za osudu, za krivicu – a ne izvesnost krivice. Tu mora biti povučena tanka linija razlikovanja između kraja slučaja i kraja njegove prve polovine“, rekao je sudija. „Ne razumem tužilaštvo kada kaže da, ukoliko postoje bilo kakvi dokazi, [tačka za genocid] mora [ostati] do kraja slučaja. To se odnosi na neke dokaze koji opravdano otvaraju mogućnost osude.“

Branilac je upitao: „Koji dokaz može da dovede do osude? Sudsko veće ih je podrobno razmotrilo; čulo je sve ponuđene dokaze. Oni su odlučili da ti dokazi nisu dovoljni da dovedu do osude.“

Rasprava između njih dvojice potrajala je nekoliko minuta, a onda je predsedavajući sudija Teodor Meron (Theodor Meron) upitao advokata za iskaz jednog svedoka koji je opisao sastanak sa jednim opštinskim liderom tokom rata. Po rečima svedoka, taj opštinski lider je opisao sastanke sa Karadžićem na kojima je bilo odlučeno „da će jedna trećina Muslimana biti ubijena, jedna trećina pokrštena u pravoslavnu [hrišćansku] religiju, a jedna trećina ostati sama, tako da će Muslimani nestati sa te teritorije“.

„Da li izjava poput te predstavlja direktan dokaz genocidne namere?“, upitao je sudija Meron.

„Da“, odgovorio je Piter Robinson. „Sada se postavlja pitanje da li je ikada postupano tako ili da li se genocid ikada dogodio. To je dokaz koji u najboljem slučaju može biti shvaćen kao dokaz genocidne namere.“

Tužilaštvo je potom konstatovalo da se radi o „izvanrednom ustupku“ od strane odbrane.

„To pokazuje da se [branilac] oslanja na odmeravanje dokaza. Ono što on sugeriše je da naprosto morate pogledati i utvrditi da li je, kada odmerite sve faktore, moguće ostati pri optužbi za genocid“, kazala je Mišel Džarvis (Michelle Jarvis), viša pravna savetnica Kancelarije tužilaštva. „Mi kažemo da je to fundamentalan problem, da je to pitanje za završetak slučaja.“

„Za ovaj sud bi bilo neverovatno problematično to da u ovoj fazi ukine Tačku 1. To je jedno od ključnih pitanja koja proističu iz zločinačke kampanje sprovedene u Bosni tokom 1992., pitanje koje zavređuje najširu pažnju zasnovanu na kompletnom zapisniku i svim argumentima stranaka“, nastavila je Džarvisova.

Na kraju saslušanja, Karadžić je veću ukratko izneo vlastite argumente.

„Premda nisam advokat, ja najbolje na svetu poznajem činjenično stanje kada je u pitanju rat u Bosni i Hercegovini. A znam i šta je bila moja odgovornost. Ne samo da znam šta sam radio, znam šta sam mislio, šta sam želeo, šta me je rastuživalo, na čemu sam radio . . . Niko nije odgovoran za genocid, jer se genocid nije dogodio“, kazao je on.

U međuvremenu je – u sklopu Karadžićevog dokaznog postupka odbrane, koji je inače u toku – svoje svedočenje u prilog okrivljenom započeo bivši komandant jedinica bosanskih Srba raspoređenih oko Sarajeva.

Kao ratnog komandanta Sarajevsko-romanijskog korpusa vojske bosanskih Srba, generala Stanislava Galića sudije Tribunala su 2003. osudile na 20 godina zatvora zbog toga što je komandovao snajperskom i artiljerijskom kampanjom protiv spomenutog grada, u kojoj je ukupno poginulo oko 12,000 ljudi. U žalbenom postupku, koji je usledio 2006., ta kazna mu je bila povećana na doživotnu robiju.

Svedočeći ove sedmice, Galić je tvrdio da „smo dobijali naređenja da se pridržavamo Ženevske konvencije iz 1949. godine“.

„Ja bih onda izdao uputstva pripadnicima korpusa“, kazao je on. „I mislim da je to svima bilo poznato. Mora se imati na umu da smo bili u ratu. Bilo je zaista teško stići do svakog vojnika i podučiti ga. Sledeće naređenje koje bih izdao bilo je da civili ne smeju biti mete napada.“

Galić je rekao kako su civilne žrtve u Sarajevu „bile srazmerne metama po kojima smo dejstvovali“. Ukoliko je bilo „nekih indicija da je ponekad dolazilo do prekomerne upotrebe artiljerije“, kazao je on, „to nije bilo moguće u potpunosti kontrolisati“.

Svedok je rekao da je „ozbiljno“ shvatio sve navode o prekomernim vatrenim dejstvima po civilima, te da je pokrenuo istragu povodom svakog protesta koji su uložili Ujedinjene nacije i drugi. Međutim, rekao je da su u nekim slučajevima postojale indicije da Muslimani pucaju na vlastiti narod – što je optužba koju je Karadžić na suđenju izneo mnogo puta.

Galić će nastaviti da svedoči i iduće sedmice.

Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.