Bosna: U Trnovu Krece Na Bolje

Vlatka Simanic, stara 24 godine, provela je skoro pola zivota pod senkama rata i etnickog ciscenja. Ipak, ona se, i pored sveg unistenja, ojadjene ekonomije i politicke nestabilnosti u svojoj zemlji, kune da nikad nece otici.

"Ovde ima buducnosti," insistira ona uz veseli osmeh. Njen optimizam veseli starije zemljake koji su prosle godine bili uzasnuti izvestajem UNDP-a da bi vecina mladih otisla iz zemlje samo da im se ukaze prilika.

Ljudi stariji od 50 godina koji broje godine do penzije pitali su se da li ce u zemlji ostati neko da im te penzije isplacuje. Posmatranje mladih kako se razvlace po kaficima, piju i uzimaju drogu, dok zude da budu negde drugde veoma je plasilo sedokosu populaciju.

Ali Simanic, Srpkinja iz Bosne, veruje da se stvari menjaju na bolje. Ona sama mnogo radi na ispunjenju tog sna. Sa Mersihom Zolotom, Bosnjakinjom, vodi omladinsku grupu koja radi na zblizavanju mladih u gradu Trnovo, oko 30 kilometara jugoistocno od Sarajeva.

Trnovo je dobro mesto za nove pocetke. Nalazi se tacno na granicnoj liniji povucenoj na kraju rata izmedju dva dela Bosne. Jedan kraj grada je u Republici Srpskoj, a drugi u BH Federaciji.

Pre rata Trnovo je bilo popularno turisticko vikend naselje sa stotinama prirodnih izvora, u dnu planine Treskavica. Zivopisne kuce i rusticne kolibe, kao i dva hotela, crkve i skole, bile su pljackane, izresetane i zapaljene tokom sukoba izmedju Srba i Muslimana. Grad je vise puta u toku rata prelazio iz jednih u druge ruke.

Simanic od rata zivi sa svojom porodicom u njihovoj vikendici u srpskom delu Trnova. Od kraja rata pokusavaju da povrate svoju kucu u Sarajevu.

Mersiha Zolota jedina je Muslimanka u Skupstini opstine srpskog dela Trnova.

Ona je i predsedavajuca i najmladji delegat. Ona i njena porodica se nadaju da ce se vratiti u svoj dom u obliznje srpsko selo Kievo cim budu imali para za renoviranje.

Ljudi iz oba dela Trnova polako se vracaju u svoj grad jer im se kuce ponovo grade uz pomoc medjunarodne zajednice. Oko 250 Bosnjaka vratilo se u srpsko Trnovo od kraja 1999. godine. Takodje, i 15 srpskih porodica se vratilo u hrvatsko-muslimanski deo grada.

Prema UNHCR-u sada u srpskom delu zivi oko 2.000-2.500 ljudi, dok u drugom delu zivi oko1.000-1.500 ljudi. Uz sve veci broj stanovnika koji se vracaju stare rane polako pocinju da zarastaju. Predstavnik nemackog kontingenta SFOR-a, koji je u toj zoni od juna 2001, izjavio je IWPR-u: "Razvoj situacije u Trnovu se mora oceniti kao izrazito pozitivan jer obe opstine vec blisko saradjuju."

"Do sada nismo imali nikakvih zalbi," kaze terenski oficir UNHCR-a Srecko Neuman, koji u Trnovu radi od 1996. godine. "Trnovo je jedinstveni primer, jer tolerancija obicno nije ovako dobra u ruralnim krajevima gde se svi poznaju i svi znaju sta je ko radio," kaze on za IWPR.

Tolerancija je nesto sto je Merishi veoma dobro poznato. "Ako nam je stalo do ekonomije i ako zelimo da nam zemlja bude stabilna, moramo da zivimo zajedno, da probamo da idemo napred, da gradimo nove fabrike, stvaramo poslove za ljude i ne razmisljamo o tome ko je Bosnjak, ko Srbin, a ko Hrvat," kaze ona.

S obzirom na to da je veoma mlada ponekad je starije kolege ne shvataju ozbiljno. "Oni uvek kazu mlada si, slusaj nas, mi znamo bolje. Ali, ja uvek kazem - vidite svoj grad, vidite sta su stari politicari uradili. Tek onda ucute," kaze ona.

Mersiha, puna energije da pomogne mladima kroz politicku akciju, i Vlatka, predana ucenju dece o prirodnim lepotama Trnova, zajedno su osnovale omladinsku grupu za zblizavanje mladih izmedju 15 i 30 godina starosti svih nacionalnosti. Oni hoce da raseljenoj omladini olaksaju povratak u Trnovo.

"Iskreno, u samom pocetku sam se plasila da stvari nece funkcionisati," kaze Vlatka. Mersiha je takodje bila iznenadjena sto su mladi ljudi nasli zajednicki jezik.

Ove dve mlade zene pocele su ovaj projekat posto su bile na seminaru koji su sirom zemlje odrzavali OEBS i Nacionalni demokratski institut. Grupa sada broji izmedju 100 i 150 clanova. I Srbi i Bosnjaci su ravnomerno zastupljeni. Tokom leta su se skupljali u improvizovanom sklonistu napravljenom od vojnih vozila dobijenih od nemackih oficira iz SFOR-a i postavljenom tacno na granicnoj liniji izmedju dva dela Trnova.

Uskoro ce se preseliti u zgradu Doma kulture u srpskom delu Trnova, koja ce do zime biti kompletno renovirana od para SFOR-a, Evropske zajednce i medjunarodne, uglavnom nemacke, pomoci.

Lokacija je zamisljena kao multietnicko sastajaliste za sve stanovnike Trnova, mesto za odrzavane filmskih projekcija , koncerata, igranki, kao i za Internet kafe i biblioteku.

Mersiha i Vlatka kazu da grupa funkcionise kao da nema etnickih razgranicenja. Vecinu vremena provode organizujuci planinarenja, aerobik, turnire u fudbalu i kosarci, kao i skijaske izlete na Jahorinu, planinu gde su odrzane Olimpijske igre 1984.

Takodje, vode diskusije na temu kao sto su borba protiv droge i nacini za izlazak iz depresije koja je svojstvena mnogim mladim ljudima bez posla. "Oni su stvarno siromasni," kaze Vlatka. "Njihova kupovna moc je nistavna. Zbog toga mnogi mladi ljudi zude da odu u inostranstvo, a nas posao je da ih ubedimo da ostanu."

Vlatka kaze da su clanovi grupe uglavnom optimisticni. "Situacija se svake godine poboljsava," kaze ona. "Veze medju entitetima su bolje i postoje vece sanse za obrazovanje i zaposlenje".

Podrske za omladinske pokrete ima sa obe strane. Svakog dana se saradnja izmedju dva dela Bosne pojacava i prosiruje na bitna pitanja. Srpkinje i Bosnjakinje u Trnovu zajedno prave staklenike i stvaraju bolji zivot u oba dela grada. Obe opstine takodje saradjuju na sistemu za ciscenje otpadnih voda.

Neuman iz UNHCR-a kaze: "Opstinske vlasti su postale pragmaticnije jer mogu da vide prednosti zajednickih projekata i shvataju da im je lakse da pridju stranim donatorima ako rade zajedno."

Dzuli Paucer Harbin je slobodni reporter iz Sarajeva i stalni saradnik IWPR-a.