ANALIZA: TAKAV JE SLOBA!
Kako su ambasador Vilijam Voker i general Klaus Nauman pred
ANALIZA: TAKAV JE SLOBA!
Kako su ambasador Vilijam Voker i general Klaus Nauman pred
Pise: Mirko Klarin iz Haga
"Moj je utisak bio da imam posla s osobom koja smatra da kada on nesto kaze
- to postaje istina."
Tako je - u jednoj recenici - ambasador Vilijem Voker ne samo opisao utisak
koji je o Slobodanu Milosevicu stekao prilikom njihova cetiri ranija susreta
(1997-1998), nego ujedno i objasnio ponasanje optuzenog u sudnici tokom
protekla cetiri meseca sudjenja.
Milosevic se, naime, i u sudnici ponasa kao osoba koja smatra da je dovoljno
da nesto kaze da bi to postalo istina. I zato je iskreno iznenadjen i
uvredjen kada ga sudije opomenu da su to sto govori puki "irelevantni
stavovi" ili "komentari", koje ce morati da dokazuje kada dodje vreme za
njegov dokazni postupak.
Milosevic se protekle sedmice suocio s dvojicom zapadnih zvanicnika koji su
se, u vreme na koje se odnosi optuznica, visoko kotirali na njegovoj
rang-listi neprijatelja. Za prvog od njih, ambasadora Vokera, nema nikakve
sumnje da se i dalje nalazi vrlo visoko na toj listi: bezbroj puta Milosevic
ga je, tokom protekla cetiri meseca, u sudnici pomenuo kao coveka koji mu je
"namestio" Racak i tako doveo do bombardovanja NATO.
Za svog drugog neprijatelja, generala Klausa Naumana, Milosevic smatra da ga
je "licno bombardovao": u vreme vazdusnih udara, on je predsedavao Vojnim
komitetom NATO. Kao nemackom generalu, Milosevic mu - kako se videlo
prilikom unakrsnog ispitivanja - ne oprasta ni prethodne dve nemacke agresije na
Srbiju: 1914. i 1941.
U kriticnom periodu (oktobar 1998 - januar 1999), oba proslonedeljna svedoka
su se po nekoliko puta sastajali s tadasnjim jugoslovenskim predsednikom
Slobodanom Milosevicem; u Hag su dosli upravo da bi opisali te svoje susrete
s optuzenim.
Usput su opisali i samog optuzenog, u cemu se posebno istakao ambasador
Voker, mada je i general Nauman dodao izvesne, veoma bitne detalje
Milosevicevom portretu koji je prosle sedmice naslikan u haskoj sudnici.
Pored vec pomenutog utiska o "osobi koja smatra da kada on nesto kaze - to
postaje istina", Voker je Milosevica opisao kao coveka koji "nije navikao da
mu se protivreci" i postaje "defanzivan kada ga kritikuju", koji "nerado
prima savete od potcinjenih", "dominira na svim sastancima" i ne izgleda kao
"licnost koja na bilo koji nacin sumnja u bilo sta sto govori".
Voker je te svoje utiske ilustrovao s dva primera, od kojih je prvi znacajan
za razumevanje Miloseviceve licnosti i stila, a drugi i za sustinu predmeta
koji se pred sudom raspravlja.
Ambasador Vilijem Voker je u periodu od oktobra 1998. do marta 1999. bio sef
Verifikacione misije OEBS, koja je imala zadatak da nadzire postovanje
sporazuma Milosevic-Holbruk, kojim je oktobra 1998. bio otklonjen - zapravo,
za pet meseci odlozen - rizik od vazdusnih udara NATO.
Decembra 1998, Voker je dobio pismo iz jugoslovenskog Ministarstva
inostranih poslova u kojem se ostro kritikuje Verifikaciona misija i
propisuje joj se sta sme, a sta ne sme da radi. Pismo je, tvrdi Voker, bilo
"u potpunoj suprotnostio sporazumom" i on je otisao kod
Milosevica da mu licno izrazi svoj protest.
"Kakvo pismo? Nema nikakvog pisma", odgovorio mu je Milosevic. Voker mu je
iz dzepa izvadio kopiju, ali Milosevic nije hteo ni da je pogleda. Samo je
rekao: "Ja nisam video to pismo. Ono ne postoji!" I na tome se zavrsilo.
"Uzaludno je bilo raspravljati se, suprotstavljati mu se" - prokomentarisao
je u sudnici Voker.
Drugi Vokerov primer odnosi se na temu o kojoj su pred sudom vec govorili i
neki drugi svedoci, ukljucujuci i prvog srpskog "insajdera" Ratomira Tanica.
Ta tema je Milosevicevu "opsednutost" brojem kosovskih Albanaca.
Prema opstim saznanjima - rekao je Voker - udeo Albanaca u stanovnistvu
Kosova iznosio je gotovo 90 procenata.
Medjutim, na sastanku u oktobru 1998, Milosevic je "na sva usta krenuo da mi
objasnjava da to uopste nije istina. Ponudio mi je procente i precizne
podatke o broju Albanaca, Srba, Cigana i Egipcana, pri cemu je po njegovoj
racunici Albanaca bilo znatno manje od 50 procenata. Ne mogu da verujem da
je, u vreme kada mi ih je saopstio, cak i on smatrao da su ti podaci tacni."
Na pitanje tuzioca o tome koliko je Milosevic delovao ubedjeno u ono sto
govori, Voker je dodao: "Neposredno posto mi je to rekao, delovao je potpuno
ubedjeno . . . Ne znam da li je ´ubedjenost´ prava rec, ali to je otprilike
znacilo: ´Ovo je ono sto vam ja govorim i to treba da prihvatite.´ . . ."
Upravo je razgovor o toj temi - broju kosovskih Albanaca - omogucio generalu
Naumanu da doda jedan bitan detalj Milosevicevom portretu koji je
prethodno naslikao ambasador Voker. Zajedno s generalom Veslijem Klarkom,
tadasnjim vrhovnim komandantom Alijanse za Evropu, general Nauman je 24. i
25. oktobra 1998. dosao kod Milosevica s ultimatumom NATO: ili ce Srbija povuci oko
6000 policajaca s Kosova i vratiti vojsku u kasarne, ili ce NATO zapoceti
vazdusne udare.
Posle dvodnevnih natezanja s Generalstabom Vojske Jugoslavije (VJ) i srpskim
Ministarstvom unutrasnjih poslova (MUP) - tokom kojeg su shvatili da odluka
zavisi iskljucivo od Milosevica (sto im je izricito potvrdio i tadasnji
nacelnik Generalstaba VJ, Momcilo Perisic, sugerisuci im da "ne gubi vreme"
sa ministrima i generalima) - sporazum je konacno postignut i Milosevic ga
je potpisao. A onda je, u opustenoj atmosferi, uz rakiju, poveden razgovor.
O broju Albanaca na Kosovu, naravno.
"U tom kontekstu, on (Milosevic) je izjavio - a mislim da je isto ucinio i
(bivsi potpredsednk Savezne vlade, Nikola) Sainovic - da je jedan od
preduslova za resavanje problema na Kosovu postizanje ravnoteze
izmedju dveju etnickih grupa", rekao je Nauman.
Nauman tvrdi da je tom prilikom Sainovic - koji je zajedno s Milosevicem
optuzen za zlocine na Kosovu, i koji se proteklog meseca predao tribunalu -
"izrazio svoju zabrinutost zbog toga sto je prirodni prirastaj Albanaca
mnogo visi od prirastaja Srba".
U istom kontekstu, svedocio je Nauman, Milosevic je najavio da ce "u prolece
sledece godine pokusati da nadje resenje za kosovski problem". A kada su ga
generali NATO zapitali sta podrazumeva pod "resenjem" Milosevic je - po
recima svedoka - uzvratio: "Ucinicemo isto sto smo ucinili u Drenici 1945-46
. . . Sakupili smo ih na gomilu i pobili."
Bila je to aluzija na akciju partizanske vojske, kojom je - posto je Kosovo,
za vreme Drugog Svetskog rata nekoliko godina provelo pod italijanskom
vlascu, u sastavu Velike Albanije - najsurovijim metodama slomljen otpor
koji je ruralno stanovnistvo pruzalo reintegraciji te pokrajine u Srbiju.
Na pitanje korejskog sudije O-Gon Kvona da li su on ili general Klark na
bilo koji nacin reagovali na takvu najavu "resenja kosovskog problema",
Nauman je odgovorio: "Uopste nismo reagovali. Bili smo jednostavno
zaprepasceni."
Upravo je to ona "crta" koju je general Nauman dodao portretu optuzenog:
Milosevic, kada se opusti i malo popije, voli da "zaprepasti" i da se
razmece - bilo velikodusnim gestovima, bilo drasticnim pretnjama. Pa makar
pri tom rekao i vise nego sto bi smeo!
Tako je i u Dejtonu "zaprepastio" Ricarda Holbruka, generala Klarka i ostale
pregovarace velikodusnim gestovima tipa "uzmite Sarajevo, zasluzili ste ga"
ili "eto vam koridor za Gorazde". (Doticni koridor poznat je i kao "Whiskey
Road", a general Klark tvrdi da je na njegovo prosirenje Milosevic pristao
nakon sto su zajednicki ispili flasu viskija.) Takav je Sloba!
I tokom unakrsnog ispitivanja svedoka koji su bili, ili su jos uvek visoko
rangirani na njegovom spisku neprijatelja, Milosevic je ostao dosledan svom
inkvizitorskom stilu. Uporno se bavio perifernim pitanjima i tek se na
insistiranje sudija dotakao sustine samih svedocenja.
Nakon sto je, u protekla cetiri meseca, brojne svedoke optuzbe propitivao o
"Vokerovoj zaveri Racak", koja je posluzila kao "okidac" za vazdusne udare
NATO, Milosevic je samog Vokera poceo o tome da pita tek u poslednjih
desetak minuta troipocasovnog unakrsnog ispitivanja.
No, posto mu je i ta pitanja postavljao na svoj karakteristican nacin -
iznosenjem tvrdnji za koje smatra da ce, kada ih izgovori, postati susta
istina - prinudio je sudiju Ricarda Meja da se licno umesa i da Vokeru
postavi nekoliko direktnih pitanja o tome da li su on, ili misija koju je
predvodio, bili deo "zavere ciji je cilj bila intervencija NATO u
Jugoslaviji".
Voker je to kategoricki negirao, kao sto je prethodno kategoricki negirao i
sve Miloseviceve tvrdnje o "montazi" u Racku, ostajuci pri oceni zbog koje
ga je Milosevic u januaru 1999. proglasio za "persona non grata". I pod "unakrsnom paljbom"
opruzenog Voker je ostao pri tvrdnji da je u Racku izvrsen "masakr nad civilima".
U slucaju generala Naumana, Milosevic je na pitanja o navodnoj najavi da ce
kosovski problem resavati po "drenickom modelu iz 1945-46" - tako sto ce
Albance "sakupiti na gomilu i pobiti" - presao tek na insistiranje sudije
Patrika Robinsona, koji je ukazao da se radi o "vaznoj tvrdnji" koja u
pravnom smislu ukazuje na postojanje "mens rea" (tj. namere).
Milosevic se tvrdnji generala Naumana suprotstavio kontra-tvrdnjom da je rec
o "besmislici", koju on "nikako nije mogao da izgovori", buduci da je ona i
"istorijski netacna", s obzirom da Albanci u Drenici - kako je objasnjavao -
nakon Drugog svetskog rata nisu "sakupljeni na gomilu i pobijeni", nego je
vojska povela operaciju protiv "ostataka fasistickih bandi", koje su posle
dve godine borbi najzad bile "iskorenjene".
Konacno, kao krunski argument da general ne govori istinu, Milosevic je
naveo da pomenutog 25. oktobra 1998. oni "nisu pili sljivovicu" - kako je u
svojoj izjavi naveo svedok - "vec kruskovacu".
General Nauman se izvinio Milosevicu zbog svog "nepoznavanja" alkoholnih
pica, ali je cvrsto ostao pri tvrdnji da je optuzeni rekao ono sto je rekao,
a sto je inace citirano i u knjizi generala Klarka. I same sudije su se u
vise navrata vracale na tu svedokovu izjavu, pri cemu im je Nauman svaki put
odgovarao kako je "apsolutno siguran" i kako je, pre nego sto je to pred sudom ponovio,
"detaljno unakrsno ispitao vlastito pamcenje", po kojem je navodno
"poznat u nemackoj vojsci".
Na osnovu cinjenice da su sudije posebno insistirale na ovoj temi, moglo bi
se zakljuciti da je pomenuta svedokova izjava o Milosevicevoj "mens rea"
veoma zainteresovala Sudsko vece.
Mirko Klarin je urednik IWPR-a za pitanja tribunala za ratne zlocine i
glavni urednik novinske agencije SENSE.
