Komentar: Povratak federaciji

Sile koje srpsko-crnogorsku federaciju drze na okupu ovih dana vise su spoljnje nego unutrasnje. Evropska unija i SAD protive se raspadu federacije, dok Beograd izrazava umerenu zainteresovanost za njen opstanak, ali odluku prepusta Podgorici. U medjuvremenu, uprkos medjunarodnom protivljenju, crnogorske vlasti insistiraju na punoj nezavisnosti.

Gledano iz ugla Evrope u ovom slucaju je najvaznije spreciti novi ciklus prekrajanja granica, a Crna Gora bi zaista mogla da predstavlja opasan presedan, pre svega za Kosovo i Bosnu, odnosno Republiku Srpsku.

Ako bi Crnogorcima bilo dozvoljeno da s minimalnom vecinom na referendumu dobiju nezavisnost, ko bi mogao da spreci kosovske Albance da urade isto i to s ogromnom vecinom? A zasto onda ne bi i Srbi u Bosni zahtevali isto pravo?

Crnogorski separatisti dokazuju da je nepravicno zahtevati od Crne Gore da se zrtvuje i odrekne necega zbog drugih. Ali, u ovom slucaju srecom nije rec o odricanju nego o najboljem interesu same Crne Gore. A u njenom interesu je da ostane u federaciji. I onako se nije moglo duze ziveti od suprotstavljanja srpskom nacionalizmu i dominaciji.

Nove vlasti u Beogradu uglavnom su se odrekle velikodrzavnih ambicija, tako da Beograd vise nije nikakva pretnja Crnoj Gori. Svi vazniji politicari u Srbiji smatraju da Crna Gora mora sama da odluci sta zeli, sto otklanja glavni separatisticki argument.

Osim toga, veza sa Srbijom mnogo je vaznija za gradjane Crne Gore nego za stanovnike Srbije. Gotovo svako u Crnoj Gori ima rodjake, prijatelje ili poslovne veze s Beogradom.

Nema sumnje da je Zapad, posebno Vasington, godinama podrzavao Djukanovicevo oprezno i postepeno udaljavanje od Beograda i rastakanje federacije. U Milosevicevo vreme, od kada je Djukanovic usao u otvoreni sukob s njim, Crna Gora je na Zapadu tretirana otprilike kao "srpska opoziciona stranka" i dobijala je veliku finansijsku pomoc; po glavi stanovnika daleko najvecu u regionu.

Vlasti u Podgorici brzo su shvatile da je politika protivljenja Beogradu najbolji izvozni proizvod male, siromasne republike. Zato se, posle pada Milosevica, nije dogodilo nesto sto je izgledalo logicno i ocekivano: da dodje smanjenja tenzija i do priblizavanja Podgorice i Beograda.

Crna Gora nastavila je da optuzuje nove vlasti u Srbiji za Miloseviceve grehe, nadajuci se da ce od toga jos neko vreme moci da se zivi i da proces povratka Srbije u medjunarodnu zajednici nece ici tako brzo.

U pitanju je inercija, losa procena, ali takodje i cinjenica da jednom lansirana ideja pune suverenosti postaje duh kojeg je tesko vratiti u bocu. Djukanovic je postao talac sopstvenog obecanja da ce Crna Gora postati nezavisna drzava.

On shvata da to ne uziva medjunarodnu podrsku ali njegov politicki opstanak mozda nece biti moguc ukoliko odustane od onoga sto je sam proglasio preduslovom slobode i prosperiteta Crne Gore. Osim sto se nasao u situaciji da se protivi preporukama i zahtevima Zapada, Djukanovic nastavlja da insistira na pitanju koje njegovu republiku deli na dva priblizno jednaka dela.

Govori o referendumu a zna da bi mogao da izgubi, ili u najboljem slucaju dobije neku malu vecinu u prilog nezavisnosti sto vodi u nestabilnost, mozda i u ozbiljnije nerede i nasilja.

Odvajanje od Srbije u Crnoj Gori pokrenulo je spor star blizu sto godina, oko kojeg je uvek postojala duboka mada pritajena podela. Zato mnogi Crnogorci danas na to gledaju kao na pitanje porodicne tradicije, na koje su odgovor dali njihovi preci. To, dakle, nije ni pitanje trenutne politike, ni nacionalnog identiteta.

Mnogi od onih koji bi inace podrzali Djukanovicevu proevropsku orjentaciju, ne zele raskid veza sa Srbijom. Isto tako, vecina od tih koji zele zajednicku drzavu izjasnjavaju se kao Crnogorci a ne kao Srbi, mada je etnicka razlika minimalna i uveliko proizvoljna.

Dakle, nezavisnost ne samo sto nije vitalno pitanje za Crnu Goru nego je insistiranje na tome sasvim kontraproduktivno jer vodi u nepotrebne unutrasnje sukobe.

Djukanovic u sopstvenom interesu mora da odustane od dugo najavljivanog referenduma. On je, naravno, pokusao da u pregovorima s Havijerom Solanom dobije nesto u zamenu za taj "ustupak", kao sto ce i u Crnoj Gori svoje odustajanje objasniti pritskom Zapada.

Ako odustane od referenduma, Djukanovic je u opasnosti da izgubi podrsku proindependistickog bloka, Socijaldemokratske partije i Liberalnog saveza sto bi moglo dovesti do pada vlade.

Ako podrzi referendum o nezavisnosti, moglo bi doci do cepanja unutar njegove Demokratske partije socijalista, DPS. Umereno krilo ove partije moglo bi ga zameniti Svetozarom Marovicem, potpredsednikom DPS-a, koji je javno izjavio da bi Djukanovic trebalo da prihvati Solanin predlog.

No, najvaznije je da se zaustave procesi fragmentacije i sukoba na Balkanu zapoceti devedesetih i vezani za rezim i licnost Slobodana Milosevica. Sad kad se njemu sudi u Hagu, izgledalo bi kao naknadni alibi i opravdanje za njega, ako bi se ti procesi nastavili i bez njega.

Umesto toga, sa ili bez zapadnog pritiska, sa ili bez Djukanovica, za Podgoricu je vreme da se okrene trazenju formule za rekonstrukciju federacije sa Srbijom.

Stojan Cerovic je komentator beogradskog nedeljnika "Vreme".