Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Zvanicnik bosanskih Srba kaze da je Srbija aktivno ucestvovala u ratu u Bosni

Dan 263
By IWPR ICTY
Kao rezultat nagodbe za priznanje krivice, Miroslav Deronjic, bivsi civilni predsednik Ratnog predsednistva Srebrenice, dao je tribunalu veoma vazne informacije, i to ne samo o dogadjajima koji su se 1995. odigrali u Srebrenici (pogledaj 'Par reci o nagodbama za priznanje krivice u razotkrivanju Srebrenice'). Njegova nedavna izjava predata na sudjenju Milosevicu govori o krijumcarenju oruzja iz Srbije i o prikrivanju priprema za rat u Bosni. To pojacava utisak da su, bar na pocetku, snage bosanskih Srba, zajedno sa Jugoslovenskom narodnom armijom (JNA), srpskom drzavnom bezbednoscu (DB) i paravojnim formacijama, cinile jednu vojsku.

Deronjic je prvi put cuo za napore da se naoruzaju bosanski Srbi u prolece 1991. od Gorana Zekica, lokalnog srpskog lidera koji je bio ukljucen u krijumcarenje oruzja. U pozadini operacije naoruzavanja bio je Radovan Karadzic, tadasnji predsednik SDS-a (Srpske demokratske stranke), a kasnije predsednik Republike Srpske (RS), koji nije verovao da ce JNA zastititi bosanske Srbe. U tom trenutku JNA je jos uvek bila jugoslovenska vojska i jos uvek nije odluceno kakva ce biti njena buducnost nakon raspada zemlje.

Svedok je ucestvovao u pocetku prebacivanja oruzja iz Srbije bosanskim Srbima. Zajedno sa Zekicem on je otputovao za Beograd gde su se sastali sa Mihaljom Kertesom u zgradi Predsednistva Srbije. Iako njegov zvanican polozaj u to vreme i dalje nije potpuno jasan, Kertes je dvojici bosanskih Srba rekao da je on nadlezan za naoruzavanje Srba u Hrvatskoj i na Kosovu. Deronjic je smatrao da je Kertes pokusao da ih impresionira. Ipak, oni su postigli dogovor da kamioni sa vojnom pomoci iz skladista JNA u Bubanj Potoku (u blizini Beograda) budu prevezeni u Bosnu sa jednim zaustavljanjem na putu u Srbiji. Deronjic je opisao kako je postupano sa naoruzanjem koje je privremeno uskladisteno na mestima u bratunackoj oblasti do trenutka kada im je to oruzje postalo potrebno. Iako nije ucestvovao u daljem dopremanju oruzja, on je rekao da su jos jedna ili dve isporuke stigle na isti nacin.

Tokom unakrsnog ispitivanja, Milosevic je pitao svedoka da li on smatra da je Kertes bio u poziciji da naredjuje vojsci. Deronjic je odgovorio; 'Ocigledno da jeste. Oruzje iz Bubanj Potoka je stiglo ne samo u Bratunac nego i u druge opstine'. Optuzeni je sugerisao da je potreba da se isporuke oruzja skrivaju nakon sto bi napustile Bubanj Potok kontradiktorna izjavi svedoka da je policija u Srbiji dozvoljavala krijumcarenje oruzja. Medjutim, kako su se optuzeni i svedok slozili, isporuke su bile protivzakonite. Generalno, kada policija pomaze ilegalne aktivnosti, ona to radi tiho.

Oruzje je takodje pribavljano od JNA. Jedan od kanala je bio Uzicki korpus, cije je komandant tada bio Dragoljub Ojdanic (optuzen pred tribunalom zbog svoje uloge na Kosovu). Deronjic je opisao organizovani sistem pomoci JNA bosanskim Srbima: 'Nama [njemu i Goranu Zekicu] je receno da Uzicki korpus ima zadatak da obezbedi tu vrstu logistike (oruzje i ostalu pomoc) za Srebrenicu i Visegrad. Kada sam ja pitao za Bratunac, on (neidentifikovani posrednik) mi je rekao da je Valjevski korpus nadlezan za nas… Tako da sam ja znao da je Uzicki korpus tokom '91. obezbedjivao pomoc u oruzju i municiji za Srebrenicu i kasnije za Skelane.' Do leta ili jeseni 1991. bosanski Srbi su uskladistili dovoljno oruzja u velikom skladistu u Milicima i nije bilo potrebe pribavljati vise.

Medjutim, i uprkos embargu UN-a, pristizalo je jos oruzja. Jedan od nacina na koji se to desavalo bio je tokom obuke lokalnih Srba od strane JNA, sto je Deronjic saznao od svog zeta koji je bio ukljucen u obuku. JNA je kamionima dopremala oruzje za obuku, koje je nakon toga ostavljala onima koje je obucavala. Tokom unakrsnog ispitivanja, Milosevic je izmamio od svedoka da je jedan od razloga zbog koga su samo Srbi obucavani bio taj sto su Muslimani i Hrvati bojkotovali vojne pozive. Koji god razlog da je bio u pitanju, JNA je u Bosni vec do leta 1991. bila predominantno srpska vojska. Deronjic je istakao i da nije bilo normalno da nakon obuke oni koji su obucavani zadrze oruzje.

Bivsi zvanicnik SDS-a (Srpske demokratske stranke) je takodje dao informacije o planu SDS-a da se podeli Bosna, etnicki ociste podrucja od nesrpskog stanovnistva, i da se stvori Velika Srbija sa Srbijom i Crnom Gorom. SDS je formirala okosnicu vodjstva bosanskih Srba, koje je kasnije prevodilo i Republiku Srpsku (RS).

U prolece 1991.godine centralno rukovodstvo SDS-a je odrzalo sastanak sa lokalnim rukovodstvima partije u Sarajevu. Karadzic je skupu porucio da Jugoslavija vise prakticno ne postoji, i da je u tom slucaju Velika Srbija jedina opcija za Srbe. 'On je takodje napomenuo da ako Bosna hoce da napusti Jugoslaviju, onda je jedina opcija podela Bosne i Hercegovine…' Tokom unakrsnog ispitivanja, Milosevic je tvrdio da bosanski Srbi nisu napravili plan o podeli. Pre ce biti da su oni bili iskljuceni postupcima bosanskih Muslimana. Iako se Deronjic saglasio da su Srbi bili efektivno iskljuceni, on se nije slozio da oni sami nisu napravili nikakav plan.

U stvari, SDS je napravio ekstenzivne planove o buducnosti bosanskih Srba. Svedok se prisetio neformalnog sastanka sa Karadzicem i nekoliko uglednih vodja SDS-a u restoranu kada je Karadzic rekao da je dogovoreno da Bosna bude podeljena. 'On nije objasnio gde je to dogovereno niti sta je dogovoreno. Samo je tako rekao.' [To se desilo mesec dana nakon sastanka izmedju Franje Tudjmana i Slobodana Milosevica u Karadjordjevu, na kome su oni navodno 'podelili Bosnu' izmedju Hrvatske i Srbije]. .

Od avgusta do oktobra 1991.godine, bosanski Srbi su poceli da formiraju autonomne oblasti, sto je dovelo do stvaranja zloglasne etnicke mape. Od lokalnih rukovodilaca je zatrazeno da na mapi zabeleze postojeci etnicki sastav njihovih opstina. Na sastanku SDS-a u Sarajevu 19.decembra 1991. Karadzic je otkrion novu fazu plana. Svakoj opstini je namenjena varijanta A ili varijanta B, u zavisnosti od toga da li je srpsko stanovnistvo u njoj bilo u vecini (A) ili manjini (B), i na osnovu toga su date instrukcije lokalnom rukovodstvu SDS-a. 'Instrukcije su sadrzale precizne korake koje je bilo neophodne preduzeti u odredjenim opstinama da bi bosanski Srbi uspostavili kontrolu.'

Bratunac je bio opstina varijante B – sa nesrpskom vecinom. Odmah nakon sto se Deronjic sa svojom delegacijom vratio u Bratunac oni su preduzeli korake za primenu tih instrukcija. Prvo su formirali krizni stab (Deronjic je izabran za predsednika), a zatim i lokalnu srpsku skupstinu. To je organizovano u iscekivanju srpskog preuzimanja kontrole nad opstinom.

Sledeca faza plana bila je zapocinjanje vojnih akcija u cilju preuzimanja opstina. Prema Deronjicu sledio se model slican onima iz Bijeljine, Visegrada, Zvornika, Skelana, Bratunca i Srebrenice. Prvo bi 'dobrovoljci' iz Srbije stigli i provocirali nemire, ukljucujuci ubistva, zastrasivanje, itd. Nakon toga bi JNA dosla da 'uspostavi red'. Deronjic je rekao da je prisustvo vojske dodatno plasilo lokalno muslimansko stanovnistvo, 'sto bi bilo praceno etnickim ciscenjem'. 'Ti dogadjaji su, u stvari, uzrokovali premestanje stanovnistva u regionu Podrinja. Ja sam potpuno ubedjen da nijedan od ovih dogadjaja nije bio slucajan. Svi oni su planirani, i bili su integralni deo plana, a ono sto im je prethodilo bila je primena drugih elemenata plana.'

Deronjic je naglasio da je dolazak 'dobrovoljaca' pre izbijanja sukoba dodatni dokaz postojanja plana. Isto tako, pojavljivanje JNA i intervencija u korist Srba potkrepljuje zakljucak da je plan postojao.

Deronjic je opisao primenu plana u svojoj opstini, Bratuncu. Uniformisana i dobro opremljena grupa mladica sa kojima je bilo i par zena stigla je u Bratunac 17. aprila 1992. Na sastanku sa predstavnicima muslimanskog stanovnistva, komandir grupe im je dao ultimatum da se povuku iz svih organa vlasti u opstini. Muslimani su Deronjica povukli u stranu i upitali ga da li moze da im garantuje bezbednost. On im je rekao da ne moze, niti da moze da im pribavi dozvole da napuste oblast. On je rekao tuzilastvu da je 'mozda bio ohol prema njima'. Deronjic je u to vreme u potpunosti podrzavao plan.

Tokom te noci, 'dobrovoljci' su se, sa namerom da stvore paniku kod stanovnistva, 'ludacki vozili oko gradica, pucajuci, pritiskajuci sirene, i u principu stvarajuci haos tokom cele noci'. Takodje, bilo je mnogo pljacki. Lokalno stanovnistvo gledalo je kako dobrovoljci odvoze kola natovarena stvarima preko mosta u Srbiju. Nakon nekoliko dana, grupa bosanskih Muslimana koju je predvodio Naser Oric je postavila zasedu u kojoj je ubijeno mnogo dobrovoljaca. Druga, manja grupa srpskih dobrovoljaca je zamenila prvu.

Mala oklopno-mehanizovana jedinica JNA, kojom je komandovao kapetan Reljic, stigla je u grad nekoliko dana nakon zasede. Jedan ili dva dana nakon toga, on je proglasio vojnu upravu i poceo je sa kampanjom razoruzavanja muslimanskih sela u bratunackoj opstini. U isto vreme, lokalni SDS je organizovao civilne strukture da bi one mogle da nastave da funkcionisu u odsustvu muslimanskog osoblja.

Tokom etnickog ciscenja Glogova, jednog od muslimanskih sela u opstini Bratunac, Deronjic je pocinio zlocine za koje je priznao krivicu. U 'cinjenicnoj osnovi' kojojm je to priznanje potkrepljeno, Deronjic je priznao da je naredio i ucestvovao u napadu na Glogovo. On je licno naredio da se unisti nekoliko kuca Muslimana da bi se posejala panika medju stanovnistvom. Mestani nisu pruzali otpor. U Deronjicevoj izjavi stoji: 'Kao rezultat napada na selo Glogovo 9.maja 1992.godine, ubijeno je 65 Muslimana, mestana sela, citavo muslimansko stanovnistvo sela je nasilno iseljeno i znacajan broj kuca bosanskih Muslimana u Glogovu je sravnjen do temelja. Dzamija je takodje zapaljena i unistena.' Iako Deronjic fizicki nije pocinio nijedno od tih ubistava, ona su bila prirodne i predvidljive posledice napada. On je bio voljan da preduzme rizik.

Nedugo nakon toga, Deronjic je otisao na Pale da izvesti o rezultatima. Na etnickoj mapi on je Glogovo obelezio plavom bojom, bojom koja je oznacavala oblasti u kojoj su Srbi u vecini. 'Izvestio sam da je Glogovo bilo delimicno razoreno i u znatnoj meri spaljeno i da je muslimansko stanovnistvo nasilno iseljeno. Nakon tog izvestaja, oni koji su bili u konferencijskoj Sali su aplaudirali… i Velibor Ostojic je komentarisao: 'Sada mozemo Bratunac da obojimo u plavo'.

JNA je zajedno sa lokalnim diverzantskim vodom i policijom 10. i 11.maja preduzela jos jednu operaciju u Bratuncu koja je za cilj imala da Bratunac bude u potpunosti ociscen od muslimanskog stanovnistva. Preostalom nesrpskom stanovnistvu je naredjeno da odu na stadion, na kome su muskarci odvojeni od zena, dragocenosti konfiskovane i zene ukrcane u autobuse. Muskarci su zadrzani, prema jednom od 'dobrovoljaca', da bi se razmenili za Srbe koji su zarobljeni negde drugde. Deronjic i clanovi kriznog staba su smatrali neprihvatljivm to obrazlozenje, ali je taj dobrovoljac insistirao da je komandir Reljic upoznat s tim. Krizni stab je protestvovao, ali je u tom trenutku bio nemocan da ucini bilo sta.

Nakon nekoliko dana, Deronjic je cuo da su ljudi premlacivani i ubijani u hangaru. Pored dobrovoljaca i lokalnim Srbima je bilo dozvoljeno ucesce u prebijanju i ubijanju. Nakon sto je neuspesno pokusao da izdejstvuje da vojska zaustavi zlocine, Deronjic je sazvao sastanak kriznog staba. Oni su odlucili da pod okriljem noci oslobode zatvorenike uz pomoc civilne i vojne policije. Oko 400 ljudi je prebaceno na Pale gde su predati vlastima.

Sledeceg dana, krizni stab je doneo odluku o proterivanju dobrovoljaca. Oni su takodje proterali i oficira JNA Reljica, koji je, kako su saznali, ponudio da likvidira Deronjica. Prema svedoku 'JNA je ostala u Bosni i Hercegovini do 15.maja 1992. Bilo je jasno da je JNA stala na stranu Srba i da je podrzala primenu plana'.

Deronjic je zatim otkrio znacajnu umesanost Sluzbe drzavne bezbednosti Srbije i njene specijalne jedinice Crvenih beretki u oblasti. Jos u aprilu 1991.godine Predrag Spasojevic iz srpske Drzavne bezbednosti je dosao u oblast da bi organizovao i obucio male grupe koje ce biti jezgro prvih paravojnih formacija u Bratuncu. Spasojevic je, prema svedoku, imao dobre kontakte sa vojskom i sa JNA.

Deronjic je u junu, zajedno sa srpskim civilnim delegacijama iz opstina iz cele regije, pozvan na sastanak o Teritorijalnoj odbrani, na kome im se obratio vodja jedinice za specijalne operacije srpskog DB-a Franko Simatovic (poznat kao Frenki). Frenki je objasnio da je dosao sa naredjenjima sa 'najvisih nivoa vojnih, politickih i drzavnih krugova Republike Srpske i Srbije'. Srpski DB je trebalo da organizuje kampove za obuku u svim opstinama, sa instruktorima iz specijalnih jedinica SDB-a. Lokalne civilne vlasti trebale su da obezbede objekte i da obezbede logisticku podrsku. Posto je RS vec osnovala svoju armiju (VRS), jedan od njenih oficira je postavio pitanje ko ce komandovati tim novim jedinicama. 'Gospodin Franko Simatovic nam je rekao da je to posebna struktura, da on ima komandu nad njom, i da ce svaki kamp imati svog zapovednika.' Ta struktura je bila odvojena od VRS, ali 'on je rekao da ce oni prirodno saradjivati' sa VRS. Lokalne vlasti su dobile zadatak da regrutuju mestane za obuku. Simatovic je takodje imao operativnu komandu nad vazdusnom bazom uspostavljenom u oblasti, dok je vrhovnu komandu imao general Ratko Mladic.

Naredjenje da se osnuju lokalne paramilitarne jedinice pod komandom DB Srbije je izvrseno. Instruktori iz Srbije su, sa onima koje su obucavali, takodje ucestvovali u borbenim operacijama u Bosni. Dodatno, Deronjic je saznao da je instruktore placalo Ministarstvo unutrasnjih poslova Srbije i da je specijalno naoruzanje (sa nocnim nisanima, infracrvenim zracima, itd) njima dostavljano iz Srbije.

Kasnije, kada su Deronjic i njegov krizni stab pokusali da oteraju te instruktore, Mladic je intervenisao i to sprecio. Deronjic je rekao da su te jedinice cinile zlocine i nad lokanim srpskim i nad nesrpskim stanovnistvom. Oni su pljackali imovinu Srba, hapsili su i mucili Srbe. 'To mucenje je bilo strasno. Licno sam ga iskusio. Ono je ukljucivalo elektricne sokove i teranje ljudi da jedu po kilogram soli dnevno… Ljudi su zverski tuceni bezbol palicama… Neki ljudi su terani da jedu biber jer im se nisu dopadale neke njihove izjave'. Osim ove jedine izjave, Deronjic nije govorio o svom hapsenju, pritvaranju i zlostavljanju od strane tih paravojnika.

Deronjic je opisao da je video padobransku brigadu JNA iz Nisa na Konjevic Polju nakon zauzimanja od strane srpskih snaga. Valjevski korpus JNA je takodje usao u Bratunac da bi pomogao u kampanji ciscenja oblasti od nesrpskog stanovnistva. Da general Filip Morijon iz UNPROFOR-a nije usao u Srebrenicu, napadom lokalnih Srba, JNA, srpske DB i paramilitaraca bio bi zauzet citav region 1993.godine. U julu 1995. snage bosanskih Srba zavrsile su posao sa tragicnim posledicama.

Deronjic je bio ljut sto je, kao rezultat kampanje 1992-93. veliki deo populacije bosanskih Muslimana iz oblasti gurnut u opstinu Bratunac. Bilo je mnogo vise smisla, po njemu, usmeravati ih u Tuzlu, koju su drzale snage bosanske Vlade. On je saznao da je biznismen Rajko Dukic bio iza tog aranzmana od koga je imao koristi i da je on to trazio od Mladica. 'Citava akcija je planirana u jugoslovenskom generalstabu sa Dukicem', rekao je Deronjic. 'Govorimo o Beogradu, o jugoslovenskom generalstabu u Beogradu'.

U nasem izvestaju od 25.novembra 2003. opisali smo vaznost Deronjiceve detaljne izjave o dogadjajima koji su povezani sa srebrenickim masakrom. Njegova saznanja o umesanosti Srbije u rat u Bosni su takodje detaljna i izuzetno korisna u predmetu protiv Slobodana Milosevica. Milosevic u svakoj prilici ponavlja svoju mantru da 'ni Srbija ni ja nismo imali nista sa ratom u Bosni'. Deronjic nije jedini svedok koji je pokazao dokaze o suprotnom. Licno je Karadzic, sto se vidi u zapisnicima o njegovim govorima u Skupstini RS, tvrdio da RS ne bi postigla svoje vojne uspehe bez Srbije i Milosevica. Deronjicevi dokazi su podjednako snazni. On je bio tamo, ucestvovao je i video sta se dogadjalo. Ne samo da je Srbija slala oruzje, vec je njena Sluzba drzavne bezbednosti (u praksi direktno podredjena Milosevicu) obucavala i komandovala paravojnim grupama koje su ratovale u Bosni. Nakon Deronjicevog iskaza, izgleda da se ne postavlja pitanje da je Srbija bila glavni igrac u ratu u Bosni. To nije mogla da uradi bez punog znanja i ucesca svog predsednika, Slobodana Milosevica.