Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Zvaničnici bosanskih Srba „znali“ za „policijske zločine“

Na suđenju Karadžiću rečeno je da su viši policijski zvaničnici bili upoznati sa zlodelima policajaca.
By Rachel Irwin
  • Dr Christian Nielsen, an expert witness in the Radovan Karadzic trial at the Hague tribunal. (Photo: ICTY)
    Dr Christian Nielsen, an expert witness in the Radovan Karadzic trial at the Hague tribunal. (Photo: ICTY)

Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 701, 15. jul 2011.)

Jedan sudski veštak posvedočio je ove sedmice na suđenju Radovanu Karadžiću pred Haškim tribunalom da je ministarstvo unutrašnjih poslova bosanskih Srba znalo za to da pripadnici policijskih snaga čine zločine nad ne-Srbima, uključujući i pljačku imovine.

„Tokom 1992. godine, na teritoriji srpske republike trajala je borba za uspostavu zakona i poretka“, kazao je svedok dr Kristijan Nilsen (Christian Nielsen), istoričar koga je Kancelarija tužilaštva u periodu od 2002. do 2004. angažovala kao istraživača i obaveštajnog analitičara. On je sačinio tri izveštaja koja su se ticala rada ratnog ministarstva unutrašnjih poslova bosanskih Srba, poznatijeg kao MUP, a već je svedočio u dva postupka koji su vođeni pred Tribunalom.

„[MUP] je u tom trenutku znao . . . da je u nekim slučajevima policija sudelovala u činjenju krivičnih dela, uključujući i pljačke“, kazao je Nilsen.

Taj problem je pogotovo bio izražen kada su u pitanju rezervisti i „specijalne policijske jedinice“ – dodao je on.

Nilsenovo opsežno svedočenje traje već drugu sedmicu, tokom koje ga je okrivljenik unakrsno ispitivao skoro tri dana.

Karadžić je svedoku predočio jedan interni ratni dokument u kojem stoji da bi MUP trebalo da istraži „sve“ – to jest, zločine koje su počinili svi, uključujući i Srbe.

„To je tačno, o tome taj dokument govori“, odgovorio je Nilsen.

„Kao što sam naveo u svom izveštaju, smatram da je značajno što je [MUP] zaključio da je nužno naglasiti kako je neophodno da budu dokumentovani i ratni zločini koje su počinili Srbi“, nastavio je svedok. „To pokazuje da barem neki ljudi iz MUP-a nisu shvatali da ratni zločini moraju biti dokumentovani nezavisno od toga ko su bili žrtve i počinioci.“

„Da li se slažete sa time da ljudi u početku nisu mogli da znaju ko je sklon kriminalu, osim ukoliko sami nisu bili izloženi nekoj zločinačkoj aktivnosti?“, pitao je, u jednom trenutku, Karadžić.

„Ne mogu da se složim sa tim zaključkom“, kazao je Nilsen. „Nažalost, policija je u srpskoj republici na početku sukoba zauzela stav da tim osobama treba dati odrešene ruke da na sebe preuzimaju operacije sve dok to rade kao ’patriote’.“

Karadžić je nastavio da insistira na tom pitanju tako što se – da bi ilustrovao kako je „bilo potrebno vreme da bi se videlo ko je sklon zločinu“ – pozvao na jednu srpsku poslovicu.

„Ne pada sneg da pokrije breg, nego da svaka zverka pokaže svoj trag“, rekao je on svedoku.

„Svakako da je to moguće, ali ja ću se pozvati na drugu poslovicu“, odgovorio je Nilsen, hitro prelazeći na srpski jezik, koji tečno govori.

„Selo gori, a baba se češlja“ – kazao je on, nastojeći da opiše „kako se policija ponašala“ u to vreme.

Tužioci tvrde da je Karadžić, kao neko ko je u periodu od 1992. do 1996. bio predsednik samoproglašene Republike Srpske (RS), odgovoran za zločine genocida, progona, istrebljenja, ubijanja i prisilnog raseljavanja, koji su „doprineli ostvarivanju cilja – trajnog raseljavanja bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata sa teritorije na koju su polagali pravo bosanski Srbi“.

Karadžić se tereti i za planiranje i nadziranje opsade Sarajeva, koja je trajala 44 meseca i u kojoj je poginulo skoro 12,000 ljudi, kao i za masakr koji je nad oko 8,000 muškaraca i dečaka u julu 1995. počinjen u Srebrenici. On se brani samostalno, a uhapšen je jula 2008. u Beogradu, nakon što je 13 godina proveo u bekstvu.

Tokom unakrsnog ispitivanja, Karadžić je u više navrata pomenuo sukobe koji su postojali unutar različitih ogranaka vlade koju je on tada oformio.

Nilsen je priznao da je tokom 1992. došlo do „oštrih prepirki“ između ministarstva pravde i MUP-a, koji su se uzajamno okrivljavali „za probleme na koje su nailazili prilikom uspostavljanja vladavine prava u Republici Srpskoj“.

„Bilo je to prilično opterećenje za državne organe – uključujući predsednika, koji je morao da arbitrira između njih“, primetio je Karadžić.

„Izvesno je da će u svakoj vladi, kada imate snažne ličnosti . . . to stvarati izvesne izazove za premijera . . . i za presednika koji stoji iznad vlade“, odgovorio je Nilsen. „A što se tiče toga koliki je to teret bio . . . tu bih se oslonio na Vašu analizu.“

Karadžić je rekao i da je postojala napetost između policije i vojske bosanskih Srba, pošto su mnogi pripadnici policije bili vojno angažovani.

„Sve do samog kraja 1992., policija je ostala veoma uključena u borbene aktivnosti“, potvrdio je Nilsen. „Ovde imamo situaciju da se vojska i policija sve vreme ne slažu oko toga ko snosi najveći teret borbenih dejstava.“

„Postoje indicije da su oficiri [vojske bosanskih Srba] optuživali policiju za skrivanje ljudi koji su tražili zaposlenje u policiji kako bi izbegli borbu“, nastavio je on.

Dodao je i da je, iz perspektive MUP-a, služenje u vojsci bila „lakša varijanta, jer je MUP nosio na svoji plećima najveći deo tereta“, te da je – ukoliko bi neko bio prebačen iz MUP-a u vojsku, to bilo „ravno nekoj vrsti kazne“.

„Da li je tačna moja pretpostavka da ljudi baš i nisu želeli da prijavljuju sopstvene greške i prekršaje, i da su bili skloni da čekaju da dođu inspektori?“, pitao je Karadžić.

„Nažalost, mislim da to ne važi samo za srpsku republiku, nego i za ogroman broj drugih zemalja“, kazao je Nilsen.

Suđenje se nastavlja iduće sedmice.

Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.