Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Značaj priznanja u srebreničkom suđenju

By IWPR ICTY
Drugo srebreničko suđenje je prepolovljeno u manje od deset dana. Prvo je Momir Nikolić priznao svoju odgovornost za zločin protiv čovečnosti i pristao da svedoči protiv ostale trojice optuženih u ovom predmetu. Danas mu se pridružio Dragan Obrenović, koji je takođe priznao krivicu za jedan navod optužnice za zločin protiv čovečnosti. Za uzvrat, tužioci su pristali da odbace ostale navode optužnice protiv njega, uključujući učešće u genocidu. I Obrenović je pristao da svedoči protiv preostale dvojice optuženih i protiv za sada neimenovanih optuženih u drugim suđenjima (pretpostavlja se da će da svedoči i protiv Miloševića, gde tužioci još rade na činjeničnom dokazivanju zločina u Srebrenici.)

Glas o tome da je i drugi optuženi priznao krivicu proneo se brzo celim Sudom, a verovatno i regionom. Prvi optuženi koji je priznao krivicu, Dražen Erdemović, je bio običan vojnik, jedan od onih koji su izvršavali naređenja i sami bili oruđe u rukama svojih komandanata koji su odlučili da sprovedu genocid nad Muslimanima Srebrenice. Nikolić i Obrenović su bili na višim položajima, i mogu da posvedoče da ubistva muškaraca Muslimana nisu bila spontano počinjene osvete, već deo dobro razrađenog plana, kojim se rukovodilo sa visokog nivoa.

Srpskim nacionalistima je sada postalo neuporedivo teže da tvrde da su Muslimani ubijeni u borbama, ili da ih je 'samo' nekoliko hiljada poginulo, kao što su prošlog leta tvrdili predsatvnici Biroa Republike Srpske za saradnju sa Međunarodnim sudom. Ako obični građani RS, Srbi, još imaju sposobnost da prihvataju informacije, osim laži kojima ih skoro osam godina bombarduju lokalni mediji, Nikolićevo i Obrenovićevo priznanje će možda da pokrenu širi postupak samo-ispitivanja u RS.

Obojica optuženih su tužilaštvu podneli potpisane i overene izjave. Obrenović je u svojoj naveo da je prvu informaciju o obimu ubistava dobio od Drage Nikolića (koji je optužen pred Međunarodnim sudom ali je još na slobodi,) koji mu je rekao da je nekoliko hiljada Muslimana zatvorenika u transportu između Bratunca i Zvornika. Na pitanje zašto ih ne šalju u zatvor u Batković, Nikolić je direktno odgovorio da će ih streljati u Zvorniku. Na Obrenovićev komentar da to ne smeju da urade a da ne obaveste komandante, Nikolić je rekao da komandanti već znaju i da je naređenje došlo od generala Ratka Mladića.

Obrenović jasno priznaje svoju odgovornost: 'Kada sam čuo za ovaj plan da se pobiju zarobljenici, ja sam, kao komandujući, preuzeo odgovornost i podržavao sam sprovođenje ovog plana.' (dvostruki prevod, prim.prev.) U odsustvu komandanta zvorničke brigade Vinka Pandurovića (optužen, na slobodi), Obrenović, koji je bio njegov zamenik, je komandovao brigadom. Unatoč tome, kada je kasnije referisao Panduroviću o problemima u vezi držanja pod kontrolom tolikog broja zarobljenika i kasnije sa zakopavanjem i uništavanjem njihovih leševa, Obrenović je zaključio da je komandant već imao informacije o operaciji. U najmanju ruku, Pandurović nije pokrenuo disciplinske mere protiv Obrenovića zbog ratnih zločina koje je ovaj počinio, što je samo po sebi ratni zločin.

Opisujući na koji je način u sledećih nekoliko dana sprovodio plan, Obrenović spominje po imenu nekoliko oficira VRS i MUP-a, koji su svesno učestvovali u ubistvima. Među njima su nekolicina koji su već optuženi pred Međunarodnim sudom: Ljubomir Beara, Vujadin Popović, Drago Nikolić, Vinko Pandurović i Ljubomir Borovčanin. Sva petorica se nalaze na slobodi i čini se da nisu visoko na listi prioriteta za hapšenje kod stranih vojnika, premda međunarodna zajednica I dalje vrši pritisak na lokalne vlasti da sarađuju sa Sudom.

Obrenović opisuje razgovor sa Draganom Jokićem, komandantom inžinjerije, koji je takođe optužen u ovom predmetu. Jokić mu je rekao da ima problema sa zakopavanjem tela i sa stražarenjem nad onima koji su čekali da budu ubijeni. Iako optužuje Jokića, Obrenović završava opis razgovora tako što ponovlja svoju krivicu: 'Znao sam za ubistva.' (dvostruki prevod, prim.prev.)

Obrenović je takođe u svojoj izjavi pisao o pokušajima da se organizuje prolazak nekim zarobljenim Muslimanima do bosanske teritorije. Kada je pukovnik MUP-a Vasić to predložio, Obrenović je smatrao da treba da se konsultuje sa višim komandantima. I izvršni šef štaba VRS i savetnik ministra unutrašnjih poslova su mu rekli da kolona treba da bude uništena. Radoslav Krstić, koji je komandovao drinskim korpusom, mu je rekao da ništa ne brine, 'Pandurović, Legenda [kapetan Jović iz jedinice Drinski vukovi] i njegovi su na putu za Zvornik…' Dve trećine kolone je zarobljeno i pobijeno. Iz Obrenovićeve izjave se vidi da je operacija bila planirana i koordinisana na najvišem nivou MUP-a i VRS. Očekuje se da će Obrenović detaljnije da opiše ovaj proces kada bude svedočio.

Obrenović dalje piše: 'Do 18. [jula], vesti o ubijanju zarobljenika su se svuda proširile, i svi su o tome govorili.' (dvostruki prevod, prim.prev.) On je tada stekao širi uvid u to šta se desilo. Kada se jednom vozio u autu sa Pandurovićem, dvojicom pratilaca i vozačem, naišli su na dvadesetak leševa pored puta. Kada je rekao komandantu da je imao direktna saznanja da je Drago Nikolić učestvovao u ubijanju, 'jedan od pratilaca je rekao da ti leševi nisu ništa u poređenju sa onime šta se vidi na putu za Konjević Polje i dalje.' (dvostruki prevod, prim.prev.) Čalk i ako Pandurović i drugi nisu naredili pokolj, njihova dužnost je bila da kazne počinioce. Pandurović, tvrdi Obrenović, nije rekao ništa i nije poduzeo nikakve disciplinske mere.

Obrenović u svojoj pisanoj izjavi opisuje i ubistva iz koristoljublja, i situacije kada su vojnici VRS ubijali zarobljenike iz osvete, a ne kao deo šireg plana. Jedna takva situacija je bila u magacinu u Kravici, kada su vojnici rafalima pokosili sve zarobljenike nakon što je jedan od njih razoružao i pucao u oficira VRS. U drugom primeru osvete, Pandurović je izdao naređenje da budu pobijeni svi zarobljenici nakon što je jedan od njih ubio srpskog vojnika. Naređenje je bilo na snazi tri dana, i za to vreme je na mestu streljan svaki zarobljenik.

Kada je završen glavni talas ubijanja, 23. jula, iz ambulante su nestali svi ranjeni Muslimani. Kada je pitao Pandurevića o ovome, dobio je odgovor da je Mladić naredio da svi budu ubijeni.

Obrenović je potvrdio i druga masvona ubistva i masovne grobnice koje se spominju u optužnici, uključujući onu kod brane Petkovci i na poljoprivrednom dobru Branjevo. Osim toga, optuženi je opisao pokušaje da se leševi unište, ili ponovo zakopaju negde gde ne bi bili nađeni.

Možda je pravno najdragoceniji opis trenutka u avgustu 1995, kada su se Obrenović i general Krstić (koji je već osuđen za genocid) našli uz jednog vojinka koji je slušao radio. 'Preživeli jednog masakra je na radiju pričao šta se dogodilo .. Mi smo stajali i slušali to svedočenje oko dva minuta, a onda je general Krstić naredio da se radio isključi i rekao nam je da ne slušamo više neprijateljski radio.' (dvostruki prevod, prim.prev.)

Obrenović natavlja: 'Na povratku sam razmišljao o onome šta je čovek ispričao i to me navelo ta pitam generala Krstića zašto su ljudi ubijeni. Rekao sam da znam da j eto bio običan narod, i pitao sam ga koji je bio razlog da su morali biti ubijeni? Rekao sam da bi morao da postoji razlog I da su u pitanju bili pilići.. Krstić me prekinuo i rekao je da nećemo više o tome da razgovaramo.' (dvostruki prevod, prim.prev.)

Dok se ioz ove izjave naslućuje Obrenovićeva ljudskost, istodobno se nameće pitanje zašto nije postavljao ovakva pitanja pre nego što je pristao da učestvuje u masovnoj operaciji ubijanja. Da nije bilo njega i stotine drugih koji su izvršavali naređenja, nekoliko generacija srebreničkih Muslimana ne bi bilo izbrisano sa lica zemlje. Premda nekim preživelima i takvo pokajenje donosi olakšanje, za nadati se da je pokajenje iskreno, a ne samo pokušaj optuženog da poboljša svoju poziciju.

Inforamcije koje su izneli Obrenović i Nikolić su dragocene i sigurno će znatno da pomognu tužiocima u procesu protiv Blagojevića i Jokića, a verovatno će da navedu generala Krstića da razmisli da li mu se isplati da ulaže žalbu na presudu. Ali, sve će to biti gotovo nebitno dok se pred Sudom ne nađu i preostala petorica optuženih, uključujući Karadžića i Mladića. Obim zločina i njegova neverovatna nehumanost zahtevaju mnogo više od presude nekolicini počinilaca koji nisu bili začetnici plana. Nadamo se da će izjave i priznanja Obrenovića i Nikolića da ubrzaju potragu za sedmoricom zločinaca koji su već gotovo deset godina na slobodi. Ako se to ne desi, čovečanstvo će da izgubi.