Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

ŽIVOT U BEKSTVU

Igra mačke i miša, između Karadžića i onih koji su ga pratili, okončana je pod bizarnim okolnostima.
By IWPR ICTY
Nakon objavljivanja informacija o skrivanju uhapšenog Radovana Karadžića – vodje bosanskih Srba koji se tereti za ratne zločine – lakše je razumeti kako je on toliko dugo uspevao da izbegne hapšenje, uprkos nagradi od pet miliona američkih dolara, koja je za njim bila raspisana.



Nedavne fotografije prikazuju mršavog čoveka sa naočarima i dugom, belom bradom – kojeg nije bilo moguće prepoznati kao zdepastu osobu gustih obrva – kako bivšeg političara pamte oni koji su ga videli pre više od decenije.



Karadžić je uhapšen 21. jula u Srbiji, nakon što je skoro 13 godina proveo u bekstvu.



Po rečima srbijanskog ministra zaduženog za odnose sa međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu, bivši političar se bavio alternativnom medicinom na jednoj privatnoj klinici u prestonici Srbije (Beograd), i to pod lažnim imenom Dragan Dabić.



U pitanju je sasvim drugačiji profil ličnosti u odnosu na čuvenog ratnog lidera bosanskih Srba iz perioda od 1992. do 1995., kada je jedna balkanska zemlja rasturena u sukobu u kojem je stradalo oko 100,000 ljudi.



Karadžić je pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) optužen za ratne zločine i genocid – uključujući i masakr u Srebrenici, u kojem je 1995. ubijeno preko 8,000 bošnjačkih muškaraca i dečaka.



Godinu dana nakon što je protiv njega podignuta optužnica, Karadžić je 1996. nestao.



Od tada je počeo da raste međunarodni pritisak na Srbiju da njega i njegovog bivšeg generala Ratka Mladića izruči Tribunalu, a nekadašnji živopisni politički lider se sa onima koji tragaju za njim upustio u dugu igru mačke i miša.



Iako su postojale neke informacije o tome gde se nalazi Mladić – za koga se veruje da se izvesno vreme skrivao u Beogradu, gde je uživao zaštitu vojnih krugova – Karadžićevo kretanje je oduvek predstavljalo neku vrstu misterije.



Uoči hapšenja, on se – prema nekim izveštajima – krio u nenaseljenom planinskom pojasu na tromeđi Srbije, entiteta bosanskih Srba (Republika Srpska, RS) i Crne Gore.



S vremena na vreme, govorilo se o „susretima“ sa ovim političarem i bivšim psihijatrom, koga su navodno viđali kako pije kafu u Sarajevu, ili – još bizarnije – prerušenog u sveštenika.



Pritisak na Srbiju da preda odbegle osumnjičenike za ratne zločine dostigao je vrhunac 2005. godine, nakon emitovanja video-snimka na kojem je zabeleženo kako su zloglasne srpske paravojne jedinice „Škorpioni“, tokom 1995., vršile pogubljenja bosanskih Muslimana. To je ubrzalo talas dobrovoljnih predaja zvaničnika bosanskih Srba Tribunalu, ali među njima ipak nisu bili Karadžić ili Mladić.



Iste godine, Karadžićeva supruga Ljiljana je uputila emotivni poziv svom mužu da se preda Haškom sudu i tako pomogne svojoj porodici.



„Naša porodica je pod neprekidnim pritiskom sa svih strana. Preti nam se na svaki način, ugroženi su nam životi i imovina. Živimo u neprekidnosj atmosferi brige, bola i patnje“, kazala je ona, pre no što ga je zamolila da se preda.



U februaru 2007., potraga za Karadžićem se pojačala tako što su jedinice NATO-a na Palama izvršile pretragu kuća njegove dece – Sonje i Saše. Narednog je meseca u prestonici Crne Gore policija pritvorila i saslušala članove njegove porodice, koji su nastavili da insistiraju na tome da ne znaju gde se on nalazi.



Karadžić je rođen 1945. godine, u jednoj štali u Šavniku (Crna Gora). Njegov je otac, Vuk, u Drugom svetskom ratu bio na strani „četnika“ – srpske nacionalističke gerile, koja se borila protiv nacističke okupacije i komunističkih partizana.



Šezdesetih je Karadžić studirao psihijatriju i medicinu na Univerzitetu u Sarajevu. Tamo je upoznao svoju suprugu i otkrio vlastitu ljubav prema politici i poeziji – koju je kasnije i studirao na Univerzitetu Kolumbija, tokom 1974. i 1975.



Potom je nekoliko godina proveo radeći kao psihijatar – a karijera mu je bila nakratko prekinuta boravkom u zatvoru, nakon što je osuđen za proneveru i prevaru.



Od 1990. usredsređuje se na politiku, sudelujući u osnivanju Srpske demokratske stranke (SDS), nakon čega je postao i njen predsednik. Glavni cilj njegove partije bio je ujediniti Srbe i omogućiti im život u jednoj državi.



Samo dve godine kasnije, Karadžić je proglašen za predsednika novoproglašene Srpske Republike Bosne i Hercegovine, koja će kasnije postati Republika Srpska.



U optužnici protiv Karadžića se pominje da je u periodu od 1991. do 1995. zajedno sa ostalima učestvovao u zločinima koji su činjeni sa ciljem da se uspostavi kontrola nad područjima Bosne i Hercegovine koja su bila proglašena sastavnim delovima tzv. Srpske Republike.



Poput svog bivšeg bliskog saveznika, jugoslovenskog predsednika i haškog optuženika Slobodana Miloševića, Karadžić odbija da prizna legitimitet Haškog suda.



„Da je Hag istinski sudski organ, bio bih spreman da odem tamo i svedočim ili da to učinim na televiziji, ali se radi o političkoj instituciji stvorenoj sa ciljem da se okrive Srbi“, rekao je on u intervjuu za bitanski dnevni list Tajms (Times), februara 1996.



Uprkos tome što je tolike godine proveo u bekstvu, Karadžić je nekako uspeo da nastavi spisateljsku karijeru.



Tako je 2004. roman koji je navodno napisao dok je bio u bekstvu – Čudesne hronike noći – u Srbiji dobio jednu od književnih nagrada.



Caroline Tosh je urednica IWPR-a u Londonu.