Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Zivci sve tanji pred letnju pauzu

Dan 212
By IWPR ICTY
U Sudnici 1 su svi zbunjeni. Amicus se ponasa kao advokat odbrane Republike Srbije, a barem jednom od sudije se cini da tuzilac nastoji da preuzme kontrolu nad predmetom. Bice da svima treba letnji odmor.

Vec neko vreme je vidljivo nestrpljenje sudija u odnosu na Branislava Tapuskovica. U vise navrata je Sudija Mej potsecao Tapuskovica da on nije advokat odbrane i da treba poceti da se ponasa kao amicus curaiae (prijatelj suda), a ne kao Milosevicev branilac.

Pre nekoliko dana je Tapuskovic ispitivao generala Imra Agotica, koji je govorio o komandnom lancu JNA, o posrbljivanju i raspadu JNA, o prebacivanju njenog oruzja hrvatskim Srbima, o razoruzavanju hrvatskih snaga i o pregovorima u kojima je ucestvovao sa hrvastke strane koji su doveli do prekida vatre na pocetku 1992. Umesto da je ispitivao svedoka o detaljima koji su Milosevicu promakli, Tapuskovic ga je ispitivao o Hrvatskom prolecu 1970-tih godina, o iskazu jednog drugog svedoka koji se odnosio na faktore koji su odrzavali jedinstvo Jugoslavije i o posledicama operacije Oluja 1995-e godine.

Sudija Mej je prvi zaustavio amicusa pitanjem: 'Zanima me kako Vi vidite svoju ulogu? Vi ponavljate ono sto je rekao optuzeni. Vi niste tu da biste zastupali Srbiju, nego da biste pomagali Sudu.' Kada je Tapuskovic otvorio temu Operacije Oluja i stradanja hrvatskih Srba koji su ostali u Hrvatskoj posle povlacenja srpskih snaga, obicno nenametljiv Sudija Kvon je intervenisao: 'S obzirom na to da ste pravnik, Vasa je uloga drugacija od uloge optuzenog. Vi se bavite Operacijom Oluja i dogadjajima koji iz perioda nakon vremena na koje se odnosi optuznica. Kakve to veze ima sa optuznicom ?' Hrvastki deo optuznice se odnosi na period izmedju avgusta 1991 i juna 1992. Sudija Kvon je pitao na koji nacin je ponasanje hrvatskih snaga tri godine posle perioda na koji se odnosi optuznica relevantno za sudjenje?

Tapuskovic je na to rekao da je 'siguran da [u vreme raspada Jugoslavije] niko nije planirao zlocine. Prijatelji suda stoje na stanovistu da je ovo bio gradjanski rat.' Posmatraci su bili sokiranmi tom izjavom (kako Kej i Mekormik nisu bili tog casa u sudnici, ne zna se da li i oni tako smatraju.) Ociglendo je da je gospodion Tapuskovic sasvim uveren u to sto je rekao, ali je svojom izjavom doveo u pitanje svoju objektivnost kao amicusa. Iz Milosevicevih pitanja i izjava se vidi da ce to biti jedna od teza njegove odbrane. Ali, kao sto su sudije u vise navrata pokusali da objasne Tapuskovicu, on nije branilac optuzenog, nego pomocnik sudija. Na sudijama je da ocene da li je, ili nije, u pitanju bio gradjanski rat, i koju je ulogu optuzeni u njemu igrao. Sudijama nista ne koristi kada amicus zauzme tako definitivan stav o necemu o cemu oni tek trebaju da presude.

Sa svoje strane, Tapuskovic stoji na stanovistu da je Oluja bila upravo ono cega su se Srbi bojali kada je proglasena nezavisnost Republike Hrvatske, t.j., da su se oni bojali da ce biti proterani, pobedjeni i ubijeni, a njihova imovina opljackana i spaljena. Ako se ovo dokaze, smatra amicus, onda ce biti jasno da su hrvatski Srbi preduzeli mere samo-odbrane formiranjem autonomne oblasti, kada su se naoruzali i proterali ne-srpsko stanovnistvo. Problem je da to nije pravno moguca odbrana. Ono sto se desilo kasnije ne opravdava ranije dogadjaje. Operacija Oluja se verovatno ne bi desila da hrvatski Srbi nisu uradili ono sto su uradili 1991 i 1992 godine.

Sudija Kvon je pitao gospodina Tapuskovica da li govori o samo-odbrani ili o tu quoque odbrani (tu quoque odbrana znaci, u biti: 'Ja sam mozda stvarno uradio ono za sto me optuzujes, ali i ti si to radio.') To nije odbrana koju uvazava Tribunal. Optuzenik mora da dokaze da je imao razloga za samo-odbranu, i dokazivanje tih razloga nije nesto sto trebaju u ovoj fazi sudjenja da rade amicusi.

Napetosti i nesuglasice izmedju sudija i amicusa Tapuskovica nisu novost u ovom sudjenju. Dok je gospodin Tapuskovic unakrsno ispitivao vestaka za propagandu Renoa de la Brosa (Renaud de la Brosse), postavljao mu je pitanja kojima je pokusavao da uspostavi da su Srbi bili zrtve hrvatske i bosnjacke propagande koja ih je prikazivala kao agresore. Kao primere je naveo masakr u redu za hleb u Sarajevu u 1992 i na pijaci Merkale 1994. U oba slucaja su stradali prvenstveno civili, a Tapuskovic je tvrdio da su obe tragedije izazvali sami Bosnjaci i da su onda krivicu pokusali da zbace na Srbe da bi dobili medjunarodnu podrsku.

Kada je Tapuskovic pitao svedoka da li je ikada bilo dokazano sa cije strane su doletele granate na Merkale i na red za hleb, 's obzirom na to da su nakon toga bile nametnute sankcije protiv Srbije i Crne Gore,' sudija Mej ga je zaustavio: 'Mi smo vec culi ovaj argument. Vi sugerisete da su Bosnjaci bili odgovorni. Svedok nije tu da govori o tome. On je strucnjak za propagandu. Culi smo sve te argumetne. Optuzeni ih stalno ponavlja. Sada morate da uzmete u obzir svoju ulogu amicusa, i da se potsetite da nije na Vama da branite ikoga. Moram da od Vas zatrazim da prekinete s tim... u sledecih deset minuta...'

Na to je amicus izgovorio sledece: 'Zavrsicu kada god to od mene trazite, ali moram reci da sam stalno pod vremenskim pritiskom i da mi je vrlo tesko da obavljam svoju duznost amicusa. Zato se pitam da li sam ja uopste potreban ovom Vecu? Ne mogu da radim pod ovakvim pritiskom. I jos da kazem ovo – moram to reci premda mozda nije pravo mesto za to - ali ja sam ovde najstariji i ne mogu stalno biti pod stresom, da mi se stalno daju instrukcije sta smem da pitam i kada. Ako ne mogu da otvaram ovakve teme, onda su moje usluge ovde nepotrebne. To nema veze sa gospodinom Milosevicem, nego sa pitanjima o kojima cete Vi morati da odlucite i presudite. Ako sam ja ovde visak, onda vise ne zelim da obavljam ovu duznost.'

U toj situaciji je Sudija Mej popustio pred vidno napetim Tapuskovicem. Ali, problem nije bio resen, kao sto se videlo iz unakrsnog ispitivanja generala Agotica. Ocigledno je da sudije i amicusi na bitno razlicite nacine vide ulogu prijatelja suda. U odluci kojom je formirana funkcija prijatelja suda stoji da uloga amicusa 'nije da predstavljaju optuzenog nego da ucini sve da predmet bude na najbolji nacin okoncan.'

Gospodin Tapuskovic, medjutim, kao da smatra da je njegova uloga da objasni sudu okolnosti pod kojima su se odigrali dogadjaji na koje se optuznica odnosi. On smatra da se jedino tako mogu razumeti sporni dogadjaji (i zlocini.) Bez konteksta (a on smatra da to pocinje sa Drugim svetskim ratom,) ne moze da se utvrdi krivicna odgovornost, kao da misli Tapuskovic. Poretresno vece od njega ocekuje da se drzi strogo pravnih tema, a od sudskih vestaka da daju kulturno-istorijski kontekst za dogadjaje. Amicus ne moze da svedoci, kao sto je pokusao da uradi Tapuskovic, na primer kada je rekao da je «utvrdjeno da je za [masakr na Merkalama] kriva muslimanska strana.»

S obzirom na razliku izmedju ova dva vidjenja uloge amicusa, nije iznenadjenje da se dve strane sukobljavaju. Ne zna se da li je to uticalo na odluku Suda objavljenu 27.6.2003. da se odrekne Tapuskovicevih usluga kada tuzilastvo zavrsi iznosenje dokaza. U odgovoru na zahtev amicusa da Sud objasni kako vide njihovu ulogu u buducnosti, Vece je reklo da ce pravna pitanja verovatno da se otvore dok odbrana bude iznosila svoje dokaze, i da gospodin Kej i njegova pomocnica, Dzilijan Higins (Gillian Higgins) imaju svo potrebno znanje i iskustvo da preuzmu taj posao na sebe. Vece je odlucilo da gospodin Tapuskovic napusti svoju funkciju amicusa curiae kada tuzilastvo zavrsi sa iznosenjem dokaza. Pretresno vece izrazava svoju zahvalnost gospodinu Tapuskovicu za njegove usluge.» (koje, medjutim, Sud, nije zeleo.) I zaista, iako je njegova iskrenost ocigledna, te usluge pripadaju u neki drugi forum, mozda u komisiju za isitnu i pomirenje koja se bavi sirim kulturnim i politickim temama.
Uloga amicusa nije jedino sto deluje nejasno na ovom sudjenju. Sef tuzilastva Dzefri Najs nastavlja da se bori sa Vecem, gde on pokusava da iznese kompletan predmet protiv optuzenog, dok Vece radi sve da obezbedi da sudjenje bude pravicno. Naravno, pravicnost sudjenja nije nesto za sta je Milosevic pokazao narociti interes.

Vrlo pazljivo se obracajuci sudijama, koji su ocito sve nestrpljiiviji, Najs je u pisanom dopisu trazio pomoc u ogranicavanju vremena koje ima na raspolaganju optuzeni kada isituje svedoka 92bis (cije izjave se iznose u pisanom obliku). Posle vise od 16 meseci sudjenja, u toku kojih je vidjena tehnika ispitivanja koju koristi optuzeni, jasno je da on gotovo bez izuzteka upotrebi svaki minut koji mu je na raspolaganju, bez obzira da li je to potrebno ili ne. Takodje je jasno da je veliku deo njegovog unakrsnog ispitivanj irelevantan i da se pitanja i teze ponavljaju. Svaki minut koji Milosevic straci skracuje vreme koje na raspolaganju ima tuzilastvo za iznosenje dokaza. S obzirom na to da je njihovo vreme ograniceno, potpuno je na mestu bilo Najsovo pitanje Sudu da pomogne njegovoj strani tako sto ce Milosevica da prisili na odredjeno ponasanje.

Najs je vrlo diplomatski naceo tu temu, rekavsi da je tuziocima tesko da postavljaju zahteve pred Sud, zato sto ne postoji advokat druge strane koji bi zasstupao interese optuzenog. Milosevic nije pokazao interes, a nema ni znanje da se bavi pitanjem proceduralnog prava. Najs je potsetio Sud da je na nedavnom pretresu, od 55 minuta unakrsnog ispitivanja, cak 50 utroseno na pitanja o dogadjajima o kojima svedok nije mogao da ima direktna saznanja i nije mogao da na njih odgovori. Optuzeni je utrosio samo pet minuta na relevantna pitanja. Najs je nastavio: «Molim Vece da, u odlucivanju o tome koliko vremena da da na raspolaganje optuzenom za unakrsno ispitivanje, nastavi da ima na umu da optuzeni trosi nase vreme.» Najs je podjednako pristojno zavrsio svoj dopis, recima da «bez usluga dobrog advokata, optuzeni ponekad ima teskoce u iznosenju argumenta kako bi on to zeleo.» Sudija Mej je odgovrio da je odredjivanje duzine trajanja unakrsnog ispoitivanja i kontrola ponasanja optuzenog za to vreme, jedna od uloga Veca, i nikog drugog. «Zacepiti usta optuzenom bi bilo pogresno,» rekao je, ali je i dodao, «naravno, mi imamo na umu probleme sa kojima se suocava tuzilastvo.»


Iz sledece intervenicije sudiej Robinsona se videlo koliko su zivci tanki nakon 16 meseci sudjenja koje jos nije ni napola zavrseno: «Vrlo sam uvredjen Vasim dopisima,» rekao je Najsu. «Oni su prikrivene kritike nacina na koji Vec vodi ovo sudjenje.» Naglasavajuci da pitanje pravicnosti ne moze da bude svedeno na matematicke formule, sudija Robinson je rekao da smatra da je Najsov dopis «potpuno nepotreban.»

Najs je ponovo demonstrirao postovanje Suda i procesa kada je na to odgovrio da mu je zao da je sudija Robinson na taj nacin reagocao, ali da se on «uz svo postovanje ne [slaze] sa njim.» Ponavljajuci da razume i postuje insistiranje sudija na pravicnosti sudjenja, Najs je rekao da i on ima obavezu da obezbedi da se sudjenje bavi relevantni temama i da se ne gubi vreme. Mogao je da potseti sudije i da tuzilastvo ima obavezu u odnosu na javnost, ukljucujuci zrtve i prezivele, da iznese najkompletniji moguci paket dokaza kojim podrzava optuznicu. Ako on to ne ucini, Sud ce morati da donese odluku na osnovu nepotpunih i neadekvatnih dokaza. Takvom presudom se ne dostize pravda. Trebaju se stititi prava optuzenog, ali i prava javnsoti. To je sustina pravde.