Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

ZENE KOSOVSKIH ROMA OCEKUJU EMANCIPACIJU

Mada su mnoge zene vezane uz kucno ognjiste i kolevku, neke od njih sanjaju o obrazovanju i zaposlenju.
By Hajrudin Skenderi

Merita, romska zena iz Lapljeg sela, pocinje svoj dan oko 5 sati ujutro. Prvi joj je posao da isece drva i potpali pec da bi pripremala hranu. Od tada, ona ce imati prepune ruke posla sve do kasno uvece.


"Zaposlena sam, ali radim kod kuce", kaze ona. "Perem, kuvam i cuvam decu. Posle toga nemam vremena za bilo sta drugo".


Njena svakodnevnica je uobicajena za vecinu romskih zena, koje su odgajane da se bave kucnim poslovima, kao i da se brinu o svojim muzevima i deci.


Hatidze, stara 46 godina, iz sela Preoce, sumnja da bi sada mogla nesto da uradi s formalnim obrazovanjem.


Nikada nije imala priliku da ide u skolu. "Morala sam da se brinem o svoj mojoj braci i sestrama, i oduvek se ocekivalo od mene da radim kod kuce", kaze ona. "Kako da zena nadje posao ako nikada nije pohadjala nijedan cas?"


"Htela sam da upisem moju kcerku u osnovnu skolu kako bi ona imala vise sansi za uspeh u zivotu nego ja, ali njen otac se nije slozio s tim. Rekao je da ce muz od nje jedino traziti da kuva, cisti i radja decu".


S obzirom da takvi stavovi preovladjuju, nije iznenadjujuce sto mali broj romskih devojcica pohadja osnovnu skolu.


"Do statistika je tesko doci jer nije lako voditi podatke o tome koliko je devojcica napustilo skolu", kaze Gizele Seljoni, romska zena biolog koja vodi nevladinu organizaciju "Foleja". Cilj ove organizacije je borba protiv nepismenosti.


U prizrenskoj romskoj zajednici od 5.500 ljudi, Seljonijeva veruje da su samo tri zene zavrsile fakultet, a da samo sedam devojaka pohadja srednju skolu.


Romska tradicija nalaze da devojcice treba da pocnu da uce kako kuvati dok jos imaju pet ili sest godina.


Do svoje dvanaeste godine bi trebalo da tragaju za muzem, i uce ih da ne traze nista vise od onoga sto muskarci imaju da im ponude. Od tog trenutka su njihove glavne duznosti radjaju decu i prenose svoje vestine domacice na sledecu generaciju kcerki.


Romskim zenama se sada pruza manje prilika da dodju do placenog posla van kuce.


Po okoncanju rata na Kosovu, mnogi Romi su bili proterani iz svojih kuca, a cak i oni koji su ostali u pokrajini su uglavnom ostali bez posla.


Lose stanje u privredi je dovelo do situacije u kojoj Albanci preuzimaju radna mesta koja podrazumevaju tezak fizicki rad sto su bili poslovi koje su nekada radili Romi – poput ciscenja ulica.


Seljonijeva kaze da romske zene koje zele da se zaposle se suocavaju sa predrasudama na vise strana.


S jedne strane, romski muskarci to smatraju gubitkom vremena. S druge, kosovsko albansko drustvo ima opsti negativan stav prema svim Romima.


"Cak i one [romske] zene koje uspeju da se obrazuju suocavaju se s predrasudama citavog drustva", kaze Seljonijeva. "Nas smatraju jedino dobrim za pranje i ciscenje kuce".


Maksut, 45-godisnji Rom iz Lapljeg sela, tipican je romski tradicionalista. "Ja sam gazda u kuci i sve mora da bude onako kako ja to kazem", rece on s ponosom.


"Moja zena mora da se brine o mojoj deci. U tome nema nista lose. Odnosim se prema njoj na nacin na koji su se moj otac i moj deda odnosili prema svojim zenama".


Od Maksutove zene se ocekuje da obavlja mnoge poslove koji bi u drugim zajednicama delovali veoma staromodni, kao sto je pranje ruku njenog muza – cak i nogu kada se vrati kuci na veceru.


On kaze da stvari stoje onako kako to i treba, mada je otvoren za ideju da bi zivot generacije njegove kcerke mogao biti sasvim drugaciji.


"Moja zena i ja bi mogli da zbrinemo decu moje kcerke kako bi ona mogla da radi", kaze on. "Ali sta bi ljudi rekli ako bi ona trosila vise vremena izvan kuce nego u kuci?"


Mada je Merita zainteresovana za mogucnost sticanja posla izvan kuce, ona smatra da se tradicionalni pristup sporo menja.


"Promena zahteva vreme i borbu, a ovakva situacija je postojala vec stolecima", kaze ona. "Najvaznija stvar je da muskarci shvate da i mi imamo potrebe i da nismo nacinjene od kamena".


Postepene promene u polozaju romskih zena se desavaju, ali uglavnom kao posledica pritiska nevladinih organizacija koje uzivaju medjunarodnu podrsku.


Emsal Merhadzoli, koja vodi Centar za romske zene u Prizrenu, pomaze romskim zenama da postanu aktivnije.


"Romske zene su jednako sposobne kao i ostale zene", kaze ona. "Jedna od njih [u Prizrenu] vodi sopstveni internet kafe. Druga upravlja fabrikom i zaposljava jos 16 zena", dodaje ona.


"To su samo neki primeri koji pokazuju da su promene krenule. Ipak, mnogo toga se mora uciniti da bi se poboljsala sadasnja situacija". Merhadzoli kaze da nedostatak obrazovanja predstavlja najvecu prepreku daljoj emancipaciji romskih zena.


"Majke moraju da podrze obrazovanje svojih kcerki", kaze ona. "A zene moraju da slede svoje snove uprkos tradiciji koju uglavnom namecu muskarci. Romske zene ne postoje samo da bi radjale decu".


Saskija Mars, koja koordinira "dodatnu" nastavu za romsku decu ispred Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, OEBS, slaze se da se situacija polako menja na bolje.


"Tradicionalni stavovi i rana udaja onemogucavaju vecinu romskih devojcica da zavrse skolu", kaze ona. "Medjutim, znatno je vece interesovanje sada medju njima za pohadjanje dodatne nastave nego ranije", dodaje ona.


Hajrudin Skenderi je pohadjao osnovni kurs iz novinarstva IWPR-a. Zana Limani je koordinator projekta Balkanske istrazivacke mreze, BIRN, partnera IWPR-a na Balkanu.