Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Žalbeno Veće odlučuje o privremenom puštanju optuženih iz pritvora: Odbačeni zahtevi Ojdanića i Šainovića

By IWPR ICTY
Da li će Međunardoni Sud za bivšu Jugoslaviju da pušta optuženike da se brane sa slobode? Do 1999 je Sud poštovao pravilo da optuženici mogu da budu 'provizorno' pušteni na slobodu samo u 'izuzetnim okolnostima,' čak i u slučajevima kada optuženi očigledno ne bi ugrožavao sigurnost svedoka ili žrtava, i kada su sudije bili relativno sigurni da će da se pojavi na suđenju. Sud je17. novembra 1999. izmenio Pravilo 69(b) tako što je izostavljen uslov 'izuzetnih okolnosti.' Posmatrači su ovo protumačili kao promenu stava suda, i očekivalo se da će u budućnosti optuženicima koji ne predstavljaju opasnost i za koje se smatra da neće da pobegnu biti dozvoljeno da se brane sa slobode. To bi bilo više u skladu sa Međunarodnom Konvencijom o građanskim i političkim pravima, koja garantuje pravo na ličnu slobodu i zahteva da se optuženika smatra nevinim sve dok se njegova krivica ne dokaže na sudu.

Međutim, čini se da je nedavna odluka članova Žalbenog Veća vratila Sud na raniju poziciju: da će optuženi da budu puštani na slobodu samo pod iznimnim okolnostima. Ovu odluku je Žalbeno Veće donelo nakon što je Pretresno Veće u procesu protiv Dragoljuba Ojdanića i Nikole Šainovića odobrilo njihovo puštanje na slobodu do početka suđenja. Četvero sudija Žalbenog Veća koji su se ovome suprotstavili, smatraju da je Pretresno Veće napravilo pravne i činjenične greške. Umesto da vrate svojim kolegama ovo pitanje na ponovno razmatranje, sudije Žalbenog Veća su objavili da sumnjaju da bi se Šainović i Ojdanić vratili u Hag na suđenje i da oni zato trebaju da ostanu u pritvoru. Sudija Šahabudin je napisao obrazloženje ove odluke u 14 stranica, a Sudija Hant je tome dodao 54 strane svog, suprotnog, mišljenja.

Ojdanić i Šainović, koji su u prvom momentu bili optuženi zajedno sa Miloševićem, se terete za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti u ratu na Kosovu. Ojdanić je bio šef Generalštaba Vosjke Jugoslavije a Šainović zamenik saveznog premijera i Miloševićev čovek za Kosovo. Iako je optužnica objavljena 1999, dok je rat na Kosovu još bio u toku, njih dvojica su se predali Sudu tek prošlog proleća, kada je u Jugoslaviji bio donet zakon o saradnji sa Međunarodnim Sudom za ratne zločine. Ojdanić se predao 25.04., a Šainović 02.05.2002. Kada je Pretresno Veće, 26.06. 2002., dozvolilo da ih se pusti na slobodu do početka suđenja, tužioci su uložili žalbu. Optuženici su i dalje u pritvoru.

ODLUKA PRETRESNOG VEĆA

Pretresno Veće je započelo analizu objavom da optuženi trebaju da ih uvere da će se pojaviti na suđenju, i da na slobodi ne bi predstavljali opasnost ni za jednog svedoka ili žrtvu. Sudije su napomenuli da u odlučivanju smatraju značajnom činjenicu da su se optuženici sami predali, kao i to što je Jugoslavija u aprilu ove godine donela zakon o saradnji sa Međunarodnim Sudom koji sadrži novi mehanizam za hapšenje i izručivanje optuženih. Sudije su se osvrnuli na upozorenje tužilaca da saradnja Jugoslavije sa Sudom i dalje nije adekvatna, rekavši da je jedino relevantan stepen saradnje u ovom konkretnom slučaju. Zamenik Ministra pravosuđa Jugoslavije je čak putovao u Hag da garantuje da će optuženi da se vrate na suđenje, ako bi bili do tada pušteni na slobodu. Premda ova gesta nije bila potrebna, sudije su smatali da pretstavlja dodatnu garancija.

Sudije su takođe odbacili upozorenje tužioca da bi optuženici mogli da pobegnu zato što im prete dugogodišnje robije. Sudije su smatali da to jeste jedan od faktora koje treba uzeti u obzir, ali da 'nije [sam po sebi] dovoljan razlog da se ne odobri provizorno puštanje [optuženika] na slobodu.' Sudije su na kraju (stilski nespretno) zaključili da su se uverili 'da nema dokaza koji pobijaju tvrdnju da će optuženi da se pojave na suđenju.' Što se tiče moguće opasnosti za svedoke ili žrtve, sudije su opet zaključili da 'nisu navedeni dokazi' u prilog 'sugestije' tužilaštva da bi oni mogli da budu dovedeni u opasnost.

I zaista, Kancelarija tužilaca nije iznela dokaze, samo su obrazlagali nesporne činjenice i iz njih izvodili zaključke. To je uobičajeno za situacije kada se odlučuje o provizornom puštanju na slobodu, kada sud procenjuje šta će najverovatnije da se desi u budućnosti, a ne šta se već desilo. Iz odluka oba veća, pretresnog i žalbenog, vidi se konfuzija o standardima iz Pravila 65(B) koje optuženik treba da zadovolji da bi mu bilo dozvoljen boravak na slobodi do početka suđenja. Sudija Hant je u svojoj kritici odluke naveo da treba da se dokaže izvan sumnje jedino krivica optuženika, a da u ovoj fazi optuženik treba da dokaže samo da postoji veća verovatnoća da će da se pojavi na suđenju, nego da neće. Sudija Šahabudin je u pisemnom obrazloženju svog stava odbacio ovaj Hantov kriterijum kao preslab. Kako se Žalbeno Veće nije osvrnulo na ovaj element diskusije, i dalje se ne zna merilo na osnovu koga će sudije da odlučuju kada će optuženici da budu pušteni na slobodu do suđenja, a kada ne.

Iz zaključka Pretresnog Veća takođe nije jasno koja da li je obaveza optuženika i branilaca da dokažu da će ovaj da se pojavi na suđenju, ili je na tužiocima da dokažu da postoje jaki razlozi da nećei. U tekstu odluke stoji da 'nema dokaza koji pobijaju tvrdnju da će optuženi da se pojave na suđenju.' Fraza 'nema dokaza' se odnosi na navod tužilaca da će da bi na slobodi optuženi mogli da predstavljaju opasnost za sveoke i žrtve. Međutim, čini se da je u pitanju samo nepažljiva upotreba jezika, i da Veće nije namerno opteretilo tužilaštvo obavezom da dokaže da je potrebno da optuženik ostane u pritvoru. Pravilo 65(B) zahteva od optuženog da dokaže da ima nameru da se pojavi na suđenju i da slobodan ne predstavlja opasnost za žrtve i svedoke.

I nakon što su se uverili da optuženici zadovoljavaju uslove navedene u Pravilu 65(B), sudije Pretresnog Veća su imali prvo da odobre ili zabrane njihovo puštanje iz pritvora. Pravilo 65(B) ne određuje kriterijume po kojim oni trebaju da donesu finalnu odluku, koja može da bude osporena samo u slučaju ako se pokaže da je veće zloupotrebilo svoju moć -- još jedan neprecizan, ali visok standard. U ovom slučaju, sudije su procenili da Ojdanić i Šainović trebaju da budu pušteni iz pritvora, s obzirom na to da predsotji dugo čekanje do početka suđenja -- tužioci nisu ispravili tvrdnju jednog advokata odbrane koji je naveo da se očekuje da će suđenje da počne tek za dve godine.

ODLUKA ŽALBENOG VEĆA

Žalbeno Veće je osporilo odluku Pretresnog Veća o privremenom puštanju optuženih na sloboodu, zbog 'činjeničnih i pravnih grešaka.' Na žalost, sudije koji su se pridružili ovom većinskom mišljenu nisu obrazložili standarde na osnovu kojih će biti donete buduće odluke o privremenom puštanju iz pritvora; oni su samo zamenili mišljenje kolega iz pretresnog veća svojm mišljenjem.

Sudija Hant je u pismenom obrazloženju svog odstupanja od odluke većine sudija Žalbenog Veća napisao da smatra da stranka koja se žali na odluku Pretresnog Veća [u ovom slučaju je to Kancelarija tužilaca], ima obavezu da pokaže da ta odluka nije zasnovana na činjenicama, ili da je u pitanju pravno-proceduralna greška, ili potpuno pogrešna interpretacija dokaza. Statut Međunarodnog suda predviđa da Žalbeno Veće razmatra one predmete u kojima jedna od stranaka pobija pravosnažnost neke odluke na osnovu pravno-proceduralne ili činjenične pogreške. Član 25 Statuta navodi da 'Žalbeno Veće može da podrži, preokrene ili dopuni odluku Pretresnog Veća,' ali nigde ne kaže da oni imaju pravo da jednostavno zamene mišljenje Pretresnog Veća svojim mišljenjem u pitanju gde se radi o interpretaciji činjenica. Čini se, međutim, da se u ovom slučaju desilo upravo to.

Većina sudija Žalbenog Veća smatraju da kolege iz Pretresnog Veća nisu uzeli u obzir sve činjenice za koje bi bilo razumno da se očekuje da ih sudije uzmu u obzir. Premda se slažu da Pretresno Veće 'nije bilo obavezno da analizira sve moguće faktore,' sudije Žalbenog Veća su naveli deset faktora za koje smatraju da su značajni. Među njima je visoki politički položaji optuženika, s obzirom na garanciju SRJ da će biti vraćeni. U obrazloženju svog oprečnog stava, Sudija Hant je napisao da je Kancelarija Tužilaca ranije već uvažila da su sudije imale u vidu političke položaje optuženika. A ako to nije bilo uzeto u obzir, Hant smatra da je bilo ispravno da se sudijama ukaže pažnja na taj njihov propust, i da im se onda prepusti da ponovo razmotre odluku. Međutim, većina Hantovih kolega u Žalbenom Veću su smatrali da im Statut daje pravo da donesu odluku u ovom činjeničnom pitanju. Njihova je procena bila da visoki položaj nekog optuženika 'umanjuje verovatnoću da će on da se pojavi na suđenju.' Pri tome nisu naveli dokaze da je to zaista tako i u slučaju Ojdanića i Šainovića, koji više nemaju političke funkcije u SRJ.

Čini se da je time Žalbeno Veće vratilo praksu zadržavanja u pritvoru optuženika (ili barem onih na visokim položajima,) osim u izuzetnim okolnostima. Bilo bi bolje kada bi sudije analizirali individualne okolnosti svaki put kada optuženik traži puštanje na slobodu do početka suđenja. Zakon uviđa da pretresna veća imaju bolji uvid u predmete, nego što to imaju žalbena veća koja obično analiziraju samo zapisnike, a ne saslušavaju svedoke i ne analiziraju dokaze. Zbog toga zakon daje žalbenim većima samo pravo da ispravljaju pravne greške ili pogrešne interpretacije činjenica koje navode sudije na pogrešne odluke.

Žalbeno Veće je takođe procenilo da je Pretresno Veće napravilo pravnu grešku time što nisu uzeli u obzir ranije javne izjave Ojdanića I Šainovića koji su govorili da neće da se dobrovoljno predaju Sudu, iako su se na kraju predali. Žalbeno Veće je odblo definiciju Pretresnog Veća po kojoj su se optuženici dobrovoljno predali, i složili su se sa mišljenjem tužilaca da odluka da se predaja u situaciji kada ih SRJ i Srbija više nisu štitili ne može da se smatra dobrovoljnom (Ojdanić i Šainović su tvrdili da nisu mogli da se predaju pre nego što je bio donet zakon o saradnji sa Međunarodnim Sudom.) Dakle, čini se da je Žalbeno Veće pokušalo da nađe pravnu grešku da bi moglo da nametne svoje mišljenje, protivno mišljenju Pretresnog Veća, o činjeničnom pitanju. Žalbeno Veće bi trebalo da preokrene odluke Pretresnog Veća samo ako utvrdi da ni jedno razumno sudsko veće ne bi donelo odluku koji su oni doneli. Malo je verovatno da je to bilo tako u ovom slučaju.

Sudija Hant se osvrnuo na osnovne principe koji se uzimaju o obzir kada se odlučuje o zadržavanju optuženika u pritvoru do suđenja. Među njima je najznačajnije pravo osobe na slobodu, i pravo da bude smatran nevinim sve dok se ne dokaže krivica. Ovi principi su ugrađeni u mnoge ustave i zakone mnogim zemalja sveta, a jasno su navedeni u Članu 9 Međunarodne konvencije o građanskim i političkim pravima: '1. Svako ima pravo na slobodu i ličnu sigurnost. Niko ne sme da bude proizvoljno uhapšen ili priveden. Nikome ne sme da se oduzme sloboda, osim na osnovu i u saglasnosti sa pravnim procedurama…. 3. Neće biti pravilo da osobe koje čekaju suđenje moraju da budu u pritvoru, ali njihovo puštanje na slobodu [do početka suđenja] će da bude uslovljeno garancijama da će se pojaviti na suđenju.'

Moderno zakonodavstvo ipak dozvoljava da se optuženici drže u pritvoru do suđenja ako za to postoje razlozi. U domaćim sudovima u Sjedinjenim Američkim Državama, na primer, optužbe za ozbiljna dela (npr. ubistvo ili izdaja,) ili procena da bi optuženi mogao da dovede nekoga u opasnost, ili da bi verovatno pobegao, se smatraju dovoljno jakim razlozima da se ne odobri privremeno puštanje na slobodu. Međunrodni Sud se razlikuje od domaćih krivičnih sudova. Prvo, sve optužbe su ozbiljne, svakako imaju težinu ubistva ili izdaje; drugo, Sud ne može da traži i uhapsi optuženog koji ne dođe na suđenje, nego mora da se osloni na države da to urade i, treće, često prođe nekoliko godina od hapšenja do početka suđenja. Prva dva razloga idu u prilog zadržavanja optuženog u pritvoru, a treći u prilog privremenog puštanja na slobodu.

Za pretpostaviti je da je Sud razmotrio ovo kada je prihvatio, a kasnije dopunio, Pravilo 65(B). Ali, odluka Žalbenog Veća u ovom slučaju deluje kao pokušaj da se uspostavi ravnoteža između ovih međusobno suprotstavljenih principa, i povratak na ranije pravilo da optuženi trebaju da ostanu u pritvoru ako nema 'izuzetnih okolnosti.' Kao takva, ova je odluka pogrešna. Žalbeno Veće je takođe pogrešilo kada je zamenilo odluku Pretresnog Veća svojom, a da nije pokazalo da je njihova odluka pravno neodrživa. Nadamo se da će u budućnosti optuženici i pretresna veća, kao i celo ovo žalbeno veće, da pročitaju oprečno mišljenje sudije Hanta. S obzirom na to da nije postignut kompromis oko spornih pravnih principa, i na to da je pravno problematična odluka Žalbenog Veća, ovo verovatno nije poslednja reč Međunarodnog Suda o privremenom puštanju iz pritvora.