ŽALBA SRPSKOG GENERALA MILOŠEVIĆA

General bosanskih Srba, Dragomir Milošević, pokušao je ove sedmice da ospori osudu koja mu je izrečena za učešće u opsadi Sarajeva (1992-95.), dok su tužioci zahtevali doživotnu robiju.



Obe strane se žale na presudu koja je doneta 12. decembra 2007. i kojom je Milošević proglašen krivim za teror, ubijanje i nehumano postupanje. Milošević danas ima 67 godina, a osuđen je na 33 godine zatvora. Tužioci se zalažu za kaznu doživotnog zatvora, a odbrana traži oslobađanje po svim tačkama.



Sud je zaključio da je u periodu od avgusta 1994. do novembra 1995. Sarajevsko-romanijski korpus (SRK), kojim je komandovao Milošević, bio odgovoran za neprekidne snajperske i artiljerijske napade na Sarajevo.



U presudi se navodi da je tokom naznačenog perioda Milošević naređivao gađanje civila u bosanskoj prestonici, što je dovelo do više hiljada mrtvih i atmosfere ogromnog straha i nesigurnosti. Procenjuje se da je tokom opsade ubijeno oko 10,000 civila, te da ih je skoro 50,000 ranjeno.



Miloševićev tim odbrane je u svom podnesku izneo 12 osnova za žalbu, tvrdeći da su sudije pogrešno primenile zakon o zločinima terora, ubijanja i nehumanog postupanja.



Odbrana je navela i to da je sud propustio da utvrdi ključne elemente zločina koji su van svake razumne sumnje, te da je u presudu uključio i netačne činjenične nalaze da su područje Sarajeva činile „civilne zone“ i da je iza konkretnih snajperskih i artiljerijskih dejstava stajao SRK.



Sa druge strane, tužilaštvo se žalilo na nešto što je nazvalo „očigledno neadekvatnom kaznom“.



Tokom ovosedmičnih saslušanja, predsedavajući sudija Fausto Pokar (Fausto Pocar) zatražio je i od tužilaštva i od odbrane da pojasne neke segmente svojih podnesaka.



Odbrana je usmeno obraćanje započela usredsredivši se na status Sarajeva tokom rata, tvrdeći kako u presudi nije navedeno dovoljno dokaza koji bi potkrepili zaključak sudija da je u vreme opsade Sarajevo bilo „civilna zona“.



Osporavajući taj zaključak, odbrana je nastojala da pokaže kako se ne može tvrditi da su napadi SRK-a bili upereni protiv civilnog stanovništva.



Da bi potkrepila tu tvrdnju, odbrana je ukazala na ona svedočenja i dokaze sa suđenja koji – po njenim rečima – pokazuju da su neka sarajevska područja u naznačeno vreme bila pod kontrolom Armije Bosne i Hercegovine (ABiH).



Po rečima odbrane, sudsko veće je donelo pogrešnu presudu zbog toga što nije na adekvatan način uzelo u obzir „veliki broj vojnika iz redovnog sastava ABiH koji su sve vreme bili prisutni u [Sarajevu]“.



Sudije su izvele i pogrešan zaključak da bosanska policija nije pružala podršku vojnim operacijama – tvrdi odbrana.



Advokati odbrane tvrde i da je ABiH minobacače koristila po čitavom Sarajevu – pa i u blizini štaba Ujedinjenih nacija – usled čega je Srbima bilo izuzetno teško da uzvrate vatru.



„Može li takvo područje, sa tavim aktivnostima, biti okarakterisano kao civilna zona?“, upitao je zastupnik odbrane Branislav Tapušković.



Sudija Pokar je zatražio dodatno objašnjenje.



„Ukoliko je jedan civilni grad izložen napadu, i ukoliko koristi vojne snage da [se] odbrani – da li on stoga gubi svoj civilni karakter i postaje vojni cilj? I u kojoj situaciji ili konstelaciji snaga jedan u suštini civilni grad zadržava svoj civilni status uprkos tome što koristi oružane snage da bi se odbranio?“, upitao je on.



Odgovarajući na ta pitanja, odbrana je rekla kako počev od kraja 1994. Sarajevo više nije bilo civilno područje. Od tog vremena, „niste mogli da nađete kuću koja nije imala oružje“, rekao je Tapušković. „Svaka kuća je bila vojni cilj“, dodao je on.



Da bi to osporilo, tužilaštvo je kazalo kako međunarodno humanitarno pravo ne govori o vojnim i civilnim „zonama“.



„Ono o čemu pravo govori jeste da civili i civilni objekti ne smeju biti direktno, neselektivno ili nesrazmerno gađani. Prisustvo vojnih ciljeva na nekom području ništa ne menja . . . Civilno stanovništvo nikada ne može postati vojnom metom“, rekao je zastupnik optužbe Pol Rodžers (Paul Rogers).



U kasnijem toku saslušanja, odbrana je rekla da se ne slaže sa stavom sudskog veća „da vršenje terora može služiti kao dokaz namere da se teroriše“.



Ukazivanje na izvršenje zločina kako bi se utvrdila namera „izokreće čitavu filozofiju krivičnog prava“ – smatra odbrana.



Međutim, tužilaštvo je reklo da treba obratiti pažnju na to kako je zločin terora bio tretiran u žalbenoj presudi u slučaju Stanislava Galića. Kao nekoga ko je SRK-om komandovao pre Miloševića, Galića je Haški tribunal 2006. godine u žalbenom postupku osudio na doživotnu robiju.



„Žalbena presuda Galiću objašnjava da akti ili pretnje nasiljem predstavljaju ’actus reus’ [čin krivice] za zločin terora . . . ali ne zaključuje da [ti] akti ili pretnje nasiljem moraju rezultirati smrću ili teškim ranjavanjem civila“, tvrdi tužilaštvo.



Poslednji podnesak odbrane ticao se Miloševićevog alibija u vreme granatiranja pijace Markale, kada je ubijeno ili ranjeno više desetina ljudi – što mnogi smatraju jednim od najtežih incidenata tokom opsade.



Tapušković tvrdi kako Milošević ne bi trebalo da bude smatran odgovornim za taj napad, čak ni u slučaju da su granate bile ispaljene sa položaja SRK-a, jer se tada nalazio u Beogradu, gde se podvrgao operaciji oka.



Tužilaštvo smatra da sud nije uzeo u obzir „razmere tih zločina, njihovu okrutnost i brutalnost, efekat koji su imali na čitavo stanovništvo Sarajeva tokom 14 meseci, Miloševićevu glavnu ulogu, kao i njegovu zloupotrebu visoke pozicije u vlasti“. Ovi činioci, po rečima tužilaštva, iziskuju doživotnu robiju.



Na završetku žalbenog saslušanja, sudu se nakratko obratio i Milošević, koji je rekao nekoliko reči u vlastitu odbranu, ocenjujući da je situacija u kojoj se zatekao SRK bila „gora nego u paklu“.



On je izrazio i žaljenje zbog toga što je veliki broj ljudi bio ranjen ili ubijen.



„Osećam to duboko u svojoj duši“, rekao je on, izrazivši i „potpunu spremnost da se pomoli na grobovima onih koji su ubijeni i da se pomoli za sudbinu teških invalida“.



Datum izricanja žalbene presude još uvek nije utvrđen.



Andrew W. Maki je saradnik IWPR-a.