Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

VUKOVAR I POSLE 15 GODINA PODELJEN

Dok grad obeležava godišnjicu razorne opsade nakon koje je usledilo masovno ubijanje civila, istinsko pomirenje još uvek je daleko.
By IWPR ICTY
Petnaest godina nakon masakra na farmi Ovčara i ostalih ratnih zločina počinjenih na području Vukovara, taj hrvatski grad i dalje karakterišu podele i neslaganja oko obeležavanja godišnjice, dok mnogi ljudi još uvek osećaju psihološke rane rata.



Hrvatski su zvaničnici izjavili da je Vukovar – kao grad u kojem je Jugoslovenska Narodna Armija (JNA), nakon što ga je zauzela, 1991. izvršila masakr nad više stotina civila – bio test njihove nezavisnosti.



Obeležavajući godišnjicu, Žarko Pavletić je – u ime Hrvatskog društva bivših zatočenika srpskih koncentracionih logora – rekao: „Ovo je bilo mjesto na kojem su petnaestogodišnjaci posjedeli, a dvadesetogodišnjaci ostarjeli. Ovdje su postavljeni temelji nezavisne Hrvatske.“



No, uprkos niza suđenja za ratne zločine – u Srbiji, Hrvatskoj i pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) u Hagu – istinsko osećanje pomirenja još uvek nije pustilo koren. Etničke zajednice su i dalje razdvojene nepoverenjem, zasebnim institucijama i razočarenjem u proces ostvarivanja kakve-takve pravde.



„Pravda može biti ostvarena, ali bol neće nestati“, izjavila je novinarka Hrvatskog Radija iz Vukovara, Marija Molnar, sumirajući tako odgovore koje je dobila u nedavnim intervjuima sa stanovnicima ovog grada povodom petnaestogodišnjice njegovog pada u srpske ruke.



Jedan hrvatski povratnik, koji je želeo da ostane anoniman, dodao je: „Ne može biti pravde, pošto su srca i duše ljudi zauvijek ukaljani ovim zločinom.“



Pre rata je Vukovar – grad smešten u istočnoj Slavoniji, na obali reke Dunav – imao 84,000 stanovnika, od kojih su 44 procenta bili Hrvati, a 37 procenata Srbi.



Bitka za Vukovar trajala je od 25. avgusta do 20. novembra 1991., da bi bila okončana zauzimanjem grada od strane pretežno srpske JNA. Desila su se i velika razaranja, jer su jugoslovenske snage opkolile grad i bombardovale ga hiljadama projektila, rušeći kuće, crkve i ostale civilne objekte. 1,800 hrvatskih boraca branilo je oko 15,000 civila.



Prema podacima iz vukovarske bolnice, u borbama je poginulo 1,624, a ranjeno 2,557 ljudi. Nakon pada grada, mnogi su civili bili odvedeni u logore u Srbiji, gde su mučeni, silovani i ubijani.



Prema procenama zagrebačkih vlasti, oko 22,000 Hrvata i ostalih ne-Srba bilo je proterano sa područja Vukovara, dok se 500 osoba još uvek vodi kao nestalo. Najteži zločin bio je masakr počinjen nad oko 300 bolesnika i ranjenika izvedenih iz bolnice i pogubljenih na obližnjoj farmi Ovčara.



No, uprkos važnosti Vukovara – koji je, na neki način, nagovestio i opsadu Sarajeva – spisak optuženika nije dug.



Glavni slučaj jeste suđenje „vukovarskoj trojki“ u Hagu, na kojem se bivši visoki oficiri JNA – Mile Mrkšić, Veselin Šljivančanin i Miroslav Radić – terete za zločine protiv čovečnosti. Taj slučaj je pokrenut još 1997., dok suđenje traje od 2005., pri čemu je trenutno u toku dokazni postupak odbrane. Četvrti okrivljeni, Slavko Dokmanović, takođe je bio obuhvaćen istim procesom, ali je počinio samoubistvo u pritvoru.



Beogradski Specijalnim sud za ratne zločine je 2005. osudio 16 osoba, na osnovu optužbi koje se odnose na pogubljenje pacijenata i civila izvedenih iz vukovarske bolnice 1991.



Takođe, pred Okružnim sudom u Vukovaru podignute su optužnice protiv 235 osoba osumnjičenih za ratne zločine. Ukupno 51 osoba je osuđena, ali ih je samo sedam odslužilo zatvorsku kaznu, pošto je većina još uvek na slobodi.



Iako su mnogi koji su osumnjičeni za ratne zločine dovedeni pred sud, Molnarova tvrdi da građani Vukovara toga nisu svesni, dodavši kako je većina isuviše zaokupljena svakodnevnom borbom za opstanak da bi brinula o sprovođenju pravde.



„U Vukovaru, čovjek se mora silno namučiti samo da bi preživio“, tvrdi jedan anonimni hrvatski povratnik, dodajući da vlasti „nisu trebale da nas prisiljavaju da se vratimo u ovaj grad“.



Molnarova zapaža i da, uprkos relativno velikom broju procesuiranih slučajeva ratnih zločina, 15 godina nakon samih događaja nove optužnice se još uvek podižu.



Nedavno je i beogradski Fond za humanitarno pravo pokrenuo postupak protiv srpske države, tražeći odštetu za 19 građana Vukovara hrvatske nacionalnosti – žena i dece koje je JNA u novembru 1991. odvela u zatvoreničke logore. Prema proceni Fonda, još oko 5,000 bi moglo podneti sličan zahtev.



Međunarodni eksperti tvrde da je u tim teškim slučajevima nepobitno utvrđena istina. „Istina o slučaju Vukovar je iznesena, i potvrđeno je da se radilo o zločinu. Niko ne može osporiti ono što se tamo dogodilo“, rekao je bivši član tima tužilaštva koji je želeo da ostane anoniman.



Pa ipak, ne postoje nikakve optužbe za navodne masakre počinjene u skladištu preduzeća Velepromet i na drugim lokacijama, za koje neki tvrde da su još teži od onog na Ovčari. Pojedini Hrvati su gnevni zbog toga što ni optužbe za genocid – koji se po njihovom mišljenju dogodio – nikad nisu podignute.



„Nema razlike između Vukovara i Srebrenice, osim u broju ubijenih ljudi“, kaže profesor Dražen Živić, sociolog iz Zagreba koji je nedavno organizovao konferenciju o nasleđu Vukovara.



Deo nasleđa sa kojim se Vukovar još uvek suočava jeste i sistem paralelnih institucija koju je za sobom ostavila dugotrajna intervencija Ujedinjenih nacija na tom području. Nakon što su hrvatske snage 1995. ponovo zauzele srpske enklave, ono je takozvanim Erdutskim sporazumom, postignutim uz međunarodno posredovanje, reintegrisano u Hrvatsku. Iako je taj sporazum prestao da važi nakon dve godine, mnoge njegove odredbe – poput, na primer, zasebnih škola za hrvatsku i srpsku decu – još uvek se sprovode.



Incidenti između Hrvata i Srba su redovni, dok su javni prostori, umesto po uslugama koje nude, počeli da se prepoznaju po etničkoj pripadnosti onih koji se tamo okupljaju. Čak se i kafići nazivaju srpskim ili hrvatskim.



Dok su trajala nedavna obeležavanja godišnjice, duž glavne ulice bile su postavljene zapaljene sveće, što je učinjeno širom zemlje, u kojoj svaki veći grad ima vlastitu Ulicu grada Vukovara.



U bolnici je pak otvoren muzej, gde posetioci mogu da pogledaju video-zapise opsade i pada grada, kao i napada na samu bolnicu. Na zidovima su ugravirana imena ranjenika i bolesnika koji su odvedeni na Ovčaru i potom pogubljeni.



Ali, svečanu su atmosferu pokvarile provokacije. Deset dana uoči godišnjice sa spomenika na Ovčari ukradene su brojanice. Budući da je Hrvatska pretežno katolička zemlja, religiozni simboli poput brojanica, medaljona i figurica redovno bivaju ostavljani na mestima masovnog pogubljenja.



Članovi porodica koji su posetili spomenik molili su u suzama da im se brojanice vrate, jer su one „jedina stvar koja im je ostala od njihovih najmilijih“. Te brojanice su, kako kažu, bile pronađene među leševima onih koji su ubijeni na farmi.



Policija je pokrenula istragu, a mediji su razglasili vest, vraćajući osećanje nepoverenja.



Hrvatski predsednik Stipe Mesić na vukovarskoj je svečanosti zapalio sveću sećanja, a preko medija je u Vukovar pozvao i srpskog predsednika Borisa Tadića. Zvanični odgovor iz Beograda je izostao, dok su mnogi Hrvati samu tu ideju dočekali uz porugu.



„Pomirenje mora doći iznutra, a ne može biti nametano spolja, međudržavnim sporazumima“, kaže profesor Živić. Vukovaru je neophodna obnova, uključujući – po rečima profesora – i ekonomski razvoj. Infrastruktura još uvek nije obnovljena, dok se nezaposlenost procenjuje na oko 40 procenata.



Živić smatra da do stvarne promene klime može dovesti samo „duhovni i moralni čin sa srpske strane“. Srbi iz Vukovara, kaže on, moraju napokon prihvatiti to da je njihova budućnost u Hrvatskoj, pri čemu im treba dozvoliti da neguju svoj identitet bez getoizacije.



I sami Hrvati su među sobom podeljeni oko Vukovara. Nedolična svađa izbila je oko toga ko su bili stvarni branitelji grada. Iako većina smatra da je napade JNA pokušalo da odbije manje od 2,000 hrvatskih boraca, zvanični spisak branitelja Vukovara proširen je na 7,500 imena.



Ako 15 godina nakon balkanskih ratova postoji mjesto na kojem se može testirati pomirenje, onda je to Vukovar – a rezultati su razočaravajući.



Goran Jungvirth je saradnik IWPR-a.