Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Vrsta svedoka koju bi svaki advokat pozeleo

Day 218
By IWPR ICTY
Na sudjenju Milosevicu, svedocenje Stjepana Kljuica, bosanskog Hrvata, bivseg clana Predsednistva Bosne i Hercegovine, i bivseg predsednika HDZ-a (Hrvatske demokratske zajednice), bacilo je malo vise svetla na tajne odnose izmedju Milosevica i Tudjmana. Iz perspective 'insajdera', gospodin Kljuic je govorio o politickim manevrima lidera jugoslovenskih republika pre izbijanja rata i u njegovim ranim stadijumima. Takodje, njegovo svedocenje je ujedno bilo i pocetak iznosenja dokaza tuzilastva o opsadi Sarajeva.

Gospodin Kljuic je izjavio tokom svedocenja da mu je bivsi hrvatski predsednik Tudjman 'rekao jednom prilikom da je dobio Cazinsku Krajinu od gospodina Milosevica'. Ova oblast u severozapadnoj Bosni, poznata i kao turska Hrvatska, bila je pretezno naseljena Muslimanima. Gospodin Kljujic je odgovorio Tudjmanu: 'To bi bilo isto kao kada bih Vam ja dao Sardiniju ili Siciliju. To ne pripada Milosevicu'. Tokom unakrsnog ispitivanja Milosevic se slozio sa svedokom da on nije imao takvu moc, implicirajuci da on i nije mogao da ponudi tako nesto. Medjutim, Kljujicevo svedocenje nije usamljeno. I drugi dokazi ukazuju da su se Milosevic i Tudjman, na cuvenom susretu u Karadjordjevu, sporazumeli da podele Bosnu izmedju sebe.

U ranim godinama raspada Jugoslavije (u periodu 1990-91.) razlicite nacionalnosti i interesi menjali su pozicije, trazeci saveznistva sa onima sa kojima ce kasnije postati neprijatelji. Gospodin Kljuic je saznao da je Alija Izetbegovic, predsednik Predsednistva Bosne i Hercegovine (BiH), imao razgovore sa Milosevicem, o kojima nije informisao Kljuica, u to vreme hrvatskog clana Predsednistva, sto je svedok smatrao nekorektnim. Navodno, Milosevic je pokusavao da nagovori Izetbegovica na sporazum po kome bi BiH ostala u krnjoj Jugoslaviji. Kljuic se suocio sa bosanskim predsednikom rekavsi mu: 'Ako ostanete, bicete broj dva u Jugoslaviji. Znate li ko je broj dva trenutno' Albanci. Znaci, oni Vam nude njihovu poziciju?' Prema svedokovim recima, Izetbegovic je odgovorio: 'Stjepane, nema nista od toga'.

U septembru 1991.godine, kad je rat vec besneo u Hrvatskoj, Tudjman je poslao gospodina Kljuica da se sastane sa Radovanom Karadzicem, predsednikom Srpske demokratske stranke (SDS) u Bosni, i da ispita moguce priznanje nezavisnosti Hrvatske od strane bosanskih Srba u granicama koje su ukljucivale teritorije za koje su bosanski Srbi mislili da bi trebalo da pripadnu njima. Deo Kljuicevog razgovora sa Karadzicem vredan zapazanja nije bilo anticipirano odbijanje predloga, vec cinjenica da Karadzic nije bio iznenadjen kada mu je Kljuic izneo predlog. 'Moglo se pretpostaviti da su Tudjman i Milosevic bili u kontaktu?' objasnio je svedok.

Tudjman je bio taj koji je bio iznenadjen odbijanjem predloga. Reakcija hrvatskog predsednika, prema svedocenju gospodina Kljuica, bila je 'strahovita'. 'Mozda je on tada shvatio da ono sto se dogovarao na visem nivou (sa Milosevicem) jos nije stiglo do bosanskih Srba'. To moze biti diplomatski nacin da se kaze da je Milosevic i bosanskim Srbima i Tudjmanu govorio ono sto su oni zeleli da cuju.

Ranije iste godine (u januaru 1991.), svedok je, nakon pregovora izmedju njihovih partija, imao razgovor sa Milosevicem licno. Gospodin Kljuic rekao je pred sudom: 'Gospodin Milosevic je pokazao visok stepen gostoprimstva, cak i prijateljska osecanja prema meni 'Rekao mi je da on razume zelje stanovnika zapadne Hercegovine da se pripoje Hrvatskoj''. Milosevic je dalje savetovao gospodina Kljuica da bi manjim delovima Bosne bilo omoguceno da se ujedine sa Hrvatskom. Dvojica lidera nastavila su u prijateljskom tonu sta bi bilo ukljuceno u tu teritoriju. Ali, svedok je naglasio: 'Ono sto je vazno za ovaj slucaj jeste da sam ja Milosevicu rekao: 'Znaci, ostatak Bosne i Hercegovine bice Vas'.' Gospodin Kljuic je rekao: 'Milosevic je bio sarmantan i harizmatican covek', i ocigledno se nije protivio svedokovom zakljucku.

Uprkos razgovorima i pregovorima, prema misljenju svedoka je vec u decembru 1991.godine bilo jasno da Jugoslavija ne moze opstati. Sledeci Sloveniju i Hrvatsku, bosanska Skupstina je predlozila referendum o nezavisnosti. Radovan Karadzic, predsednik SDS-a, je u obracanju Skupstini zapretio: 'Ako inistirate na referendumu, nece biti Bosne i Muslimani ce nestati'. Bosanski Srbi, predvodjeni Biljanom Plavsic i Nikolom Koljevicem, napustili su sednicu Skupstine. [Bosanski Srbi bojkotovali su referendum odrzan 3.marta 1992.g. ciji je rezultat bio uverljivo za nezavisnost - 93% glasova ?za? onih koji su glasali].

U svedocenju gospodina Kljuica Milosevicevo prisustvo vise se osecalo nego sto se videlo, ali zbog toga nije bilo manje stvarno. Uistinu, kada se gospodin Kljuic nasao licem u lice sa srpskim predsednikom, Milosevic je potvrdio ono sto je svedok vec cuo od drugih. Izgleda da je Milosevic uzivao u poziciji da manevrise i manipulise drugim igracima, dok je on bio iza scene, pojavljujuci se na glavnoj pozornici samo da pobere lovorike.

Krajem 1991. i pocetkom 1992.godine, svedok i ostali politicki lideri postali su svesni pojacanih aktivnosti JNA oko Sarajeva. JNA je saopstila da ce izvesti vojnu vezbu, ali su posmatraci primetili postepeno opkoljavanje grada i izgradnju utvrdjenja. Do marta obe strane su podigle barikade.

U to vreme su se pojavili i pripadnici srpskih paravojski. Prema svedokovom iskazu, one su obuhvatale Arkanove ljude i Seseljeve ljude, kasnije poznate po brutalnosti i pljackama. Tokom unakrsnog ispitivanja, Milosevic se pozvao na stenografske beleske sa sednice bosanskog Predsednistva u kojima se kaze da je gospodin Kljuic izvestio o razgovoru izmedju Jerka Doka, bosanskog ministra odbrane, i Arkana, u kome je Arkan po svoj prilici rekao da ne poznaje ni Milosevica ni Karadzica. Obracajuci se svedoku, Milosevic je insistirao: 'Da li biste se slozili da ovo pokazuje da je Vama bilo dobro poznato da Srbija nije bila umesena [u rat u Bosni]'. Kljuic je brzo odgovorio: 'Bih ako biste me Vi uverili da Arkan nije bio pod Vasom komandom ili pod komandom vojnih struktura u Jugoslaviji'.

Svedoceci medju prvima na ovom sudjenju o bombardovanju Sarajeva, gospodin Kljuic je naveo da, iako je bombardovanje bilo neprestano, 'pravi pakao je poceo sa dolaskom Ratka Mladica?' Sarajevo je bilo opkoljeno od strane snaga bosanskih Srba koje su grad drzale u okruzenju tri i po godine. Svedok je rekao da je srpska blokada sprecila teritorijalnu odbranu u Sarajevu da zaustavi etnicko ciscenje u susednim mestima. Tokom unakrsnog ispitivanja Milosevic je pokusao da pokaze da je Sefer Halilovic organizovao vojsku bosanske Vlade sest meseci pre nego sto je izbio sukob. Gospodin Kljuic je odgovorio da ta vojska nije postojala. 'Da je postojala, Sarajevo bi bilo bolje branjeno i ne bi bilo zrtava'.

Tokom unakrsnog ispitivanja, gospodin Kljuic se pokazao kao otvoren i pouzdan svedok. On se nije ustezao da prizna da su Hrvati i Bosnjaci cinili zlocine, kao i da su pravili ozbiljne greske u procenama. Takodje, on nije oklevao da se slozi sa Milosevicem ili da mu se suprotstavi, potvrdjujuci utisak da je njegov interes da kaze istinu onako kako mu je bila poznata.

Kada je Milosevic zatrazio od njega da potvrdi da se on, Milosevic, zalagao za opstanak Jugoslavije, gospodin Kljuic se slozio, a zatim dodao: 'Ja mislim da je nasa tragedija u tome sto se Milosevic formalno zalagao za Jugoslaviju, a cinio sve da ona nestane'.

U drugom primeru, svedok je zakljucio da prva konvencija HDZ-a odrzana 1990. godine nije bila antisprska, vec antikomunisticka. Ispravljajuci se dodao je: 'Ali, moglo bi se reci i da je bila antisrpska'. Optuzeni mu je za to odao priznanje.

Milosevic je iskoristio deo vremena ispitujuci svedoka o ulozi mudzahedina u bosanskoj Armiji. Iako se nije slozio sa Milosevicem o broju mudzahedina, gospodin Kljuic je potvrdio da su oni bili prisutni od 1993.godine i istakao da su stetili bosanskoj stvari. Svedok je rekao da je njihovim dolaskom armija izgubila svoj visenacionalni karakter. Sa druge strane, on je istakao da je 'naoruzanje Hrvata i Muslimana bilo 'decja igra' u poredjenju sa naoruzanjem koje je posedovala Srbija i kojim je snabdevala svoju bosansku bracu'.

S obzirom da je JNA preuzela svo naoruzanje koje je pripadalo TO (Teritorijalnoj odbrani) i da je to oruzje vratila samo bosanskim i hrvatskim Srbima, Armija BiH morala je da pocne ni iz cega. Gospodin Kljuic je bio otvoren o naporima Bosne da nabavi oruzje. Kada je Milosevic pokazao dokument za koji izgleda da je Izetbegovicev zahtev Sloveniji za isporuku oruzja, svedok je odgovorio: 'To nije neobicno. Ja pretpostavljam da niste ocekivali da cemo mi mirno stajati i cekati da nas JNA pobije umesto da nadjemo nacin da pribavimo oruzje.. Licno, da sam imao priliku ja bih i od djavola trazio oruzje da bih se branio'.

Gospodin Kljuic bio je otvoren o prinudnom radu i o postojanju zatvorenickih logora na teritoriji koju je kontrolisala bosanska Vlada. U odgovoru na Miloseviceva pitanja, svedok je rekao da je bilo slucajeva prisilne mobilizacije za rad u Sarajevu, kao i da je bilo grupa koje su 'povremeno' nezakonito hapsile ljude. Jedan od preduslova koje je on postavio da bi ponovo uzeo ucesce u radu Predsednistva BiH bio je da se pohapse naoruzane grupe, koje su bile izvan Armije BiH. Prema recima gospodina Kljuica to je i ucinjeno.

Svedoceci o logorima, gospodin Kljuic je rekao da 'smo' od 1994.godine 'mi sa razlicitih strana primali informacije da postoje logori ili zatvori, objekti u kojima su drzani Srbi i to ne samo ratni zarobljenici vec i gradjani srpske nacionalnosti? Ja i vecina clanova Predsednistva bili smo protiv toga'.

Gospodin Kljuic je tip svedoka koga bi svaki advokat pozeleo, jedan od onih koji razumeju da istina nije prosta dihotomija crnog i belog, dobrog i loseg. To sto su zlocini pocinjeni od strane bosanskih Muslimana i Hrvata, kao i od bosanskih Srba, ne znaci da jedni negiraju druge i da stoga niko ne treba da bude kaznjen. Uistinu, rad Tribunala ima za cilj da pojedinci, bez obzira na nacionalnu pripadnost, budu kaznjeni za zlocine koje su pocinili. Cilj ovog sudjenja jeste da se utvrdi da li je Milosevic kriv za neke ili za sve zlocine za koje je optuzen. Krivica drugih je predmet ostalih sudjenja.