Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

VLADA SRBIJE PRED DILEMOM BUDZETSKIH TROSKOVA

Koliko se ekonomska situacija vlade mora pogorsati pre nego sto ona pocne da ukida subvencije industrijskim gigantima?
By John Simpson

Vlada Srbije ce se uskoro naci pod snaznim pritiskom da smanji potrosnju, a posto je ostalo malo oblasti u kojima su moguce dodatne ustede, ekonomski eksperti se pitaju da li ce ministri konacno morati da razmotre privatizaciju ili zatvaranje preduzeca pod drzavnom kontrolom.


Medjunarodni monetarni fond, MMF, ratifikovace u decembru sporazum koji je nacinjen prvenstveno da bi se smanjio ogroman raskorak izmedju posustajuceg izvoza i navale uvoza. Posto se izvoz ne moze lako povecati s obzirom na ocajno stanje srpske privrede, bice neophodno da se drasticno smanji uvoz.


MMF veruje da najbolji nacin da se to ostvari jeste smanjivanje drzavne potrosnje, da bi se tako smanjila lokalna potraznja za uvoznom robom. Sprecavanje rasta plata u velikom javnom sektoru i implementacija reformi trebalo bi da umanje kupovnu moc stanovnistva.


”Potrosnja vlade je generator trgovinskog deficita,” objasnjava profesorka Danica Popovic sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu. “Uvoz potrosackih dobara mora se smanjiti smanjivanjem budzetske potrosnje. Jedini nacin da se smanji uvoz jeste smanjivanje plata u drzavnim sluzbama.”


Nametanje linearnog smanjivanja plata u javnom sektoru, ili smanjivanje troskova u vec osiromasenim oblastima kao sto su zdravstvo i druge javne usluge, moglo bi biti politicki problematicno.


Neki ekonomski analiticari koje je IWPR intervjuisao veruju da bi se na meti novih mera za ostvarivanje usteda najverovatnija mogla naci industrijska preduzeca koja primaju pomoc od drzave. Drugi se ne slazu i tvrde da bi privatizacija, ili, u nekim slucajevima, likvidacija nesolventnih preduzeca, za srpsku vladu bila ravna politickom samoubistvu. Umesto toga, oni predvidjaju da ce doci do novih pokusaja da se troskovi linearno smanje u svim sektorima.


Proces likvidacije ili privatizacije brojnih neproduktivnih drzavnih firmi naglo je obustavljen posle ubistva reformski oprijentisanog premijera Zorana Djindjica u martu 2003.


Ponovno pokretanje ovog posustalog procesa jeste ono sto MMF zeli da vidi, pa bi to bio pozeljan sporedni efekat ekonomskog programa koji treba da bude potpisan u decembru, cak i ako ne bude njegov glavni cilj.


Ekonomisti i politicki analiticari kazu da vlada nema mnogo izbora osim da prihvati uslove koje odredi MMF, ukoliko zeli da nastavi da dobija zajmove i preokrene ekonomske trendove.


Najvazniji prioritet za MMF jeste smanjivanje neodrzivo visoke stope uvoza, koju omogucuje potrosacki bum u Srbiji. Ljudi kupuju automobile i opremu za domacinstva, cesto koristeci bankarske kredite.


Izvozni rezultati Srbije su konstantno losi – sto je posledica stagnacije u zastarelom industrijskom sektoru.


Zbog toga je Srbija izmedju januara i septembra ove godine napravila trgovinski deficit od gotovo pet milijardi americkih dolara, sto je zabrinjavajuce, jer je u pitanju rast od 50 procenata u odnosu na isti period 2003. godine.


Pored negativnog uticaja na privredu, takav deficit zabrinjava i zato sto je vlada morala da upotrebi svoje novcane rezerve da bi pokrila potrazivanja u platnom prometu, u kojem trgovinski bilans predstavlja najvazniju komponentu. Time se izaziva odlivanje rezervi i ugrozava sposobnost Srbije da otplati svoje dugove, koji su pocetkom ove godine procenjeni na 75 procenata bruto domaceg proizvoda, BDP, prema uobicajenoj metodi merenja opterecenja dugom.


Prema misljenju Zorana Petrovica, direktora banke Raiffeisen Bank Serbia, “Kontinuirani deficit u spoljnoj trgovini nije odrziv za srpsku privredu, i samo ce dovesti u opasnost obaveze placanja prema stranim kreditorima.”


Predstavnik MMF u Beogradu, Harald Hishofer, izjavio je za IWPR da deficit u bilansu spoljnih placanja predstvlja najveci pojedinacni problem za srpsku ekonomiju. MMF je zabrinut zbog rasta potrosnje u Srbiji na mikro nivou, cemu doprinosi kupovina uvoznih automobila i drugih potrosackih dobara.


Velika potrosnja vlade smatra se jednim od glavnih faktora koji podsticu potrosnju, pa MMF smatra da bi redukcije u ovoj oblasti bile najefikasnije sredstvo za smanjivanje uvoza. “Potraznja se mora ograniciti, a stednja povecati na makro nivoima – sto podrazumeva smanjivanje budzetskog deficita,” izjavio je Hirshofer.


Ocekuje se da ce potrosnja vlade premasiti prihode za 2,5 procenata BDP-a u 2004. godini – sto je brojka koja se uklapa u uslove koje postavljaju Mastrihtski sporazum i Pakt za stabilnost, kojima je odredjeno da nacionalni deficit treba da bude ispod tri procenta BDP-a.


Pregovori sa MMF-om donece Beogradu obavezu da smanji ciljni iznos budzetskog deficita za 2005. godinu za jednu trecinu – sto podrazumeva ustede od skoro 170 miliona dolara – uz smanjivanje budzetkog deficita sa 2,5 procenata BDP-a na projektovanih 1,6 procenata.


Ni ministri ni javnost u Srbiji nisu spremni na nove rezove u potrosnji. Zamenik premijera Miroljub Labus nedavno je citiran u dnevniku Politika sa izjavom da su dalja smanjivanja troskova “nemoguca”.


Mada se opiru daljem smanjivanju troskova, vlasti vec preduzimaju mere za smanjivanje potrosnje. Teret poreza se prebacuje sa prihoda na potrosnju, pa se u januaru 2005. godine planira uvodjenja poreza na dodatu vrednost. Izvor IWPR-a u Nacinalnoj banci Srbije izjavio je da guverner, Radovan Jelasic, razmatra smanjivanje raspolozivosti kredita koji podsticu potrosnju i tako stimulisu uvoz roba.


Ali, promena strukture poreza i smanjivanje entuzijazma stanovnistva za uzimanje kredita nece biti dovoljni da zadovolje zahtevi MMF-a, pa se cini da su rezovi u potrosnji neizbezni.


Spekulacije o smanjivanju broja radnih mesta donele su obecanja vlade da nece smanjivati plate lekara, univerzitetskih profesora i drzavnih sluzbenika koje su vec veoma niske.


To je neke analiticare navelo da poveruju da ce se vlada konacno okrenuti teskom i vec odavno okasnelom poslu oslobadjanja od velikih drzavnih preduzeca nasledjenih iz Miloseviceve ere, koja opstaju zahvaljujuci drzavnim subvencijama.


”Glavno pitanje su subvencije za javni sektor, koji mora biti restrukturisan,” izjavio je Petrovic.


Ogranicena privatizacija je obustavljena kada je ubijen Djindjic, pa vlada i dalje mora da isplacuje ogromne iznose da bi ova preduzeca odrzala u zivotu. Mozda najpoznatiji primer je Zastava, industrijski gigant u gradu Kragujevcu u kojem se broj zaposlenih meri u hiljadama. Njegov sektor proizvodnje oruzja nalazi se na silaznoj putanji jos od kolapsa vojske socijalisticke Jugoslavije, dok automobili koji izlaze sa proizvodnih traka predstavljaju zastarele modele za kojima nema vece potraznje ni u zemlji ni u inostranstvu.


Mnoge od ovih firmi ne bi mogle opstati u stanju u kojem se sada nalaze, sa prevelikim brojem zaposlenih, zastarelim proizvodnim sistemima i ogromnim dugovima prema srpskim bankama. Mada ova preduzeca i dalje stoje iza velikog dela ukupne proizvodnje u Srbiji, ona nisu konkurentna u inostranstvu – zbog cega je izvoz tako mali.


Ova preduzeca su zrela za restrukturisanje i privatizaciju, a neka su u tako losem stanju da su osudjena na likvidaciju.


Vlada jos ne izlazi u javnost sa svojim planovima, ali Petrovic iz Raiffeisenbank ocekuje da ce se drzavne elektroenergetske i naftne kompanije prve naci na spisku za restrukturisanje.


“Vlada se mora pozabaviti naftnom kompanijom NIS i elektrodistribucijom EPS, jer oba preduzeca imaju velike viskove radne snage i krajnje su neefikasna,” izjavio je.


Oklevanje vise uzastopnih vlada da se prihvate problema privatizacije do sada se moglo objasniti potencijalno eksplozivnim posledicama obimnih otpustanja u velikim kompanijama od kojih zavise citave zajednice.


Misa Brkic, ekonomski analiticar beogradskog nedeljnika Vreme, veruje da je vladina politika smirivanja glasaca klasican primer razmisljanja na kratak rok, koje bi na kraju moglo skupo stajati citavu drzavu. Vlasti su konzistentno bile “spremne da kupuju naklonost glasaca isplatom visokih penzija i plata,” izjavio je.


Profesorka Popovic smatra da bi se moglo pokazati da je uposlenike drzavnih firmi lakse pridobiti nego sto se inace misli, ukoliko im se ponude otpremnine i programi prekvalifikacije, da bi se tako ublazio udar koji treba da podnesu. Popoviceva je izjavila da bi mnogi radnici pozdravili isplatu otpremnine koja bi im omogucila da se posvete drugom poslu od kojeg, u velikom broju slucajeva, ionako zive.


“Upsolenici u ovim fabrikama cesto primaju plate jednom u tri meseca, ako imaju srece,” izjavila je. “To nisu dobro placeni poslovi, i u mnogim slucajevima oni su zaposleni samo na papiru.”


Veliko je pitanje kako ce se takvi programi finansirati. Prekvalifikacija, otpremnine i penzije bi svakako izvukle velike iznose iz budzeta u trenutku kada je potrebno napraviti velike ustede.


Jedno od resenja je trazenje spoljne pomoci. Premijer Vojislav Kostunica “mora garantovati donacije sa zapada koje ce obezbediti socijalnu sigurnosnu mrezu,” izjavila je profesorka Popovic. “To se dogodilo u Poljskoj, Ceskoj, Slovackoj i Estoniji, gde su se suocavali sa istim problemima.”


Svetska banka je vec obecala Srbiji paket pomoci u iznosu od 550 miliona dolara za period od naredne dve i po godine ako vlada ratifikuje i implementira zahteve MMF-a. Banka kaze da bi do 70 procenata ovog iznosa moglo biti upotrebljeno za reformisanje penzionog sistema i zastitu uposlenika koji budu najvise ugrozeni restrukturisanjem.


Profesorka Popovic je izjavila da spoeazum sa MMF stavlja premijera i njegov tim pred veliku dilemu.


”Kostunica nema izbora osim da nastavi sa reformama,” izjavila je za IWPR.


Drugi analiticari se ne slazu sa takvim misljenjem i pozivaju se na ekstreman oprez koji je Kostunica uvek pokazivao u vezi sa privatizacijom. Cak i neka vlada koja bi bila sklonija avanturizmu sigurno bi prethodno isprobala sve druge mogucnosti pre nego sto bi otpustila prakticno svo odraslo stanovnistvo u nekim oblastima.


“Ne verujem da ce se baviti ovim velikim firmama,” izjavio je za IWPR Dusan Pavlovic, istrazivac u Dzeferson institutu u Beogradu.”Velika drzavne frime kao sto su elektro i zeleznicke kompanije nece biti ni pipnute.”


Pavlovic je objasnio: “Ta preduzeca imaju ogroman broj zaposlenih – Kostunica se plasi socijalne bombe. To ne dozvoljava njegov saosecajni konzervativizam. Tu je i problem tajkuna koji su povezani sa ovim firmama – oni ne zele da izgube svoj deo.”


Pavlovic smatra da ce se kabinet umesto toga opredeliti za nezniji pristup: “Smanjivanje potrosnje u kombinaciji sa oporavkom proizvodnje i zaradom od manjih privatizacija moglo bi omoguciti vladi da ostvari manji deficit bez intervencija na velikim kompanijama kao sto je (nacionalni avio prevoznik) JAT.”


A i generalno smanjivanje troskova moze biti od pomoci. “Zarade u javnom sektoru bice uskladjene sa produktivnoscu od sledece godine – to ce pomoci vladi da zadrzi deficit na niskom nivou,” izjavio je Pavlovic.


Oruzane snage su jos jedna moguca meta programa za znacajnije smanjivanje troskova.


”Najvece opterecenje osetice vojska,” pedvidja Brkic. “To ce biti dobra prilika za Srbiju da troskove za vojsku uskladi sa svojim ekonomskim mogucnostima.”


Jedna od mogucih prepreka za agresivnije smanjivanje troskova mogli bi biti prevremeni parlamentarni izbori, koje neki posmatraci ocekuju u prvim mesecima 2005. godine. Takvi izbori bi ohrabrili partije da prihvate populisticku politiku koja je u suprotnosti sa zahtevima MMF. Da bi zastitio svoj politicki bok of pomeranja u korist ultranacionalista iz Srpske radikalne stranke, Kostunica bi mogao doneti neke neprijatne odluke.


Bilo da izbori budu raspisani ili ne, ova ili sledeca vlada morace da se suoci sa rastucim pritiskom za nametanje nepopularnih mera vec nezadovoljnim i iscrpljenim glasacima.


Dzon Simpson je saradnik IWPR-a u Beogradu.