Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Višegrad: Na Vasiljevićevom tragu

By Marija Arnautovic

Piše: Marija Arnautović iz Sarajeva (TU br. 652, 8. jul 2010.)

Dok sam bila dete, svaki put kada bi neko spomenuo Višegrad – gradić u istočnoj Bosni koji je najpoznatiji po prelepom otomanskom mostu iz 16. veka – ja bih pomislila na roman Ive Andrića Na Drini ćuprija.

Reč je knjizi na koju su svi stanovnici bivše Jugoslavije bili ponosni, jer je Andrić za nju dobio Nobelovu nagradu. Mada se sve to dešavalo pre rata, koji je trajao od 1992. do 1995., i mada nikada nisam bila u Višegradu, osećala sam da to mesto već poznajem, jer ga je Andrić tako dobro opisao u svom romanu.

Međutim, slika Višegrada koju sam u svojoj glavi kao dete imala nema ničeg zajedničkog sa Višegradom koji sam upoznala nakon rata. Pri svakoj poseti tom gradu osećala sam ogromnu nelagodu, pošto nisam mogla izbeći pomisao na užasne zločine koji su se u ovom gradu tokom rata desili.

U periodu nakon 2003. godine, tri puta sam tamo odlazila po novinarskom zadatku. Poslednji put sam to učinila u maju ove godine, povodom teksta o povratku osuđenog ratnog zločinca Mitra Vasiljevića u Višegrad i reakcijama srpskih i bošnjačkih povratnika.

Vasiljevića je Haški tribunal osudio na 15 godina zatvora zbog zločina koje je počinio nad bošnjačkim stanovništvom u Višegradu tokom 1992. godine. Osuđenik se u svoj grad vratio 12. marta ove godine, nakon što je odslužio dve trećine kazne. Njegove su ga višegradske pristalice dočekale kao heroja, uz muziku i povorku automobila, te ovacije svih posmatrača.

Prema podacima Haškog tribunala, tokom rata je u Višegradu ubijeno oko 3,000 bošnjačkih civila, uključujući i 600 žena i 119 dece. Neki od najstravičnijih zločina bosanskog rata su se odigrali u ovom gradu, tokom juna 1992. godine, kada je 140 Bošnjaka bilo živo spaljeno u kućama u Pionirskoj ulici i na Bikavcu.

Reportaže koje sam o Višegradu pisala pre svoje poslednje posete bile su uglavnom pozitivne priče o bošnjačkim povratnicima koji su odlučili da se vrate u ovaj grad uprkos svim poteškoćama kroz koje su tokom rata prošli.

No, priča koju je trabalo da napišem u maju ove godine bila je drugačija. Znala sam da ću morati da se pomučim kako bih ubedila ljude da progovore o tome kako su doživeli Vasiljevićev povratak i dobrodošlicu koja mu je priređena. Međutim, zid ćutanja sa kojim sam se susrela pri pominjanju Vasiljevićevog imena prevazišao je čak i moja očekivanja.

Kada sam pokušala da na ulicama Višegrada oslušnem „glas naroda“ – što je novinarska forma koja mi je posebno draga, zbog toga što mi omogućava da saznam šta misle obični ljudi – rezultati su bili gotovo nikakvi. Zaustavila sam tridesetak prolaznika, postavljala im pitanja o Vasiljeviću, ali čim bih izgovorila to ime, većina njih bi samo odmahnula rukom i udaljila se. A oni koji su se zaustavili kako bi mi odgovorili, kazali su mi da ne znaju ništa o dobrodošlici koja mu je priređena.

Na osnovu iskustva svojih kolega, znala sam da ljudi u Višegradu nerado govore o ratnim zločinima. Svojevremeno je ovo bio pretežno bošnjački grad, ali je većina Bošnjaka po izbijanju rata pobegla nakon što su nad njima počinjeni stravični zločini. Danas Višegrad naseljavaju mahom Srbi, a tek nekoliko Bošnjaka se vratilo u sam grad – većina ih živi po selima oko Višegrada.

Tišina koja još uvek okružuje te zločine deluje neprobojno; niko ne želi da govori o onome što se dešavalo 1992. godine – ni lokalni Srbi, niti bošnjački povratnici. Moj utisak je bio da je Srbima lakše da žive odbijajući da se suoče sa tom teškom istinom, dok se Bošnjaci verovatno plaše da otvoreno progovore o zločinima koji su ovde počinjeni.

Zbog tih zločina i njihovog poricanja Višegrad je danas neprijatno mesto, koji nema ničeg zajedničkog sa onim Višegradom iz moje detinje mašte. Ljudi koje srećem na ulici se ne smeju. Izgledalo mi je kao da na svojim plećima nose nekakvo teško breme, kojeg čak nisu ni svesni.

Mnogo puta sam slušala o tome da poricanje zločina predstavlja odbrambeni mehanizam koji pojedincima ili čitavom društvu pomaže da izbegnu neprijatnu stvarnost. Ali mi je teško da prihvatim to da ni 15 godina nakon bosanskog rata ljudi u Višegradu nisu skupili dovoljno hrabrosti da se izbore sa vlastitom prošlošću. Reč je o procesu koji ne može biti zauvek odložen, i pre ili kasnije će ovdašnji bosanski Srbi morati da prihvate istinu. No, sudeći po zidu ćutanja na koji sam u maju naišla u Višegradu, to se neće uskoro dogoditi.

Pri svakoj poseti Višegradu, nagnula bih se sa divnog otomanskog mosta kako bih pogledala u reku Drinu, pokušavajući da se prisetim scena iz Andrićevog romana koje su tako snažno zaokupljale moju maštu u detinjstvu. A kada sam u maju ove godine kročila na most, kolega je predložio da me fotografiše. Nasmešila sam mu se i ljubazno odbila ponudu. Nisam mogla da pristanem da se slikam na mostu koji je, ne toliko davno, bio poprište stravičnih zločina o kojima u Višegradu niko ne želi da govori.

Marija Arnautović je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.