Verifikaciona Misija je bila unapred osudjena na propast

Tokom trodnevnog svedocenja, General Karol Drevinkievic je do detalja opisao predratni
period na Kosovu. Od pocetka oktobra 1998, general Drevinkievic je bio zamenik
Ambasadora Vilijama Vokera, sefa Kosovske verifikacione misije (KVM), cije je
osnovno zaduzenje bilo da osigura implementaciju sporazuma koji su potpisali
ambasador Ricard Holbruk i tadasnji predsednik SRJ Slobodan Milosevic. Sporazum je
bio poslednji pokusaj da se izbegne NATO bombardovanje. General je svedocio da vlasti
SRJ nisu pokazale gotovo nikakav interes da sprovedu sporazum, i da su uglavnom
odbijali saradnju sa KVM.

Potpisujuci Sporazum, SRJ se obavezala da broj policajaca na Kosovu smanji na nivo od
februara 1998, i da vrati vosjku u kasarne. Trebali su svake nedelje da izvestavaju KVM
o jedinicama koje su bile iznad broja koji je odredio Sporazum, ali to nisu redovno radili.
Tokom 1998, bio je znatno povecan broj jugoslovenskih i srpskih snaga u pokrajni, sa
namerom da se iskoreni OVK. General je svedocio da im srpska strana nikada nije dala
osnovni podatak -- koliko je bilo policajaca na Kosovu u februaru 1998, tako da
pripadnici KVM nisu mogli da ocene da li je taj cilj ispunjen, ili ne. Uz to, KVM-u je bio
zabranjen pristup objektima koje su trebali da kontrolisu.

SRJ je takodje ogranicavala pristup stranim strucnjacima, ukljucujuci forenzicare. Posle
masakra u selu Racak u january 1999, na primer, odbijeni su zahtevi za vize sefice
tuzilastva Karle Del Ponte i sudskog tima istrazivaca. Od pocetka misije, vlasti SRJ su
krsile Sporazum, koji ih je obavezao na punu saradnju sa KVM. Na primer, odbijali su da
daju vize za vise ulazaka clanovima misije i odugovlacili su izdavanje viza novim
clanovima. Ponasanje jugoslavenskih vlasti znatno je umanjilo efikasnost KVM. Uz to,
zemlje clanice KEBS-a postovale rokove o slanju clanova. Tokom svog petomesecnog
postojanja, Misija nikada nije dostigla pun sastav od 2000 clanova.

Tokom svedocanstva, postala je jasna frustracija Generala Drevinkivica sa srpskom i
jugoslovenskom stranom, koji ocigledno nisu bili zainteresovani da ispune svoju obavezu
iz Sporazuma i izbegnu rat na Kosovu. Premda Oslobodilacka Vojska Kosova (OVK)
nije potpisala Sporazum, njeni komandanti su pristali na prekid vatre, ali se ni oni toga
nisu pridrzavali. Svaki napad na srpske snage izazvao je veci, i kako je general upozorio
srpsku i jugoslovensku snagu, nesrazmerno ostar odgovor. Rezultat je bilo postepeno
pojacavanje neprijateljstava, koje jej kulminiralo kada su OVK ubili trojicu srpskih
policajaca u januaru, na sto je srpska strana odgovorila tako sto su opkolili i napali selo
Racak, u kome su ubili 45 civila i ranili jos pet. Masakr u selu Rugova u kome je 25
Albanaca ubijeno dve nedelje kasnije nije dobio jednak publicitet, jer se u
medjunarodnoj javnosti jos nije stisala oluja nakon Racka.
Mnogi smatraju da je pokolj u Racku bila prekretnica nakon koje se promenio stav
medjunarodne javnosti u odnosu na Kosovo.
General je posvedocio da je 16 sati nakon masakra posetio Racak sa ambasadorom
Vokerom. Na ulazu u selu su videli obezglavljeno telo starijeg muskarca. U blizini sela u
jarku su naisli na desetine tela ljudi, koji su ubijeni iz automatskog oruzja. Niko od zrtava
nije bio naoruzan i svi su bili u civilnoj odeci; neki su bili u papucama i kaljacama u
kojima se ne moze hodati po sumi. Kada je ambasador Voker odrzao press konferenciju
na kojoj je objavio da je doslo do pokolja civila i da su odgovorne srpske snage,
proglasen je nepozeljnom osobom i dato mu je 48 sati da napusti zemlju (premda je ta
naredba kasnije povucena.)

Nakor masakra u selu Racak, zapoceli su pregovori u Rambujeu, sto je bio poslednji
pokusaj da se nadje mirno resenje kosovskog problema. Medjutim, General je pred
sudom posvedocio da je jugoslavenska strana nastavila da gomila naoruzanje i dovodi
vojnike na Kosovo, premda su istodobno ucestvovali u mirovnim pregovorima. Srpski
policajci su cesto napadali osoblje KVM-a, a stab jugoslavenske vosjke izdao je
naredjenje za napad, ukljucujuci i zabranu pristupa KVM monitorima u zone sukoba
(cime su direktno krsili oktobarski sporazum.) Naredjenje za napad je nedavno
pronadjeno medju nekim dokumnetima, i vidi se da je izdato u vreme dok su bili u toku
pregovori u Rambujeu. U naredjenju je takodje i nalog da se civili povuku iz zona
sukoba, ali je General izjavio da to niko nije ni pokusao da ucini.Takodje je rekao da nije
naslutio da srpska strana priprema da deportuje albanski stanovnistvo pre svog odlaska s
Kosova, 20.03., cetiri dana pre pocetka NATO bombardovanja. Ovo je osporio jedan clan
Generalovog tima koji je svedocio o razgovoru koji je imao sa visokim oficirom JNA, ciji
identitet Sud stiti. Pukovnik Ricard Ciaglanski je svedocio dan posle Generala i rekao je
da mu je preneo informaciju koju je dobio od oficira JNA [da jugoslovenska srtrana
priprema deportaciju, prim.prev.] ali da je General “odabrao da u to ne poveruje.”

Iz svedocanstava obojice se, medjutim, jasno vidi da je misija KEBS-a bila od pocetka
osudjena na neuspeh. OVK nije potpisala sporazum, ali se obavezala na primirje.
Medjutim, ni oni nisu postovali taj dogovor dok je KVM bio na terenu. Istovremeno, bilo
je prazno i Milosevicevo obecanje da ce da smanji vojno prisustvo na Kosovu. Od
oktobra 1998 do marta 1999, Milosevic je samo povecavao koncentraciju vojske i
policije na KOsovu, sve dok nije uspostavio potpunu kontrolu nad pokrajnom.
24.03.1999, kada je pocela NATO bombardovanje, srpske snage bile su dovoljno jake da
su uspeli da u kratkom roku iz svojih domova proteraju 90% albanskog stanovnistva
Kosova. Premda se OVK naoruzavala, nisu bili dovoljno jaki da se suprotstave srpskim
snagama. Premda Milosvic tvrdi da srpske snage nisu proterale albansko stanovnistvo,
nego da su ljudi posli u zbegove da izbegnu ratna dejstva, svi dosadasnji svedoci koji su
preziveli taj period tvrdili su pred sudom da ne bi napustili svoje domove da nisu bili
proterani. Svedocenje Pukovnika Ciaglinskog, koje analiziramo u sledecem izvestaju,
uklapa se u tu interpretaciju i ide u prilog tezi tuzilaca da je masovna deportacija bila
unapred planirana i dobro koordinisana.