Velika Srbija – mit ili plan?

Cedomir Popov, penzionisani profesor istorije na Univerzitetu u Novom Sadu i bivsi clan Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), bio je drugi vestak istoricar koji je dao iskaz u korist Slobodana Milosevica u postupku koji se protiv Milosevica vodi zbog ratnih zlocina, zlocina protiv covecnosti i genocida. Vestak se fokusirao na period od 18. do 20. veka, posebno na koncept Velike Srbije. Tuzilastvo je osporilo misljenje vestaka zbog pristrasnosti, sto je takodje uradilo i za Slavenka Terzica, vestaka istoricara koji je iskaz dao pre Popova. Pretresno vece je odbacilo ove prigovore, navodeci da je unakrsno ispitivanje nacin da tuzilastvo da ospori vestaka ybog pristrasnosti.

Teza Popova jeste da je koncept Velike Srbije mit koji su poturile velike sile da bi prikrile svoje apiracije za osvajanjem. Popov je naveo da su tu ideju propagirale Austro-Ugarska monarhija, rimokatolicka crkva, Velika Britanija, Francuska, Italija, i druge evropske nacionalne drzave, od druge polovine 19. veka sto se prema vestaku nastavilo do danas kroz ostvarivanje cilja SAD za stvaranjem novog svetskog poretka. Sto se tice srpskih ekspanzionistickih ciljeva, oni su bili vezani za ujedinjavanje juznih Slovena i njihovo oslobadjanje od otomanske i austro-ugarske vlasti. Drugi na Balkanu su takodje imali ekspanzionisticke ciljeve koji su bili 'ambiciozniji, vise ekspanzionisticki i agresivniji od srpskog nacionalnog programa, koji je bio ogranicen na teritorije na kojima su Srbi bili vecinsko stanovnistvo' izjavio je profesor. Prema njemu Srbi nisu zeleli da denacionalizuju ostale etnicke grupe.

Jedini slucaj za koji 'mozemo reci da su Srbi nasilno premestili deo populacije' dogodio se 1878.godine kada su se lokalni Srbi u juznoj Srbiji pobunili i izvrsili odmazdu nad Albancima koji su pomogli turskoj vojsci, naveo je vestak. Medjutim, Popov tvrdi da su Srbi ti koji su bili izlozeni 'genocidnim akcijama' koje su zapocele 1914.godine u Celebicima u Bosni, gde je ubijeno 84-oro civila, nakon cega su usledila masovna hapsenja Srba. Masovna hapsenja su se takodje dogodila u Vojvodini, a ljudi su odvedeni u 'koncentracione logore'. Te zlocine su ocigledno pocinili vojnici austro-ugarske vojske. Tuzilac je kasnije osporio navode profesora zbog njegovih drugih neumerenih izjava, ali ga nije pitao kako ubijanje 84-oro ljudi, koliko god surovo bilo, moze predstavljati 'akt genocida'.

Iako ideja o ujedinjenju Srba, Slovenaca i Hrvata potice od Hrvata, profesor je rekao da su Srbi, nakon što su je prihvatili, postali njeni najveci zagovornici. Tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, Srbi su uzeli oruzje u ruke da bi odbranili svoju domovinu i da bi oslobodili bracu Slovene od Austro-Ugarske. Na kraju Prvog svetskog rata, kada su velike sile ponudile Srbiji teritorijalno prosirenje, Srbija je to odbila zarad dobrovoljnog ujedinjenja sa Hrvatima i Slovencima, spasavajuci tako dva slovenska naroda sudbine porazenih nacija, rekao je Popov pred sudom.

Tokom Drugog svetskog rata, srpski narod se mobilisao da spasi Jugoslaviju, svedoci Popov. 'Do 1943/44, 80% pripadnika Narodnooslobodilacke vojske bili su Srbi koji su optirali za jugoslovensku opciju'. Srpska podrska Jugoslaviji nastavila se 90-tih godina, rekao je svedok, jer je to bio jedini nacin da se Srbi ostanu zajedno u jednoj drzavi.

U odgovoru na pitanje sudije Robinsona, Popov je objasnio da je bilo ideja o Velikoj Srbiji ali da su one uvek bile marginalne uz jedan izuzetak. U Balkanskom ratu 1912.godine, Srbija je zelela Kosovo i Albaniju u nameri da dobije izlaz na more. Medjutim, velike sile to nisu dozvolile. U Drugom svetskom ratu, cetnici su usvojili koncept Velike Srbije sa homogenim stanovnistvom, ali je plan propao kada su cetnici porazeni, naveo je svedok.

Suocen sa razlicitim mapama koje prikazuju povecanu teritoriju Srbije, profesor je insistirao da one nisu bile deo zvanicne srpske politike. Sto se tice Kutiljerovog plana i Vens-Ovenovog plana koji su pokusali da rese rat u Bosni, Popov je napravio razliku izmedju teritorije bosanskih Srba i Srbije. Teritorije koje su ponudjene Srbima u Bosni nisu imale nista sa Srbijom, rekao je svedok, i te teritorije nisu povecavale teritoriju Srbije.

Sto se tice srpskih politicara, kao sto su Vuk Draskovic i Vojislav Seselj, koji su pozivali na velikosrpsku hegemoniju, Popov je odbacio njihove izjave kao retoriku i propagandu, dodajuci da oni nisu zagovarali rat. Kasnije, on je priznao da su njih dvojica, kao i Arkan, podrzavali paravojne jedinice koje su odlazile da pomazu Srbima u Hrvatskoj i Bosni, kada to vlada nije htela da cini.

Karakterisuci profesorovo ocigledno istorijsko glediste o Srbiji, tuzilac Dzefri Najs pitao je Popova da li on tvrdi da je 'Srbija bila drzava zrtva stotinama godina', a ne da je pokusavala da ostvari hegemonsku agendu. 'To je tacno', odgovorio je profesor.

Najs je osporio naucnu objektivnost profesora time sto ga je podsetio na njegove optuzbe da je rad Dzejmsa Gouva, Elija Vizela, Odrija Badinga, Noela Malkolma i drugih 'pseudo-naucni cemer'. To je bilo pogresno prevedeno kao 'pseudo-naucni otpad', sto je navelo Najsa da pita Popova da li je bilo prigodno za ozbiljnog naucnika da opise Odri Bading, svoju koleginicu naucnika, kao 'pseudo-naucni otpad'. Profesor je rekao da se on osvrnuo na njen rad, a ne na nju, i ostao pri svojoj kritici. Kada je Najs upitao za pojedisnosti, medjutim, Popov je osporio nacin na koji je Badingova tretirala srpsku srednjevekovnu istoriju. Najs ga je obavestio da ona u stvari nije svedocila o tome. Njen nalaz i misljenje bili su fokusirani na srpsku istoriju XX veka.

Najs je takodje suocio svedoka sa deklaracijom kojom se zahtevalo da MKSJ odustane od optuzbi protiv Radovana Karadzica, koju je svedok potpisao. Tuzilac je Popova izazvao jer je stavio svoje ime i reputaciju ispod teksta koji sadrzi nepotkrepljene navode. Upitan o Srebrenici, na primer, Popov je insistirao da se sa brojem ubijenih manipulisalo da bi se podrzalo optuzenje Milosevica za genocid, da bi se podrzao odstetni zahtev Bosne za ratnu stetu protiv Srbije, i da bi se srpski narod okarakterisao kao zlocinacki narod. 'To je istinska manipulacija' istako je Popov. Na insistiranje tuzioca, profesor je naveo da ne veruje da je tako veliki broj ljudi ubijen u Srebrenici. 'Da je 9000 ljudi ubijeno, ko bi ih sahranio za samo nekoliko dana?' bilo je njegovo retoricko pitanje.

Uprkos tome sto je svedok imao cvrste stavove, Najs je uspeo da od njega izmami nekoliko vaznih stvari. Upitan o Nacertaniju, programu koga je sredinom 19.veka pripremio srpski ministar spoljnih poslova Ilija Garasanin, Popov se slozio da taj plan govori o ujedinjenju srpskih etnickih teritorija sa Srbijom, kao i da promovise uniju naroda pod vodjstvom Srbije kao prirodnog zastitnika Slovena. U vreme kada je Nacertanije napisano Srbija je stekla nezavisnost od otomanskog carstva.

Profesor je takodje prihvatio da su Garasaninove ideje bile prihvacene od drugih u obliku koji je predvidjao upotrebu sile na pocetku XX veka. Nakon ubistva kralja Aleksandra Obrenovica od strane grupe oficira 1903.godine, na scenu dolazi grupa 'Ujedinjenje ili smrt' i njena paravojna jedinica 'Crna ruka'. Ubice austrijskog nadvojvode Franca Ferdinanda 1914.godine bile su clanovi 'Crne ruke'. Medjutim, Popov se nije slozio sa Najsovim daljim sugestijama da je udruzivanje za obezbedjenje Velike Srbije nasilnim putem bilo potisnuto ideologijom koja je ucinila neprihvatljivim da ga ljudi zastupaju javno sve do 90-tih godina XX veka. 'Velika Srbija je samo mit', insistirao je Popov.

Popov se slozio da su Srbi uvek favorizovali unitarnu, centralizovanu drzavu sa drugim Slovenima. On se takodje slozio da su sve vlade nastale u prvoj zajednickoj drzavi, Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, pre nego sto je Kralj Aleksandar obznanio diktaturu 1929.godine bile vlade u kojima su dominirali Srbi. On je, medjutim, odbio Najsovu tezu da su Srbi zeleli federativnu drzavu samo pod uslovom da oni oni u njoj imaju kontrolu. Popov je identifikovao 60-te godine XX veka kao pocetak decentralizacije sa ciljem raspada Jugoslavije. Sa autonomijom datom Kosovu i Vojvodini, pokrajinama u sastavu Srbije, Srbija je smatrala da se nalazi u neravnopravnom polozaju sa ostalim republikama. 'To je bila klima koja je pogodovala ponovnom usponu ideje o Velikoj Srbiji i to se i desilo', sugerisao je Najs, ali se Popov sa tim nije slozio.

U jednom trenutku sudija Robinson je intervenisao pitanjem: 'Kazete da ujedinjenje srpskih zemalja oko Srbije nije Velika Srbija. Sta biste Vi rekli da je to?' Popov je odgovorio: 'Srbija'. Najs je nastavio svojim pitanjem: 'Ujedinjenje Srba koji zive oko Srbije sa Srbijom povecava Srbiju?' na sta je svedok odgovorio: 'Da, nesto malo'.

Izgleda da se sud iznuren od Milosevicevih eksperata za istoriju. Do sada je Milosevic njihovo pojavljivanje uspesno branio na osnovu toga sto je tuzilac navelo da je on ucestvovao u zajednickom zlocinackom poduhvatu koji je za cilj imao stvaranje Velike Srije. Kako je tuzilac podsetio vece danas, on nije koristio termin Velika Srbija, iako je taj termin pomenut u prethodnoj optuznici. Sadasnja optuznica govori o zajednickom zlocinackom poduhvatu da se odstrane nesrbi iz delova Bosne i Hrvatske (i sa celog Kosova) i da se te teritorije pripoje Srbiji. Kao posledicu to bi imalo povecanje Srbije. U tom smislu, profesorov nalaz i misljenje su relavantni za optuzbe. Pitanje je koliko ce ovakvih dokaza vece zeleti da cuje.

Pored pitanja relevantnosti i ponavljanja, vaznije pitanje jeste pitanje kvaliteta strucnjaka koje je Milosevic do sada pozvao. Iako oni ocigledno poznaju svoju oblast i imaju dobre preporuke, svi su izlozili usku, pristrasnu perspektivu. Oni ili nisu razmatrali strucna miljenja koja se od njihovih razlikuju ili su ista izgleda olako odbacili. Barem u onom delu koji je predstavljen u sudnici, njihov rad se ne bavi ozbiljno stavovima koji se razlikuju od rigidnog shvatanja o Srbima kao progonjenom i viktimiziranom narodu, koji nikada u svojom dugoj istoriji nije naskodio drugima. Druga strana ovog simplifikovanog gledista predstavlja srpske neprijatelje kao lose ili nepostojece, kako je Slavenko Terzic ucinio sa Albancima. Dok bi se obicnim svedocima mogla oprostiti takva pristrasnost (iako bi to moglo umanjiti njihov kredibilitet), to sto ona preovladjuje medju ekspertima ne sluzi dobro Milosevicu. Da bi imao kredibilitet, za vestaka nije dovoljno da poseduje znanje, vec i da je objektivan. Milosevicu bi bilo dobro da buduce vestake potrazi izvan svetih hodnika Srpske akademije nauka i umetnosti.