Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

VECINA ZRTAVA I DALJE BEZ IMENA

Lokalni forenzicki timovi pokusavaju da tela zrtava vrate ozaloscenim porodicama.
By Ed Vulliamy

Od gubitka voljene osobe mozda je jedino gore ziveti bez saznanja da li je nestali clan porodice ziv ili mrtav.


Dugo nakon sto su srpske snage osvojile muslimansku enklavu u Srebrenici, zene koje su u masakru izgubile sinove, muzeve, bracu i oceve nadale su se da su oni mozda jos u srpskim zatvorima, ili se kriju negde na srpskoj teritoriji.


Medjutim, deset godina kasnije, zene su prihvatile cinjenicu da su 8.000 muskaraca i decaka koji su nestali posle napada u julu 1995 mrtvi. Sada zene iz Srebrenice imaju samo jos jednu nadu – da pronadju ostatke nestalih muskaraca.


“Moj najveci strah je da nikada necu pronaci svoje dete”, izjavila je Sabaheta Fejzic, stara 49 godina, koja je u masakru izgubila sina i muza. “Bojim se da nikada necu imati grob na koji mogu da odem i da nikada necu saznati kako su ga ubili.”


Sabaheta Fejzic, koja je radila kao upravnik u fabrici cinka u Srebrenici, sada zivi sa majkom u Sarajevu i provodi vreme radeci po kuci, kuvajuci, gledajuci TV sapunice i citajuci sve tekstove o Srebrenici do kojih dodje. Jedina uteha joj je to što svakog radnog dana odlazi u skromnu kancelariju Majki Srebrenice u Sarajevu i tamo trazi podrsku zena koje dele njenu sudbinu.


“Jedna drugoj dajemo snagu volje da nastavimo ka nasem cilju – da pronadjemo nestale i da ih sahranimo”, kaze njena prijateljica, Zumra Sehomirovic, ciji se muz Omer takodje nalazi na listi nestalih.


Da su muskarci i decaci koji su pobijeni u Srebrenici ostavljeni tamo gde su ubijeni, identifikacija njihovih leseva ne bi bila tako teska.


Nakon sto su ih pobile, srpske jedinice su hiljade leseva sahranile u masovne grobnice. Ali, u sedmicama i mesecima koji su usledili, srpske snage su pokusale da sakriju svoja dela od inostranih posmatraca tako sto su otkopavale grobnice i premestale tela.


Lesevi koji su se vec raspadali buldozerima su vadjeni iz grobnica i tovareni na kamione, da bi ih transportovali do takozvanih “sekundarnih grobnica”.


Ova operacija prikrivanja je otkrivena, ali zbog toga je prezivelima iz Srebrenice gotovo nemoguce da identifikuju tela svojih voljenih. Buldozerima su lesevi pretvoreni u gomile delova tela, koje su onda ponovo sahranjivane na nekoliko lokacija sirom Republike Srpske.


Ipak, Komisija za nestala lica Bosne objavila je da namerava da otkrije ime svakog skrivenog, iskidanog i razbacanog skeleta u ovim grobnicama. Oni koji budu identifikovani pre godisnjice masakra u Srebrenici 11. jula bice sahranjeni u Potocarima.


Proces je mucan i traumatican. Murat Hurtic, koji predstavlja komisiju u Tuzli, otvorio je 68 masovnih grobnica. “Zivimo neobican zivot. Traumatican. Ali radimo to zato sto moramo”, izjavio je.


Hurtic nas je odveo do vestackog jezera Petkovici, gde su postrojene i streljane stotine ljudi. Cuvari nas teraju, ali Hurtic ne obraca paznju i nastavlja da prati trag mrtvih koji su izvadjeni iz jezera i preneti vijugavim planinskim putem do sela Liplja.


“U ovom selu tri grobnice sadrze pomesane ostatke vise od hiljadu ljudi”, kaze on. “U prvoj grobnici je bilo oko 240 tela. Kada sam stigao, nasli smo lobanje i kosti na samoj povrsini – nisu ih dobro sakrili. Sve grobnice su se nalazile u bosnjackim selima koja su potpuno unistena. Mislili su da tu niko nece gledati.”


Ali sada se vracaju. Covek koji nadgleda potragu je Amor Masevic, sef komisije.


“Za svaku primarnu grobnicu postoji cetiri ili pet sekundarnih, i tako su tela podeljena”, izjavio je. “Delovi jednog tela mogu biti razbacani po citavoj Bosni, pa smo se nasli pred dilemom: ponekad pronadjemo samo neciju podlakticu i cak ako znamo cija je nemamo hrabrosti da kazemo porodici: 'Pronasli smo vaseg sina'.


“Kako mozete reci majci da ste joj nasli sina, ako imate samo podlakticu?”


Masovic uzdise: “Nazalost, smrt ne ceka da pronadjemo nestale. Ne prodje ni dan a da neko iz enklava ne umre pre nego sto su nestali clanovi porodice pronadjeni. Razgovarali smo o tome i dogovorili se da porodicu obavestimo da je nestali pronadjen ako nadjemo bar 50 procenata tela.”


Izuzetan zadatak “sastavljanja” i identifikovanja skeleta mora se obavljati i uz ovakve eticke dileme. Kada komisija pronadje grobnicu, obavi ekshumaciju i autopsije, ostaci se prosledjuju centrima koje vodi Medjunarodna komisija za nestala lica, ICMP.


Prvi od ovih centara, Podrinjski projekat za identifikaciju u Tuzli, nalazi se u blizini tunela ukopanog u brdo. U tunelu se nalaze desetine hiljada vreca sa telima prikupljanim tokom rata iz citave Bosne. Vecina tela iz Srebrenice nalazi se u aneksu. Tela su visoko naslagana na police. Redovi aluminjumskih stalaza nose bele vrece sa telima i smedje vrece sa licnim stvarima.


Police su sada pune i vrece se slazu na podove. Tu je viljuskar spreman da podigne nova tela. Ovde se nalazi 4.000 vreca koje su podeljene u tri kategorije. Zlatan Sabanovic, menadzer ICMP programa u Tuzli, objasnjava: “U prvoj kategoriji su vrece koje sadrze kompletna ili relativno kompletna tela. U drugoj su vrece sa nekoliko delova tela koji pripadaju jednoj osobi. U trecoj su vrece koje sadrze pomesane delove tela – u jednoj veci mogu biti delovi tela i deset razlicitih lica.”


U jednoj manjoj sobi nalaze se upecatljive uspomene na masakr: licne stvari pronadjene na “putu smrti” od Potocara do mesta egzekucije. Srebrni dzepni sat, fotografije dece, nemacke marke i austrijski silinzi, boce za vodu.


Kada se delovi tela zrtve jednom prikupe, odnose se u pogrebni centar u malom industrijskom gradu Lukavcu, koji je poznat kao centar za sastavljanje. Ovde kanadski forenzicki antropolog Ceril Kacmarzik predvodi tim koji sastavlja skelete.


Boravak na ovom mestu je mucan, ali tu vas obuzima i nesvakidasnji osecaj svrhe. Prva stanica je zona za ciscenje kostiju. Ovde Meho Islam vadi kosti iz vreca punih blata, prebira po prljavstini i talogu da bi proverio da li je svaki deo pronadjen (“Narocito je dobar u pronalazenju zuba”, kaze Kacmarzik). Svaka kost se potom pere i pazljivo odlaze.


Na spratu je velika prostorija u kojoj se skeleti sastavljaju. Na stolovima i komadima smedjeg papira na podu leze redovi skeleta u razlicitim fazama sastavljanja. Neke cini samo nekoliko kostiju, neki su gotovo zavrseni.


Lobanja, podlaktica, noga, deo grudnog kosa – polako i uz veliki trud, tim antropologa koji predvodi Ceril Kacmarzik radi na svom zadatku.


“U ovoj grupi kostiju imamo najmanje troje ljudi”, kaze Kacmarzik, obilazeci prostoriju. “Ovde imamo veoma mladu osobu, verovatno 16 godina ili manje, imamo koleno, i to je sve.”


Na podu lezi kompletiran skelet. “U ovom slucaju nemamo rodjaka”, kaze Kacmarzik, “nema uzorka krvi. Sastavili smo ga jos 2003. i vreme mu je da ide odavde. Definitivno nam je potrebno da vise ljudi da uzorke krvi. Na ovom stolu je jos jedan skelet koji smo sastavili jos u februaru 2002, ali za njega nemamo ime, niko ga ne trazi.”


Treca faza procesa obavlja se nazad u Tuzli u Odeljenju za koordinaciju identifikacije. U pocetku su u projektu identifikacije koriscene klasicne forenzicke antropoloske i patoloske metode. Onda je 1998. godine zapocet revolucionarni eksperiment u resavanju postkonfliktnih situacija: DNK testiranje kostiju i uzoraka krvi da bi se preziveli clanovi porodica povezali sa ostacima mrtvih.


U pocetku su uzorci delova tela otpremani u inostranstvo u laboratorije u Americi, Poljskoj i Engleskoj. Ali ovakav postupak se pokazao kao spor i skup, a na rezultate se cekalo mesecima. Tako je 2000. godine ICMP otpoceo sopstveni projekat DNK testiranja u Bosni. Doslo je do dramaticnog porasta broja identifikacija – 1997. godine bilo je samo sedam uspesnih identifikacija, 1998. godine 20, a 2002. 518, 2003. 490 i prosle godine 534.


Uzorci kostiju stizu u centar u kesama. Tu se mere, ciste, smestaju u epruvete, daje im se bar kod i odredjuje DNK profil. Zatim se porede sa bazom podataka uzoraka krvi koje su dali rodjaci. Tu se utvrdjuju poklapanja i porodicama se konacno vracaju njihovi mrtvi.


Za sada se procenjuje da nestalih ima 7.789, ali Katrin Bomberger, sef ICMP za Bosnu, kaze: “Sigurno ih ima vise. Mislim da cemo doci do brojke koja je blize 8.500.”


Dana 11. jula, 570 identifikovanih zrtava masakra u Srebrenici bice pokopani u Potocarima. Cetrdeset sedam njih su decaci.


Davanje imena ovim lesevima je bolan i tezak proces, ali Katrin Bomberger i dalje ima pozitivan stav prema svom poslu. “Sve sto ovde radimo sasvim je novo i ogromnih je razmera”, kaze ona. “Postojanje tribunala za ratne zlocine koji se bavi masovnim grobnicama predstavlja novost. Ali organizovanje paralelnog sistema koji ce se baviti masovnim grobnicama u cilju dolazenja do istine – i konacno pravde – u drustvu kojem je to neophodno, to predstavlja put u nepoznato. Ovo sto radimo potpuno je jedinstveno.”


Sabaheti Fejzic, Zumri Sehomirovic i hiljadama drugih zena iz Srebrenice koje ne znaju sta se dogodilo sa njihovim nestalim muskarcima, ovo putovanje u nepoznato moglo bi doneti unutrasnji mir za kojim tako dugo tragaju.


Ed Vilami je dopisnik Gardijana. Nerma Jelacic je menadzer IWPR/BIRN projekta u Bosni.