Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Vasington uznemiren zbog Makedonije

Nesklonost Amerike da se angazuju u Makedoniji mogla bi da ugrozi mirovni sporazum.
By IWPR Balkans

Zbunjenost u Vasingtonu oko toga sta to, zapravo, Busova politika prema Makedoniji podrazumeva , dodatno je narasla posto se americka administracija, nerado doduse, priklonila neizbeznom. Americka vlada je prosle sedmice izjavila da ce americke snage ucestvovati u formiranju NATO trupa koje ce prikupljati oruzje od albanskih boraca ukoliko se postigne sporazum sa skopskim vlastima o okoncanju konflikta.


Americka politika prema Makedoniji, ukoliko se o njoj uopste moze govoriti, zivela je u nadi da ce americki posrednik Dzim Perdju obezbediti postizanje sporazuma kojim bi se rizik od moguceg uvlacenja americkih snaga u sukob, sveo na nulu. "Imamo plan koji ce biti primenjen nakon sto se postigne konacni politicki sporazum izmedju sukobljenih strana," izjavio je portparol Stejt Dipartmenta, Ricard Baucer.


Prikupljanje oruzja albanskih gerilaca verovatno ce biti sastavni deo bilo koje varijante sporazuma. "Uci cemo tamo i uradicemo to sto treba da uradimo," rekao je Baucer.


Odluka je doneta posle govora lidera demokrata u americkom Kongresu, Ricarda A. Gepharta iz Misurija, u kome je kritikovao spoljnu politiku Busove administracije zbog toga sto je "odbijala cak i pomisao da angazuje manji broj americkih trupa u okviru ove misije".


Gephart, koji se susreo sa saveznickim liderima iz Evrope, tvrdi da mu je lord Robertson, generalni sekretar NATO-a, rekao da bi americko prisustvo pokazalo privrzenost SAD severnoatlantskom vojnom savezu i takodje poslalo signal zaracenim stranama da je nemoguce vojnim sredstvima resiti postojecu krizu.


Cini se da su kreatori americke politike najzad shvatili poruku - bez americkih trupa nema ni sporazuma. Dzim Huper, izvrsni direktor nevladine organizacije Javnost, medjunarodno pravo i politika, dao je veoma ostru izjavu o americkoj politici, uoci zvanicnog saopstenja koje je izdato prosle sedmice. "Oni smatraju Makedoniju trecerazrednom zemljom i pokusavaju da postignu drugorazredno resenje saljuci jednog diplomatu umesto visokog zvanicnika. Dzim Perdju je prvoklasni diplomata, ali ne poseduje uticaj i moc koju bi mogao imati visoki politicki zvanicnik".


Nova administracija je protiv specijalnih izaslanika, ali je, do sada, takodje bila protiv rasporedjivanja trupa u podrucjima poput Makedonije. Ne radi se toliko o tome da su americki vojnici izuzetno efikasni ili da su dobri mirovnjaci vec je stvar u simbolickom znacaju takvog poteza.


Americke trupe bi simbolicno predstavljale americke interese i privrzenost zajednickoj stvari, a u slucaju njihove odsutnosti sve strane bi pomislile na ono najgore - odsustvo americkih vojnika sa kriznog podrucja znacilo bi da ne postoji interes za taj problem u Vasingtonu.


Naravno, SAD pruzaju podrsku teritorijalnoj celovitosti i opstanku Makedonije. Ovaj stav se zapravo jednostavno zasniva na priznavanju cinjenice da bi sukob u Makedoniji destabilizovao citav region. S obzirom na geografski polozaj izmedju Grcke, Turske, Srbije, Bugarske i Albanije, Makedonija predstavlja bure baruta koji bi moglo dovesti do izbijanja sukoba u citavom regionu.


Vasington je priznao da opasnost postoji time sto je razmestio trupe duz makedonske granice, a godinama je odbijao da to uradi nesto severnije u Bosni.


Nesklonost vojnom angazovanju u ovom podrucju bila je tipicna za americku politiku skoro od samog pocetka, od izbijanja prvih balkanskih sukoba. To je americku politiku, umesto aktivnom, ucinilo reaktivnom. Tek kada je potpuna katastrofa na pomolu, i kada dogori do nokata, SAD nekako prevazidju svoje inhibicije.


Na izvestan nacin, administracija se ponadala da ce cak i diplomatski razoruzani Perdju uspeti da otkloni opasnost od eskalacije sukoba. Gorljiva nada da ce ovoga puta pregovori imati uspeha navela je administraciju da bude veoma uzdrzana i da se krece onoliko sporo koliko to uzusi medjunarodne diplomatije dopustaju.


Ovom pristupu dodatno doprinosi cinjenica da je vecina ljudi na Kapitol Hilu nedovoljno upoznata sa ovom balkanskom krizom. Vecina zakonodavaca ne smatra ove probleme gorucim pitanjima, kako za njih same tako i za njihove birace.


Albanski lobi je prilicno glasan, ali malen. A Makedonci u Americi su medjusobno u vecoj meri povezani kulturno nego politicki.


Iza kulisa, medjutim, zvanicnici su razradjivali razlicite scenarije i nezvanicno se tvrdilo da ih sve vise iritira pretnja mirovnom sporazumu koju predstavljaju makedonski nacionalisti kao sto je premijer Ljupco Georgijevski.


Stvar oko koje se skoro svi u Vasingtonu slazu jeste da treba odbaciti teorije o zaveri u regionu koje je navodno skovala CIA. Verovatnije je da nevoljnost americkih trupa da agresivnije tragaju za naoruzanim pripadnicima Oslobodilacke nacionalne armije u pogranicnom podrucju proizilazi iz nesklonosti komandanata na terenu da rizikuju gubitke u ljudstvu nego lukavih zaverenickih planova koje je skovala CIA.


Mada se cinicni posmatraci slazu da skoro poslovicna neadekvatnost i nepodesnost procesa u Vasingtonu pri donosenju i sprovodjenju odluka ponekad deluje kao da se radi o zaveri, oni se takodje slazu da je ovaj region naprosto plodno tle za sirenje teorija zavere koje nisu zasnovane ni na jednom konkretnom dokazu.


S druge strane, malo je dokaza da je aktuelna americka administracija svesna cinjenice da preuzima istu vrstu proracunatog rizika kao sto je to bio slucaj sa Busovom i Klintonovom administracijom u prvim danima rata koji je svojevremeno besneo u Bosni. Cini se dosta verovatnim da ce izgubiti svoj ulog jer je suprotstavljen lokalnim realnostima. Dzim Huper zakljucuje: "Sporazum ce biti postignut, ali nece biti pretocen u stvarnost. Nacionalisti u makedonskom parlamentu verovatno ce glasati protiv usvajanja sporazuma. Ako SAD budu stajale po strani, suocavamo se sa rizikom postepene podele, nadajmo se nenasilne, ali, ipak, pogledajte Bosnu."


Ian Williams je novinar iz Njujorka.