Utvrdjivanje Miloseviceve odgovornosti

Veton Suroj, novinski izdavac, novinar, borac za ljudska prava i clan delegacije
kosovskih Albanaca na neuspelim pregovorima u Rambujeu i u Parizu 1999, svedocio je
pred Sudom da je Slobodan Milosevic vukao konce i imao potpunu kontrolu [nad
srpskim snagama u toku rata na Kosovu, prim.prev.] Uz to sto je potvrdio ranije svedocenje
Lorda Pedija Esdauna i dvojice vodecih clanova Kosovske Verifikacijske Misije, Suroj je izneo nove podatke koji idu u prilog tvrdnji tuzilaca da Milosevic ima
komandnu odgovornost za ratne zlocine i za zlocine protiv covecnosti pocinjene na
Kosovu.

Neposredno nakan masakra u kome su stradali jedan od vodecih ljudi Oslobodilacke
Vojske Kosova i vecina clanova njegove porodice, gospodin Suroj je bio clan delegacije
kosovskih Albanaca koja se sastala sa Milosevicem u Belom Dvoru u Beogradu. Kada je
bilo govora o tome da su srpski policajci masakrirali albanske zene i decu, Milosevic je rekao da
je “apsurdno” da bi srpski policajci ubijali decu. Suroj ga je onda pitao zasto
je medjunarodnom timu forenzicara bio zabranjen pristup popristu zlocina, ali na to
pitanje Milosevic nije odgovorio. Suroj je rekao pred sudom: “Imao sam utisak da je
[Milosevic] bio veoma dobro informisan, jer je diskutovao o detaljima operacije.”

Njegovo svedocenje ide u prilog tezi da je Milosevic imao detaljne informacije o
aktivnostima srpske policije na Kosovu u to vreme (mart 1998,) a da su i mu clanovi
kosovke delegacije rekli da je doslo do maskara civila. Sada je na Milosevicu da pokaze
da je poduzeo potrebne mere da utvrdi da li su navodi tacni i da kazni pocinioce.

U prolece 1998, pod pritiskom medjunarodne zajednice, Milosevic je sastavio tim ciji je
zadatak bio da razgovora sa kosovskim Albancima na temu ucestalog nasilja u pokrajni.
Suroj je posvedocio da, premda su ljudi iz Milosevicevog uzeg kruga (Nikola Sainovic i
Ratko Markovic,) bili u timu, “oni nisu imali nikakva ovlastenja da donose odluke. Tu
moc je imao covek koga su oni smatrali sefom.” Gospodin Suroj je rekao da nije bilo
daljnih sastanaka [izmedju Albanaca i Milosevica, prim.prev.] Zanimljivo je da Milosevic nije osporio ove navode Suroja,
premda je ranije rekao da je srpski tim bio spreman da pregovara 11 puta, ali da Albanci
nisu dosli. Kosovari su zatrazili da tim sastancima prisustvuju clanovi medjunarodne
zajednice, sto je Milosevic odbio, tvrdeci da je Kosovo unutrasnje pitanje Srbije i
Savezne Republike Jugoslavije. Albanci su stoga procenili da su ponudjeni pregovori
samo Milosevicev politicki manevar.

Ponasanje srpskog tima u Rambijeu, pri poslednjem pokusaju da se izbegne NATO
intervenicja, takodje sugerise da je Milosevic stajao iza svega. Suroj je svedocio da su
uslovi za pregovore bili da clanovi pregovarackih timova imaju moc da sklope
sporazum. Ali, kada je Nikola Sainovic napustio pregovore da bi se konsultovao sa
Milosevicem u Beogradu, ispostavilo se da srpska delegacija nema tu moc. “Pitao sam
[Ambasadora Krisa] Hila zasto je clanovima srpske delegacije dozvoljeno da putuju u
Beograd, i on je odgovorio da je Sainovic trazio dozvolu da se konsultuje sa optuzenim
jer da ce optuzeni da donese odluku.”

Kada su propali pregovori u Rambujeu, isto se ponovilo u Parizu u toku poslednje,
neuspesne runde pregovora. “[Predsednik Milan] Milutinovic se predstavio kao covek
koji ce da pomogne beogradskoj delegaciji. Ali, u poslednjem trenutku, kada je doslo
vreme da se potpise sporazum, na osnovu svedocenje trojice medjunarodnih pregovaraca,
on je rekao da sef u Beogradu treba da odluci, i da on tu nista ne moze,” rekao je
gospodin Suroj. Premda nije konacno, svedocenje gospodina Suroja upucuje na zakljucak
da je Milosevic vukao konce iz pozadine.

Osim sto je ukazao na Milosevicevu odgovornost, Suroj je dobio priliku da pokaze svoju
elokvenciju, a da pri tome opovrgne Milosevicevu tezu da je Kosovo bilo bastion
slobode, jednakosti i ljudskih prava. Kada je Milosevic pitao kako je to Suroj uspeo da u
tako represivnom rezimu postigne sve sto je u zivotu postigao, Suroj je odgovorio: “Svoju
sam slobodu sam izborio, a pri tome sam se suocavao sa svim preprekama koje mi je
sistem postavljao. Nisam se osecao slobodnim kada su moje kolege privodili na
informativne razgovore; kada su snage bezbednosti ubijali ljude, a da pri tome niko nije
pozvan na odgovornost; kada su me policajci premlacivali zato sto sam protestvovao
protiv rata, ili kada sam osudjen na zatvor zato sto sam protestvovao protiv rata. Svako sam
procenjuje moguce posledice svojih postupaka. Ja sam mogao da odustanem ili da nastavim. Drzava mi nije dala
slobodu. Ja sam sebi sam izborio slobodu.” Kada je postalo ocigledno da ga je Suroj
nadjacao, Milosevic je odgovorio: “Nema smisla da vise slusamo ove pateticne tirade.” Tada
ga je Sudija Mej prekorio zbog ovog komentra i rekao da sud isto tako nema nameru da
slusa njegove pateticne tirade.

Milosevic je onda promenio pristup i pokusao da napadne Surojev kredibilitet. U toku
direktnog ispitivanja, svedok je rekao da je osudjen na 60 dana zatvora zbog ucesca na
nenasilnom protestu protiv rezimske represije. U seriji pitanja tokom unakrsnog
ispitivanja, Milosvic je pokusao da pokaze da je pritvor bio “administrativan.” Suroj je
odgovorio da je proveo samo dva dana u zatvoru, a da je bio osudjen na 60, na osnovu
zakona koji je zabranjivao “vredjanje Srba i Crnogoraca.” Pokazujuci svoje nedovoljno
poznavanje prava, Milosevic je nastavio da ispituje Suroja o tome ko je od kosovskih
politicara i javnih licnosti bio hapsen. Nakon sto je Suroj naveo nekoliko imena,
Milosevic je pitao na koje su vremenske kazne osudjeni. Cuvsi odgovor “60 dana”,
Miosevic je odogovrio da je “opet u pitanju administrativna kazna, a ne sudska odluka.”
U tom ga je trenutku Sudija Mej prekinuo, “bilo kako bilo, zavrsili su u zatvoru.”

Na kraju, Miloseviceve taktike pogresnog tumacenja cinjenica i omalovazavnja i zastrasivanja
svedoka tokom unakrsnog ispitivanja nisu omele Vetona Suroja, znanog i medju
postovaocima i medju neprijateljima po svojim principijelnim stavovima.